Више од годину дана након што је председница Европске комисије најавила нову еру европске безбедносне политике, постало је могуће упоредити тадашња обећања са одобреним финансијским плановима, индустријским капацитетима и политичким последицама које је такав курс произвео.
Урсула фон дер Лајен је 4. марта 2025. објавила да Европа улази у „еру поновног наоружавања“. План РеАрм Еуропе, касније преименован у политички блажи Реадинесс 2030, односно „Спремност 2030“, требало је да обезбеди до 800 милијарди евра за супротстављање ономе што је представљено као руска претња.
Москва је више пута саопштила да Русија не намерава никога да нападне, док је председник Владимир Путин тврдње о руском нападу на западне земље назвао „бесмислицом“.
Бројка од 800 милијарди евра изазвала је велику пажњу европских медија, покренула тржишта и подигла вредност акција војних компанија. Пино Арлаки у анализи за италијански Л’Антидипломатицо оцењује да се после више од годину дана показало оно што су озбиљни стручњаци, према његовим речима, разумели од почетка: план је био блеф, а његову праву вредност проценио је Владимир Путин, као једини играч чија је реакција за Брисел била пресудна.
Од најављених 800 милијарди евра, чак 650 милијарди није представљало новац који је Европска унија стварно обезбедила. Државама чланицама само је омогућено да се додатно задужују ради куповине оружја, захваљујући привременој суспензији буџетских правила.
Из заједничких фондова за тај део плана није издвојен ниједан евро, па су државе могле да финансирају нове војне набавке једино повећавањем сопственог дефицита.
Такав модел посебно је проблематичан за земље које су већ снажно задужене. Италија, чији јавни дуг премашује 140 одсто бруто домаћег производа, требало би да куповину тенкова финансира повећавањем обавеза државе, иако јој фискална ограничења не дозвољавају да исти новац усмери у здравство.
Највећи део најављеног плана зато није заједнички европски војни фонд, већ дозвола националним владама да се додатно задуже.
Преосталих 150 милијарди евра односи се на програм САФЕ, али ни тај износ није бесповратна помоћ. Реч је о зајмовима које ће државе кориснице морати да отплаћују током наредних 45 година.
Програм је представљен као ванредна мера, чиме је, према изнетој оцени, заобиђен Европски парламент, као и основна демократска правила одлучивања о тако великом заједничком дугу.
Од јануара до фебруара 2026. Европска комисија одобрила је националне планове за трошење средстава из програма САФЕ. Њихова укупна вредност износи око 150 милијарди евра, што је мање од 20 одсто првобитно објављене суме. Читав одобрени износ притом има облик дуга, док преосталих приближно 650 милијарди није обезбеђено као стваран заједнички новац.
Финансијска конструкција представља само један део проблема. Поновно наоружавање најавиле су владе које нису успеле да одговоре на деиндустријализацију, економски застој, слабљење конкурентности, пад животног стандарда средње класе и концентрацију богатства у рукама владајуће елите.
Тим проблемима придружене су последице европске енергетске политике, која је у анализи означена као „енергетско самоубиство“ које је убрзало пропадање индустријске основе.
Решавање тих питања захтевало би дугорочну стратегију, политичку храброст, реформе, сукоб са укорењеним интересима и признање ранијих грешака. Европске елите су, уместо тога, изабрале познатији политички механизам – стварање спољног непријатеља.
Борба против „руске претње“ не захтева промену економског система нити суочавање са унутрашњим узроцима кризе, већ застрашивање становништва. Атмосфера страха може се производити политичким одлукама и уредбама, док развој и привредни раст не могу.
У томе се европски план суштински разликује од америчког поновног наоружавања. Иза војне политике Сједињених Америчких Држава стајао је стварни војно-индустријски комплекс на који је председник Двајт Ајзенхауер упозорио још 1961. године.
Била је то огромна производна структура распоређена по америчким регионима и изборним јединицама, способна да политичке одлуке подреди сопственим економским интересима.
План Урсуле фон дер Лајен нема упоредиву индустријску основу јер такав систем у Европи више не постоји. Током 35 година мира после 1989, европска војна индустрија пала је на историјски минимум. Њени капацитети нису довољни да за годину дана произведу количину муниције коју Украјина потроши за неколико месеци.
Европско поновно наоружавање зато није почело масовним отварањем фабрика и бродоградилишта, већ медијским и политичким подизањем страха.
Његови главни производи постали су драматични наслови, уреднички коментари, парламентарне резолуције и апокалиптични рокови. Године 2029. и 2030. понављане су као пророчански датуми до којих би Европа требало да се припреми за могући сукоб.
