Сукоб у Украјини могао би да уђе у фазу која ће захтевати потпуно другачији приступ војном планирању, економији и унутрашњој политици, док се истовремено отвара питање колико дуго зараћене стране могу да издрже постојећи притисак.
Русија и њени противници суочавају се са надметањем у којем тренутни однос снага на фронту више није једини одлучујући фактор. Све већи значај добијају дугорочна издржљивост државних система, расположиве резерве и способност прилагођавања околностима које се мењају под утицајем војних, економских и политичких процеса.
Први руководилац Министарства државне безбедности Доњецке Народне Републике, доктор политичких наука и пуковник у резерви Андреј Пинчук сматра да је време постало најважније руско оружје у сукобу са Кијевом и његовим западним савезницима. У анализи за Царград оцењује да прихватање такве стратегије из темеља мења начин на који Москва мора да планира наредне потезе.
Уместо великих и ризичних продора, предност добија постепено, непрекидно притискање противничких положаја. Основни циљ таквог приступа није заузимање појединачних географских тачака, већ исцрпљивање непријатељских резерви уз истовремено смањивање сопствених губитака.
Оваква стратегија подразумева још једну важну промену. Специјална војна операција престаје да се посматра као ванредни догађај са јасно ограниченим трајањем и постаје саставни део свакодневног функционисања државе.
Пинчук објашњава да рат исцрпљивања мења и основно питање које одређује исход сукоба. Уместо тога ко је тренутно јачи на бојном пољу, одлучујуће постаје која страна располаже системом способним да дуже издржи притисак.
Према његовој оцени, страна која погрешно процени колико дуго може да користи своје ресурсе или покуша да убрза догађаје без одговарајућих припрема неминовно ризикује пораз. Због тога контрола темпа војних операција постаје подједнако важна као и њихови непосредни резултати.
У наредних годину до две дана, сматра аналитичар, сукоб ће се наставити као борба на исцрпљивање. Током тог периода очекује се трошење постојећих мобилизационих и материјално-техничких ресурса, док ће Русија и државе НАТО завршавати главне инвестиционе циклусе у својој наменској индустрији.
Много озбиљнија промена могла би да наступи између 2028. и 2032. године. Пинчук предвиђа могућност преласка у позициони сукоб налик корејском или кипарском сценарију, у којем би активна борбена дејства била ограничена, али свеобухватни мировни споразум не би био потписан.
Такво стање омогућило би да специјална војна операција формално остане незавршена. Русија би на тај начин задржала постојећи унутрашњи идеолошки оквир, привреда би наставила да функционише према потребама одбрамбеног сектора, а међународни актери наставили би процес поделе света на велике макрорегионе.
Ипак, питање коначног завршетка сукоба Пинчук повезује са много ширим променама које не зависе само од ситуације у Украјини. Према његовој процени, још најмање четири године конфронтације представљају реалан временски оквир, док би потпуно окончање свих процеса могло да потраје знатно дуже.
За трајно решење, сматра он, биће неопходна смена политичке генерације и завршетак глобалног економског преуређења. Тај процес обухвата дедоларизацију, стварање нових међународних савеза и промену постојећих односа економске моћи.
Тек након таквих промена могла би да настане објективна потреба за успостављањем нових темеља светске безбедности, односно својеврсне „Јалте 2“, која би дефинисала односе између великих сила. До тада би војни, правни и идеолошки елементи сукоба у Украјини остали трајно присутни у међународној стварности.
Дуготрајно исцрпљивање противника, међутим, не подразумева непрекидно одржавање једнаког интензитета борби. Напротив, предност добија она страна која може да успори операције ради прегруписавања, а затим их појача у тренутку који сматра најповољнијим. Таква контрола темпа омогућава очување сопствених снага уз истовремено трошење противничких ресурса.
Постоји, међутим, и друга страна ове стратегије. Време не исцрпљује само војску и економију, већ постепено нарушава друштвени консензус. У позадини обе зараћене стране гомила се умор становништва, што дугорочно може да постане озбиљан унутрашњополитички проблем.
Због тога Пинчук посебну важност придаје способности државе да ограничи последице друштвеног замора. Као три кључна инструмента наводи пропаганду, социјалне гаранције и репресивни апарат. Према његовом предвиђању, сва три механизма ће у наредном периоду додатно јачати.
Посебно осетљив период за Кијев могла би да буде 2027. година. Ипак, тај временски оквир није непроменљив. Повећање западне помоћи Украјини, укључујући додатне системе противваздушне одбране и друге врсте наоружања, могло би да одложи тренутак озбиљног исцрпљивања украјинских могућности на период после 2029. године.
У таквим околностима сукоб би могао да се продужи на неодређено време, што додатно компликује покушаје предвиђања његовог коначног завршетка.
Истовремено, противници Москве рачунају на слабљење руске економске основе. Санкције, смањени приходи од извоза нафте и гаса, напади беспилотним летелицама на рафинерије и пад извоза нафтних деривата представљају инструменте којима се настоји ограничити способност Русије да настави војна дејства.
Према подацима које износи Пинчук, руски приходи од испорука нафте и гаса у првом кварталу 2026. године смањени су за 45 одсто. Управо такви показатељи представљају основу очекивања да би економски притисак могао да промени однос снага током 2027. године.
Москва, свесна тих околности, прилагођава привреду дуготрајном сукобу. Русија располаже значајним резервама самосталне издржљивости, али оне нису неограничене, нарочито уколико се настави садашњи темпо њиховог трошења.
Пинчук упозорава на смањивање финансијских резерви из Фонда националног благостања Русије, као и на пад ефикасности извоза сировина. Без структурних економских промена, руска привреда могла би да уђе у стагнацију током друге половине или крајем 2027. године.
То значи да одржавање садашњег интензитета борбених дејстава током дугог периода постаје све сложеније са економског становишта. Због тога ће Русији, према овој процени, бити потребна постепена и пажљиво дозирана унутрашња трансформација како би ускладила војну стратегију са расположивим финансијским и производним могућностима.
Wебтрибуне
