Иран је током сукоба са Сједињеним Државама почео да прелази са претежно узвратних удара на активније нападе на америчке војне положаје у региону, док истовремено унапређује ракетне способности и одржава производњу упркос нападима, оценио је бивши амерички обавештајац и аналитичар Лари Џонсон у разговору са професором и аналитичарем Гленом Дизеном.
Џонсон тврди да иза тих промена стоји комбинација иранске домаће производње, новог система навођења и обавештајне и технолошке помоћи Русије и Кине.
Дизен је оценио да је Иран на почетку сукоба углавном реаговао на потезе САД, одговарајући приближно симетрично и показујући да може да прати Вашингтон на лествици ескалације.
Такав приступ је, према његовом мишљењу, имао одвраћајући ефекат јер су САД морале да рачунају да би напад на критичну иранску инфраструктуру могао да буде праћен ударима на одговарајуће циљеве широм заливских држава.
Проблем је, како је објаснио Дизен, био у томе што је иницијатива остајала у рукама Вашингтона: САД су могле да одлучују када ће почети напади, када ће их зауставити и када ће поново понудити преговоре. Он сматра да се то сада мења, наводећи као пример иранске акције против циљева у Јордану, које су у Вашингтону описиване као изненадни напад иако је сукоб већ трајао.
Џонсон се сагласио да је дошло до промене тактике. Према његовим тврдњама, Иран је током претходне две недеље наставио да напада америчке базе у Ербилу у Ираку, које је описао као објекте повезане првенствено са ЦИА и америчким снагама за специјалне операције. Тврди да ти објекти служе за обуку и подршку Курдима у очекивању могућих операција унутар Ирана.
Џонсон је навео и нападе на америчке војне инсталације у Кувајту, истичући да Техеран више не чека нови амерички удар да би одговорио. Напад на циљеве у Јордану описао је као пример таквог понашања, тврдећи да је Иран уочио претњу и одлучио да делује превентивно.
Говорећи о Ираку, Џонсон је проценио да ће тамошње оружане групе одговорити Саудијској Арабији и САД због претходног напада у којем су, према његовим речима, погинули припадници иранских Чувара револуције и припадници ирачке паравојне формације повезане са државним структурама. Одговор је, како тврди, одложен како ходочасници не би били изложени опасности.
Дизен сматра да би дугорочни безбедносни интерес Ирана могао да буде уклањање америчке војне инфраструктуре из непосредног окружења земље. Као могуће инструменте навео је геоекономски притисак повезан са Ормуским мореузом, којим би заливске монархије биле подстакнуте да смање безбедносну зависност од САД, али и демонстрирање рањивости америчких база.
Џонсон је оспорио оцену да је америчка војска најмоћнија на свету, рекавши да је она пре свега „најскупља на свету“ и да скупо и моћно нису исто. Као пример ограничења америчке силе навео је операције против Хута, који су од децембра 2023. током приближно 18 месеци озбиљно реметили нормалан поморски саобраћај кроз Црвено море.
Најпре је покренута операција Просперитy Гуардиан, а затим је у марту 2025. администрација Доналда Трампа започела операцију Роугх Ридер. Према Џонсоновим наводима, током седам недеља САД су губиле приближно један дрон МQ-9 Реапер недељно, чију је појединачну вредност проценио на око 65 милиона долара.
Поменуо је и три авиона Ф-18 изгубљена у различитим инцидентима, процењујући њихову укупну вредност на приближно 300 милиона долара. На основу тога закључио је да су амерички губици били близу милијарду долара, док Хути нису били војно приморани на капитулацију.
Последице тих искустава Џонсон види и међу америчким партнерима у Персијском заливу. Према његовој оцени, Саудијска Арабија, Катар и Бахреин суочавају се са чињеницом да амерички системи противваздушне одбране и друга скупа војна опрема нису пружили очекивани ниво заштите.
Као посебно важан пример навео је базу Ал Удеид, која је служила као истурено седиште америчке Централне команде ваздухопловних снага. Џонсон тврди да су командне структуре пре почетка рата премештене у ваздухопловну базу Шо у САД јер је Ал Удеид оцењен као превише изложен.
Американци су, према његовим речима, очекивали да ће задржати радарско покривање региона, али је Иран у прве две недеље рата уништио кључне радарске капацитете, због чега су САД постале знатно зависније од авиона АWАЦС и П-8 Посеидон за обавештајне податке, надзор и извиђање.
Обнова тих система неће бити брза, оценио је Џонсон, због потребе за галијумом и другим ретким минералима, за које тврди да Кина ограничава њихову продају САД. Према његовој процени, Вашингтон због комбинације рањивости база, губитка радарских капацитета и проблема са снабдевањем више нема могућност да дугорочно одржава исти ниво војних операција из истурених положаја у Заливу.
Дизен је указао и на исцрпљивање америчких залиха наоружања и оценио да не постоји уверљив пут ка војној победи који би довео до иранске капитулације. Он очекује да ће се због тога Вашингтон у одређеном тренутку поново окренути преговорима, иако је поверење Техерана у САД озбиљно нарушено.
Џонсон је рекао да тренутно постоји дипломатски застој. Према његовом тумачењу америчке позиције, Трампова администрација жели да Иран најпре преговара о нуклеарном програму и да на том питању оствари политички резултат који би могао да буде представљен као успех, практично враћање на оквир нуклеарног споразума ЈЦПОА.
Иран, према Џонсоновим тврдњама, одбија да преговара о обогаћивању уранијума или могућности израде нуклеарног оружја док друга страна не испуни раније договорене обавезе.