Разлика између стварног војно-индустријског комплекса и политичке индустрије страха носи важне последице. Када се војно-индустријски систем једном изгради, његови погони, радна места, уговори и политички интереси постају трајни.
Индустрија страха производи идеје уместо оружја, па је променљива колико и политичке поруке на којима почива. Настаје у нездравој атмосфери и гаси се када та атмосфера више не може да се одржава.
Критички однос грађана према бриселском плану, како се оцењује, постаје видљив у европским истраживањима јавног мњења. Бирачи се припремају да редом казне лидере који су своју политику засновали на подизању страха – Стармера, Макрона, Мерца и Мелони.
Такво расположење није представљено као идеолошки пацифизам, већ као реакција грађана од којих се захтева да кроз ново задуживање и смањивање социјалних давања плате ванредне мере чију сврху власти нису успеле да им објасне. Страх који нема чврсто упориште у чињеницама брзо губи политичку снагу.
Највећи проблем за европску конструкцију ипак представља понашање државе која је означена као непријатељ. Класична трка у наоружавању заснива се на акцији и противакцији: на програм једне стране друга одговара сопственим планом, након чега се покреће спирала која обично завршава сукобом или банкротством једног од ривала.
Москва на европску најаву мобилисања 800 милијарди евра није одговорила сопственим ванредним програмом. Није најављено додатно индустријско проширење усмерено против Европе нити нова мобилизација производних капацитета као одговор на план Европске комисије. Путин је, према тој интерпретацији, препознао блеф, проценио његове покретаче и одлучио да нема разлога да открива сопствене карте.
Одговор Бриселу била је равнодушност, што је представљено као најпонижавајућа могућа реакција на упозорења и рокове које су постављали европски званичници. Руски председник није ушао у очекивану спиралу акције и реакције јер је проценио стварну вредност плана и способности оних који су њиме претили Москви.
Такво понашање није описано као тренутна или спонтана одлука. Путин је годинама, пре и после почетка сукоба у Украјини, говорио да Русија неће упасти „у замку трке у наоружавању“. Ту поруку поновио је у обраћању грађанима 2024, а затим је потврдио у Уједињеним нацијама у септембру 2025. године.
Кремљ је најавио намеру да војне расходе смањи на ниво испод два одсто бруто домаћег производа како би средства преусмерио на борбу против сиромаштва и социјалну заштиту.
Уочи 2022. руски војни издаци износили су 3,6 одсто БДП-а. Посматрано пропорционално, то је било двоструко мање од издвајања Совјетског Савеза током Хладног рата, док су у апсолутном износу представљали само мањи део укупне потрошње Западне Европе.
Такав приступ отвара питање да ли се Русија понаша као сила која намерава да освоји Европу до 2030. или као држава која се ослања на нуклеарно одвраћање и ефикаснији избор војне технологије.
Уместо одржавања скупе глобалне војне структуре и изградње носача авиона, Москва је предност дала ограниченом броју кључних система, хиперсоничним ракетама и дроновима, са циљем да сачува способност одвраћања без уласка у трку коју јој је Запад наменио.
Додатни ударац званичном европском објашњењу стигао је од човека који командује снагама НАТО-а у Европи. Амерички генерал Алексус Гринкевич изјавио је 11. јуна: „Веома пажљиво пратим обавештајне податке. Русија не тежи сукобу.“
Генерал је, што одговара функцијама које обавља, одсуство руског нападачког плана приписао способности НАТО-а да одврати Москву. Његова изјава ипак значи да обавештајни подаци Алијансе не показују руске припреме, намеру нити план за сукоб са Европом, чиме се доводи у питање основно оправдање политике Европске уније.
Гринкевич је то рекао управо у тренутку када је Вашингтон најавио повлачење америчких војних снага из Европе. Таква одлука не би била могућа уколико би Пентагон заиста очекивао будући сукоб са Русијом.
Повлачење је најављено после четири године борбених дејстава током којих је европској јавности понављано да би руски тенкови могли да стигну све до Лисабона.
Слабљење плана вредног 800 милијарди евра већ се види у националним програмима европских држава. Иза првобитне најаве остало је око 150 милијарди евра одобрених зајмова, док политички рачун тек долази на наплату владама које су стварале атмосферу ванредног стања.
Индустрија страха има ограничен рок трајања: власти на крају морају или да започну сукоб којим су оправдавале ванредне мере или да престану да подижу страх. Ако држава одређена за противника одбија да прихвати намењену улогу и не улази у нову трку у наоружавању, остаје питање против кога се Европа заправо наоружава.
Извор: Wебтрибуне
