Амерички двопартијски систем могао би пред изборе 2028. године да добије озбиљан изазов са места са којег га републикански естаблишмент најмање жели: из сопствене бирачке базе.
Такер Карлсон отворено се удаљава од Републиканске партије, а питање односа према Израелу постаје једна од главних линија тог раскола.
Карлсон је изјавио да је завршио са Републиканском партијом, уз образложење да она више не служи интересима Сједињених Држава већ интересима Израела.
Таква изјава има посебну тежину јер он не потиче са политичке маргине. Његова биографија везана је за традиционални републикански естаблишмент, док је његов отац обављао функције у републиканским администрацијама и био близак администрацији Роналда Регана.
Макс Блументал сматра да би следећи корак могао бити стварање треће политичке опције у којој би се нашли људи попут Марџори Тејлор Грин, Мета Гејца и Томаса Масија.
Таква странка не би морала да победи на председничким изборима да би драматично променила њихов исход.
Довољно би било да преузме део конзервативних бирача незадовољних америчким ратовима и безусловном подршком Израелу. У тесној изборној трци губитак неколико процената гласова може бити катастрофалан за кандидата једне од две велике партије.
Управо због тога избори 2028. постају посебно занимљиви.
Ако трећа опција привуче значајан део републиканске базе, републикански председнички кандидат могао би да се суочи са избором између традиционалних великих донатора и бирача који захтевају политику „Америца Фирст“.
Један кандидат могао би бити у нешто бољој позицији од осталих: Џеј Ди Венс.
Карлсон је политички близак Венсу, а његов син радио је код америчког потпредседника. Због тога би евентуални нови политички покрет могао другачије да се односи према Венсу него према класичном републиканском кандидату.
Али ни Венс не би добио подршку без политичке цене.
Постојање снажне „Карлсонове“ струје могло би да га примора да заузме много тврђи став према Израелу како би спречио одлазак бирача.
Тако би чак и трећа партија која нема реалну шансу да освоји Белу кућу могла да промени америчку спољну политику.
Слична промена одвија се и на левици, мада без једнако снажног организационог механизма. У разговору је поменут демократски конгресмен Ро Кана као политичар који покушава да заузме простор популистичке левице и који би, према процени саговорника, могао да се кандидује на демократским председничким предизборима.
Проблем за демократске дисиденте представља одсуство јаке треће партије.
Зелена странка није успела да изгради положај који би јој омогућио да систематски угрожава демократе, док се води стална борба око њеног приступа гласачким листићима на савезном и државном нивоу.
Глен Дизен је у разговору указао на кључну карактеристику евентуалне треће партије: она не мора да победи.
У дубоко поларизованом систему бирачи једне стране веома тешко прелазе директно другој. Конзервативни бирач незадовољан републиканцима можда никада неће гласати за демократу, али би могао да гласа за трећу опцију.
Тада републиканци имају само два избора: да изгубе тај глас или да промене политику како би га вратили.
Управо зато питање Израела може имати много већи утицај на изборе 2028. него што би се још пре неколико година могло очекивати.
Ако се незадовољство америчким ратовима и финансирањем Израела претвори у организован политички покрет, стари републикански консензус неће моћи да опстане без последица.
Трећа партија можда не би освојила Белу кућу. Могла би, међутим, да одлучи ко ће је освојити — и под којим условима.
Wебтрибуне
