Сједињене Државе улазе у период у којем више не могу подједнако снажно да одржавају безбедносне обавезе у Европи, Азији, на Блиском истоку и у сопственој хемисфери.
Зато се у Вашингтону све снажније појављује идеја концентрисања ресурса тамо где амерички стратези виде најважније дугорочне интересе. У тој логици Европа губи положај који је имала током Хладног рата и првих деценија после распада Совјетског Савеза.
У разговору са Гленом Дизеном разматра се могућност да се америчка стратегија постепено повуче из превеликог броја глобалних обавеза и усмери на два простора: западну хемисферу и источну Азију.
Пуковник Лоренс Вилкерсон тај правац повезује са идејама Елбриџа Колбија и других стратега који сматрају да САД треба да консолидују оно што још могу поуздано да контролишу.
Основна замисао била би формирање својеврсног стратешког бедема од Канаде до Аргентине, ослоњеног на америчку војну и нуклеарну моц. Такав модел представљао би велики заокрет.
Уместо покушаја одржавања глобалне хегемоније, Америка би приоритет дала сопственом географском окружењу и спречавању раста кинеског утицаја. Управо зато Бразил добија изузетан значај.
Највећа држава Јужне Америке има огромне природне ресурсе, велико становништво и све развијеније везе са БРИКС-ом. Без Бразила тешко је замислити америчку доминацију над целом западном хемисфером.
У разговору су изнете веома озбиљне тврдње о намери Вашингтона да утиче на политички правац Бразила и ослаби позицију Луле да Силве. Марко Рубио се наводи као један од кључних људи таквог приступа. Те тврдње представљају процену саговорника, а не независно утврђене чињенице.
Венезуела је други важан део стратегије. Њене огромне нафтне резерве представљају очигледан амерички интерес, али њихово претварање у брзо доступан извор енергије није једноставно.
У разговору се износи процена да би било потребно најмање 100 милијарди долара како би се венецуеланска нафтна индустрија вратила на ниво на којем би експлоатација, прерада и извоз поново били економски одрживи.
Проблем је у томе што велике компаније не желе лако да уђу у такав пројекат. Политичка нестабилност, инфраструктура и дугорочни ризик чине улагања много мање привлачним него што би огромне резерве на први поглед сугерисале.
Истовремено, америчка стратегија према Азији постаје све важнија. Кина се више не посматра као само економски конкурент. Она представља државу која може да изгради технолошки, индустријски, финансијски и војни систем довољно велики да оспори америчку доминацију у кључним деловима света.
Због тога се поставља питање шта ће бити са Јапаном и Јужном Корејом. Обе земље деценијама су се ослањале на амерички безбедносни кишобран.
Међутим, ако процене да Вашингтон више није поуздан као раније, мораће или да значајно повећају сопствене војне капацитете или да пронађу потпуно другачији однос са Кином и Русијом. У транскрипту се износи процена да Јапан и Јужна Кореја већ разматрају такве алтернативе.
Помиње се могућност снажнијег самосталног одбрамбеног система, па чак и развоја капацитета који би их приближили статусу латентних нуклеарних сила. То би потпуно променило Азију. Амерички систем савезништава у региону настао је у периоду када су САД биле далеко доминантнија сила него данас.
Кина је сада највећи трговински партнер великог броја држава и војно много снажнија него пре неколико деценија. Државе зато више нису принуђене да бирају само између потпуне зависности од Вашингтона и изолације.
Могу покушати да балансирају између више центара моћи. Ако Америка заиста крене тим путем, највећа промена можда неће бити њено потпуно повлачење из света. Биће то прихватање чињенице да више не може истовремено да доминира свим његовим кључним регионима.
А када велика сила почне да бира где мора остати, имплицитно признаје и где више не може бити оно што је некада била.
Wебтрибуне
