Рат у Украјини улази у фазу у којој руске операције више нису усмерене само на померање линије фронта.
Све интензивнији удари на енергетску, саобраћајну и другу кључну инфраструктуру отварају питање колико дуго украјинска држава може да одржава функционисање својих основних система, док дипломатски процес практично не постоји.
Руске снаге извеле су велики талас напада на 12 украјинских региона, а украјински извори саопштили су да је погинуло најмање 20 људи. Истовремено су настављени напади на Кијев, мостове и транспортне правце који имају велики значај за снабдевање становништва и украјинских оружаних снага.
Британски политички аналитичар Александер Меркурис оцењује да се ради о озбиљној ескалацији руске стратегије, чије последице могу далеко надмашити територијалне губитке Украјине. Посебно указује на нападе на мостове преко Дњепра, прекидање саобраћајних веза и све снажнији притисак на украјински поморски транспорт.
Према његовој процени, Русија настоји да постепено онеспособи инфраструктуру неопходну за наставак рата. Такав приступ подразумева истовремено исцрпљивање украјинских војних капацитета, слабљење економије и нарушавање логистичких веза између различитих делова земље.
Ситуација је додатно отежана проблемима украјинске противваздушне одбране. Руске балистичке ракете и беспилотне летелице настављају да погађају значајне циљеве, што показује колико је тешко заштитити велики број инфраструктурних објеката од дуготрајне кампање ваздушних напада.
Посебно забрињава стање транспортног система. Оштећења мостова, железничких веза и других саобраћајних објеката не утичу само на војне операције, већ и на могућност допремања робе, горива, опреме и основних потрепштина.
Притисак се истовремено наставља на копненом фронту. Руске јединице постепено напредују, док се украјинска војска суочава са потребом да расположиве снаге распоређује на више угрожених праваца.
Меркурис сматра да комбинација ових операција указује на намеру Москве да доведе Украјину у стање у којем ће наставак организованог отпора постати све тежи. Уместо брзог одлучујућег продора, руска стратегија ослања се на постепено исцрпљивање војног, економског и инфраструктурног потенцијала противника.
Највећи проблем представља одсуство озбиљне дипломатске иницијативе. Док се разарања повећавају, западне владе настављају да инсистирају на војној подршци, без јасног одговора на питање како би продужавање сукоба могло довести до прихватљивог политичког решења.
У таквим околностима разлика између војног пораза и много шире државне катастрофе постаје пресудна. Земља може изгубити територију и ипак задржати способност економског опоравка, али дуготрајно уништавање инфраструктуре доводи у питање функционисање читавог друштва.
Управо зато завршетак рата без дипломатског договора носи опасност да Украјина буде суочена са последицама које неће моћи брзо да отклони. Чак и евентуални престанак борби не би аутоматски значио повратак нормалног живота уколико кључни инфраструктурни системи остану тешко оштећени.
Ратови се пре или касније завршавају, али начин њиховог завршетка одређује судбину држава које су у њима учествовале. У садашњим околностима највећа опасност за Украјину није само губитак појединих територија, већ могућност да цена наставка сукоба постане далеко већа од оне коју би земља платила политичким компромисом.
Wебтрибуне
