Преговори о завршетку рата више се не врте само око линије фронта. Улог постаје будуће политичко и војно уређење Украјине, а управо ту се појављују захтеви који би могли да одреде да ли ће евентуални споразум бити привремени прекид борби или трајна промена односа снага.
Скот Ритер пакет који је, према његовом тумачењу, Владимир Путин ставио пред америчке саговорнике описује као изузетно тежак за Кијев. Сматра да предложени оквир показује колико се преговарачка позиција променила и упозорава да наставак рата не мора довести до бољих услова за украјинску страну.
Једно од питања које издваја јесу избори. Из тога изводи закључак да Москва садашњу украјинску власт не посматра као структуру која ће нужно бити део послератног политичког поретка.
Други елемент односи се на уставне промене. Територијални резултат евентуалног споразума, по овој интерпретацији руских захтева, не би требало да остане привремено стање које би нека будућа украјинска власт покушала да промени војном силом.
То је повезано са руским искуством после споразума из Минска. У Москви постоји уверење да би прекид сукоба без дугорочних ограничења могао Украјини и њеним западним партнерима дати време да обнове војску и касније покушају да врате изгубљене територије.
Због тога се питање будуће украјинске војске појављује као још један кључни елемент. Ритер тврди да руски захтеви подразумевају смањење украјинских војних капацитета до нивоа на којем понављање великог рата не би било могуће на исти начин.
Такав захтев иде много даље од класичног прекида ватре. Он би захватио величину оружаних снага, њихову структуру и способност будућег поновног наоружавања.
Ритер сматра да је садашњи пакет, колико год био неповољан за Кијев, вероватно најбољи који ће Украјина добити уколико се војни однос снага настави мењати у корист Русије. Његово упозорење је да би продужавање сукоба кроз зиму могло додатно погоршати украјинску преговарачку позицију.
Да би нагласио озбиљност ситуације, користи историјску аналогију са Берлином 1945. и покушајем немачког генерала Ханса Кребса да преговара са совјетским генералом Василијем Чујковом. Поређење служи његовој тврдњи да страна која наставља да губи војну позицију временом може изгубити и могућност да преговара о условима који су јој раније били доступни.
То је аналогија, а не тврдња да су историјске околности идентичне. Њена сврха је да покаже како војна ситуација непосредно утиче на простор који постоји за дипломатију.
У позадини свега налази се питање времена. Кијев и његови европски партнери могу рачунати да ће наставак борби променити однос снага у њихову корист, док Москва полази од потпуно супротне процене.
Ако руска процена буде тачна, сваки следећи круг преговора могао би почињати са лошије позиције за Украјину. Ако се војна ситуација промени у другом смеру, иста логика могла би деловати против Москве.
Зато спор више није само око тога где ће бити повучена линија раздвајања. У питању је ко ће контролисати политичке и војне услове послератне Украјине – и колико ће простора за компромис остати ако садашњи преговори поново пропадну.
Wебтрибуне