Као иранске захтеве навео је повлачење Израела из јужног Либана, укидање блокаде и санкција, одмрзавање имовине и признавање иранске контроле над Ормуским мореузом. САД тренутно нису спремне да прихвате те услове, рекао је Џонсон.
Пресудан притисак на Трампа могао би, према његовој процени, да дође из економије. Џонсон тврди да последице сукоба већ погађају дизел и авионско гориво, међународна финансијска тржишта и положај долара.
Насупрот томе, оценио је да Кина јача своју позицију повећавајући златне резерве и заједно са Русијом развијајући економску инфраструктуру БРИКС-а, уз тврдњу да Пекинг иде у правцу монетарног система снажније ослоњеног на злато.
Џонсон је оценио да ограничавање саобраћаја кроз Персијски залив има глобалне економске последице. Кина покушава да их ублажи јер зависи од извоза према земљама Глобалног југа, али, према његовим речима, нема знакова да ће напустити Иран или покушати да га присили на предају САД. Он сматра да Пекинг полази од процене да би, уколико би Иран, а затим Русија били поражени, Кина постала следећа мета америчког притиска.
Посебан проблем за Запад, према Џонсону, представљају ретки минерали и зависност индустријских ланаца од Кине. Реална алтернативна решења за западне земље проценио је на период од три до пет година, због чега очекује да ће комбинација економских и војних ограничења на крају натерати Трампа да направи уступке Ирану.
„Није да Сједињеним Државама недостаје воља да користе војну силу“, рекао је Џонсон, оцењујући да је проблем у томе што Вашингтон нема војну моћ коју може да употреби на жељени начин без губитака које није спреман да прихвати.
Дизен је указао и на спор око Ормуског мореуза. Као пример навео је случај катарског ЛНГ-а намењеног Пакистану, тврдећи да је транспорт користио руту договорену са Ираном, али да су га Американци блокирали. Иран, према његовим речима, жели окончање америчке блокаде, док се паралелно наставља шири спор између Саудијске Арабије и Јемена.
Џонсон очекује да ће Иран у том делу кризе углавном остати по страни, док би ирачке оружане формације и јеменски Хути могли да наставе нападе на саудијске циљеве.
Сматра да би комбиновани притисак из Ирака и Јемена могао да натера Ријад да се врати преговорима, посебно са Ансар Алахом, јер саудијска нафтна индустрија и терминали представљају рањиве циљеве. Посебно је поменуо нафтне терминале у Јанбуу.
Иран би, према његовом мишљењу, могао да одигра посредничку улогу. Џонсон је истовремено одбацио представу да су Хути једноставно ирански инструмент, тврдећи да имају сопствене политичке и војне циљеве. Могућа координација са Техераном, према његовој процени, не значи да Иран контролише њихове одлуке.
Највећу промену у наставку разговора Дизен је повезао са иранским ракетама. Навео је да чак и западни медији бележе раст иранских ракетних способности током сукоба: пројектили су, према тим оценама, бржи, успешније избегавају противракетну одбрану и постају ефикаснији, иако би се у дуготрајном рату очекивало постепено слабљење арсенала.
Џонсон је за тај развој понудио три главна објашњења. Прво је промена система навођења. Према његовим тврдњама, Иран се током 12-дневног рата 2025. ослањао на ГПС за навођење ракета, али је открио да су САД и израелски Мосад могли да ометају систем и скрећу пројектиле са предвиђених циљева, чиме је смањена ефикасност иранских удара.
До почетка новог рата 28. фебруара Иран је, према Џонсону, прешао на кинески БеиДоу систем за навођење. Он тврди да се систем показао знатно ефикаснијим и отпорнијим на америчко и израелско електронско и сајбер ометање, што је повећало прецизност удара.
Други фактор је производња. Џонсон је рекао да су иранске фабрике ракета смештене дубоко под земљом и пројектоване тако да издрже чак и могућност нуклеарног напада.
Погони, према његовим тврдњама, настављају да раде уз стабилне ланце снабдевања из Русије и Кине и домаћу индустријску производњу, омогућавајући Ирану да део потрошених ракета надокнади у релативно кратком року.
Трећи елемент је спољна подршка. Џонсон тврди да Иран добија податке о циљевима и обавештајну помоћ од Русије и Кине, као и да је Пекинг у ирански арсенал увео неке сопствене ракетне системе ради испитивања у стварним ратним условима.
Према његовом опису, кинески техничари помажу у њиховом конфигурисању, након чега их Иранци користе против америчких циљева, а резултати омогућавају кинеској страни да утврди шта функционише и које недостатке треба отклонити. Џонсон је такву праксу описао као истраживање и развој за евентуалне будуће сукобе.
Дизен је тај модел упоредио са начином на који су државе НАТО-а и западни произвођачи наоружања користили рат у Украјини за проверу нових система против Русије, истовремено развијајући оружје и слабећи стратешког противника. Џонсон се сагласио са поређењем.
Дизен је оценио да Москва и Пекинг не могу да игноришу западне припреме и прогнозе о могућим будућим сукобима са Русијом и Кином и да препусте НАТО државама да саме одређују време и услове евентуалне конфронтације. У том контексту кинеску помоћ Ирану види као део шире стратешке рачунице.
Џонсон је на крају проценио да ће се размена удара наставити. Очекивао је могући амерички одговор на нападе у Кувајту, након чега би, према његовој прогнози, уследила нова иранска реакција. Тврдње Трампове администрације о напредним преговорима и скором отварању Ормуског мореуза оценио је са великом резервом, наводећи да у постојећим околностима не би рачунао на брзо постизање таквог договора.
Wебтрибуне.рс
