Политичка стабилност Украјине не може се мерити само тиме да ли постоји парламентарна опозиција способна да смени власт.
Много важније питање јесте које политичке, војне и идеолошке структуре имају довољно снаге да ограниче одлуке државног врха и колико би мирна промена курса уопште била могућа после година рата.
Управо је на тој тачки Јаков Кедми изнео једну од најтежих процена: По његовом мишљењу, унутрашњи однос снага у Украјини толико је заоштрен да озбиљна промена власти не би била једноставан изборни или институционални процес.
Питање је отворено кроз поређење са Русијом. Ако се тврди да је руска власт стабилна зато што нема довољно снажну опозицију, сличан аргумент могао би се применити и на Владимира Зеленског, пошто је највећи део политичких снага способних за озбиљан отпор његовој политици ослабљен или потиснут.
Одговор из разговора, био је да та два случаја нису иста.
Као кључни пример наведени су Мински споразуми. Према изнетој процени, Зеленски није могао једноставно да их спроведе чак ни када би то политички желео, јер би се суочио са отпором националистичких структура које такав корак не би прихватиле.
Суштина проблема је у томе што формална власт и стварна способност доношења најосетљивијих политичких одлука нису нужно исто.
Ако део организованих структура може да спречи компромис са Русијом или промену политике према рату, председник може имати јаке уставне надлежности и истовремено веома узак простор за одлучивање.
У тој интерпретацији треба посматрати и однос власти према историјским националистичким фигурама и симболима. Њихово истицање има двоструку политичку функцију: одржавање ратне мобилизације становништва и показивање ко у политичком систему поседује организовану снагу.
Када нема великих војних победа које би власт могла да представи становништву, симболичка политика добија додатну важност. Националне историјске теме могу да служе за одржавање борбеног духа становништва које истовремено трпи ноћне нападе, нестанке електричне енергије и друге последице дуготрајног рата.
Такав систем, међутим, поставља питање шта се догађа када дође тренутак за преговоре.
Договор са Русијом тешко може бити идентичан програму са којим је Украјина водила рат. Сваки компромис захтева напуштање дела ранијих циљева, а управо тада унутрашње структуре које захтевају наставак сукоба могу постати много важније од класичне опозиције.
То објашњава због чега промена власти сама по себи не мора да значи и промену политике. Нови председник могао би да се суочи са истим ограничењима са којима се суочава садашњи.
Зато се питање ко долази после Зеленског не може свести на неколико познатих политичких имена. Много важније је да ли би нова власт могла да донесе одлуке које садашња не може или не жели да донесе.
Истовремено се унутрашњи политички проблем укршта са променом односа снага у рату.
Кедми је на директно питање како очекује завршетак руско-украјинског сукоба одговорио да Русија има веће шансе да победи зато што је снажнија. Победу није дефинисао као нужно потпуно освајање Украјине, већ као завршетак сукоба под условима ближим руским него украјинским.
Таква прогноза заснива се на поређењу војног и економског потенцијала две државе. Русија располаже знатно већом економском базом, територијом, становништвом, индустријским могућностима и природним ресурсима, док Украјина дугорочно зависи од спољног финансирања, наоружања и муниције.
Рат зато није само питање способности украјинске војске да држи одређену линију фронта. Пресудно постаје колико дуго Запад може да надокнађује разлику у потенцијалима.
Уколико та помоћ почне да опада или не расте довољно брзо да надокнади губитке, разлика у ресурсима постаје све значајнија са сваким наредним месецом сукоба.
У исто време Русија покушава да своје економске предности претвори у дугорочнију геополитичку позицију. Као пример је у разговору наведен Северни морски пут, којим су, према изнетим подацима, почели редовни контејнерски превози између Кине и Европе уз време путовања од приближно 20 уместо 40 дана традиционалним правцем. Овај пример употребљен је као аргумент да руска економска перспектива није ограничена само ратом и санкцијама.
То не значи да исход рата може бити унапред познат. Војни сукоби зависе од великог броја променљивих, а и сама прогноза у разговору формулисана је као већа вероватноћа, а не као извесност.
Али ако се однос ресурса настави мењати у корист Русије, политички простор Кијева могао би постајати све ужи управо у тренутку када буде потребно донети најтеже одлуке.
Тада се војни и политички проблем спајају.
Ако наставак рата не даје резултат који може да буде представљен као победа, а компромис изазива отпор снага које одбацују уступке Русији, свака власт у Кијеву долази пред готово исти избор: продужити сукоб уз све веће трошкове или прихватити споразум који део политичког система може сматрати неприхватљивим.
Управо зато будућност Зеленског није једино питање.
Много је важније шта би се догодило са читавим системом власти ако војни исход почне јасно да се удаљава од циљева због којих је рат настављен.
У том сценарију промена једног човека не решава проблем. Напротив, тек тада би могла да почне права борба око тога ко ће одређивати политички курс Украјине после рата — и под којим условима ће тај рат уопште бити завршен.
„Доћи ће време и Украјинци ће сазнати“: Бивши министар одбране Украјине објаснио је шта спречава да се рат заврши.Извор: webtribune.rs
