Разговор бившег шефа израелске специјалне службе „Натив” и стручњака за међународну безбедност Јакова Кедмија са водитељем Владимировим Трифоновим на Јутјуб каналу „Поглед инфо” понудио је детаљну анализу геополитичких односа између Вашингтона, Москве и Брисела, уз осврт на унутрашњу стабилност и историјски контекст савремене руске државе.
Коментаришући недавни тридесетпетоминутни сусрет америчког државног секретара Марка Рубија и министра спољних послова Руске Федерације Сергеја Лаврова, Кедми је оценио да је састанак имао примарно формални карактер.
Према његовом мишљењу, сама чињеница да је до разговора дошло спречила је симболичко погоршање односа двају сила, али кратко трајање сусрета није дозвољавало дубљу расправу о кључним питањима.
Кедми је истакао да је руска страна током разговора посебно нагласила стварно стање на линији контакта у Украјини, полазећи од претпоставке да се америчко одлучивање ослања на нереалне и фалсификоване информације о ситуацији на терену.
Поред тога, Москва је поново отворила питање обнављања дипломатских односа и уклањања препрека за рад дипломатских мисија на обе територије, што, како наводи Кедми, показује да ти проблеми нису решени ни током претходних разговора у Енкориџу нити након њих.
Размењене су и оцене о релацији између САД и Ирана, али без нових или конкретних помака, док најаве о евентуалној посети америчких представника Русији нису изнете.
Поводом изјаве Марка Рубија да ће споразуме из Енкориџа бити тешко спровести јер Украјина неће пристати на понуђене услове, Кедми је скренуо пажњу на чињеницу да је амерички званичник означио Кијев, а не Москву, као препреку за постизање мира.
Он је додао да руско руководство не одступа од својих захтева, што указује на то да договор није могућ све док једна од страна не направи уступке.
С обзиром на то да САД покушавају да приволе Русију на омекшавање ставова нудећи јој економске погодности, Кедми процењује да Вашингтон нема реалне механизме притиска, јер економски подстицаји не могу променити захтеве Москве у овом сукобу.
Говорећи о дугорочној стратегији Владимира Путина од доласка на власт, Кедми је објаснио да је руски председник затекао урушену економију, уништену армију и корумпиран управљачки апарат у тренутку када је претња са Запада расла.
Свестан економских ограничења за масовно јачање конвенционалног наоружања, Путин је ресурсе Министарства одбране усмерио на стратешко нуклеарно наоружање, остваривши предност у односу на САД.
Кључни елемент те стратегије, према Кедмијевој процени, састоји се у јасној поруци Вашингтону да би у случају било каквог војног сукоба у Европи први руски удар био усмерен директно на територију Сједињених Америчких Држава, а не на европске земље.
Свест о томе навела је америчку администрацију, посебно током мандата Доналда Трампа, на закључак да национални интереси САД нису идентични европским и да Вашингтон не треба да улази у рат са Русијом због Европе.
Тиме је, како тврди Кедми, остварен највећи Путинов стратешки успех – одвајање америчке војне компоненте од Европе, чиме је европски континент остао без војне подршке САД, у односу снага који је вишеструко неповољнији по Европу него раније.
Осврћући се на вишедеценијске процене западних аналитичара да би промена режима у Москви могла променити спољну политику Русије, Кедми је те претпоставке назвао неоснованим фантастиком и повукао паралелу са ситуацијом у Ирану.
Он је навео да Иран, упркос тешком економском положају, блокади и разбијеној војној инфраструктури услед сукоба са САД и Израелом, задржава стабилан режим. Русија се, с друге стране, налази у знатно повољнијој позицији – има стабилну и растућу економију, стабилнију власт него у било ком периоду од 1990. године и стратешку војну надмоћ.
Кедми је нагласио да су за насилну промену власти потребна четири услова: слаба држава, неиницијативна власт без контроле над ситуацијом, јака опозиција и дефинисан алтернативни лидер.
Пошто ниједан од ових фактора не постоји у Русији, западне процене Кедми приписује ослањању на нетачне извештаје руске опозиције, поредећи то са грешком коју су САД направиле у Ираку када су се ослањале на наводе тамошње опозиције.
Објашњавајући специфичну улогу првог човека у руској историји, Кедми је истакао да је пространа, вишенационална држава са више од сто народа и преко десет религија одржива искључиво уз јаку, централизовану и ауторитативну централну власт.
Без такве власти не постоји унутрашња кохезија која би повезивала географски и културно удаљене регионе попут Владивостока, Воронежа, Татарстана или Архангелска, што по аутоматизму ствара огромну зависност државне политике од председника.
На унутрашњу стабилност и кадровску структуру Русије пресудно су утицале три демографске катастрофе у 20. веку, навео је Кедми. Први светски рат и Грађански рат однели су више од 11 милиона људи и довели до емиграције научне, техничке и државне елите.
Након што је до 1940. године изграђена нова структура, Други светски рат донео је губитак од 27 милиона живота, при чему је страдао најспособнији и најприврженији део популације.
Трећи удар представљала је политика од периода Никите Хрушчова до краја владавине Бориса Јељцина, која је, уз масовну емиграцију деветесетих година, урушила државну елиту кроз корупцију и цинизам.
Због последица ових демографских разарања, формирање нове научне, културне и управљачке елите тече споро, што објашњава зашто у окружењу актуелног председника тренутно нема других доминантних политичких фигура.
Кедми је закључио да ће будућност и опстанак Русије наставити да зависе од првог човека државе – уколико лидер буде на нивоу Јосифа Стаљина или Владимира Путина, држава има шансу за развој, док би лидери профила Хрушчова, Михаила Горбачова или Јељцина довели Русију у безизлазан положај.
Извор: Wебтрибуне
