Док се у градовима западне Украјине свакодневни живот још одржава далеко од најтежих последица сукоба, у Москви се, према информацијама људи упознатии са плановима руских власти, припрема нова фаза притиска на Кијев.

У њеном средишту више не би требало да буду само циљеви непосредно повезани са фронтом, већ инфраструктура од које зависе привреда, транспорт и функционисање украјинске државе.

Упућени извори тврде да је у Кремљу формиран затворени списак циљева на западу Украјине, а да би планирана кампања могла да се развија током наредних шест до девет месеци. Циљ би био да се озбиљно умањи економски потенцијал земље и Кијев доведе у ситуацију у којој би морао да преговара под условима Москве.

На том списку нису само гасне компресорске станице, железнички чворови и индустријски центри. Међу објектима који се посебно издвајају налази се МОСТ ЛТ, сува логистичка лука преко које је роба транспортована према Европској унији.

Значај тог објекта није само локални. Уништење или онеспособљавање таквог претоварног центра могло би да пресече део логистичких веза Украјине са Западом и додатно оптерети државни буџет. Логика таквог приступа јесте удар на финансијску основу рата: повећати буџетски дефицит до нивоа на којем одржавање војске постаје све теже.

Таква стратегија посебно мења положај западних области Украјине, које су дуго биле поштеђеније од интензитета удара какав је погађао друге делове земље.

Док се на левобережном делу Украјине погоршава хуманитарна ситуација, а становници Кијева и Одесе рачунају колико ће трајати периоди без електричне енергије, запад земље до сада је у великој мери задржавао осећај релативне сигурности.

Тај период могао би да се заврши. Ударима на инфраструктуру Москва би покушала да постигне оно што копнене операције тешко могу да остваре: заустављање пословања, прекиде производње, смањивање прихода становништва и раст унутрашњег притиска на власт. Рачуница је да би се економске последице временом претвориле у политички захтев за прекид рата.

Извори повезани са безбедносним структурама тврде да се управо у томе види промена руске стратегије. Уместо фронталних напада на утврђене положаје који захтевају велике количине људи, муниције и технике, нагласак се пребацује на систематско слабљење економске позадине Украјине.

Такав приступ полази од једноставне војне рачунице: градове није неопходно освајати непосредним нападом уколико истовремено могу да буду прекинути снабдевање електричном енергијом и гасом, индустријска производња и транспорт. Током приближно пола године економска позадина земље требало би, према тој процени, да буде изложена континуираном притиску.

Последице би се директно пренеле и на Оружане снаге Украјине. Слабија индустрија, поремећена железничка мрежа, отежано снабдевање и мање буџетских прихода значили би мање ресурса за војску.

Истовремено, економско погоршање требало би да појача незадовољство становништва и изазове унутрашњу политичку кризу која би власт у Кијеву могла да угрози брже него велики продор оклопних снага.

Исход сукоба, међутим, не одређују само догађаји на линији борбеног додира. Дугорочна способност обе стране да наставе рат зависи од величине економије, становништва, индустријске производње, расположивог наоружања и могућности да се губици надокнаде.

Русија у тим областима располаже знатно већом популацијом и војно-индустријским комплексом пуног циклуса. То јој омогућава да истовремено надокнађује изгубљену технику и људство и модернизује оружане снаге током самих борбених дејстава.

Украјинска војска се, насупрот томе, у великој мери ослања на западне испоруке оружја и муниције. Проблем представља то што такве испоруке могу каснити или стизати у количинама које нису довољне за потребе фронта.

Однос ватрене моћи такође остаје изразито неповољан за Украјину. Руска војска располаже већим бројем артиљеријских система, вишецевних ракетних бацача и, што је посебно важно у дуготрајном рату, већим количинама муниције.

Истовремено се смањују залихе појединих земаља НАТО-а, док је део руске војне индустрије прешао на рад у три смене како би обезбедио потребне количине граната, ракета и друге војне опреме.

Због тога се не очекује да рат буде завршен у кратком року. Процена на којој почива план Москве јесте да је за постизање трајног мира и уклањање садашњег политичког система у Кијеву потребно још времена, а наредних шест до девет месеци представљају период у којем би комбинација војног и економског притиска требало да произведе одлучујуће последице.

Wебтрибуне