Напади дроновима дубоко унутар руске територије имали су много шири циљ од физичког оштећења рафинерија и других објеката. Њихов политички ефекат требало је да створи утисак да власт није способна да заштити земљу и тако, уочи избора, подстакне незадовољство становништва.
Такву оцену изнео је амерички војни аналитичар и бивши обавештајац Скот Ритер, који сматра да украјинске операције не треба посматрати одвојено од шире стратегије НАТО-а и САД.
По његовом тумачењу, покушај је био усмерен на политичко слабљење Владимира Путина, док су сами удари служили и као средство психолошког притиска.
Кампања је током претходног периода стварала упечатљиве слике пожара и дима изнад руских енергетских постројења. Међутим, процена је да њихов дугорочнији ефекат није одговарао утиску који су такви снимци стварали на друштвеним мрежама.
Рафинерије су, према тој анализи, после напада поправљане, док се производња враћала у нормалу. Тиме се појавила велика разлика између медијског ефекта напада и њиховог стварног утицаја на способност Русије да настави рат и одржава функционисање економије.
Политички резултат такође није био онакав какав су противници Москве очекивали. Јединствена Русија освојила је, према бројци изнетој у разговору, око 57 одсто гласова, што представља раст од приближно осам процентних поена.
То је важно јер је покушај политичког притиска на Кремљ постојао и раније. Као паралела наводи се 2011. година и тадашњи однос администрације Барака Обаме према руским парламентарним изборима, укључујући активности тадашњег потпредседника Џоа Бајдена, Хилари Клинтон и америчког амбасадора Мајкла Мекфола.
Садашњи резултат, међутим, тумачи се као показатељ да унутрашњи политички положај Кремља није ослабљен. Напротив, процена је да Путин после избора има шири простор за наставак постојеће политике без потребе за драматичним променама унутар земље.
Ритер зато одбацује очекивања да ће уследити нова велика мобилизација или намерна руска провокација према ЕУ и НАТО-у. Његова процена је другачија: Москва ће остати на садашњем курсу, али би интензитет војних операција против Украјине могао значајно да порасте.
Управо ту може да се покаже највећа последица неуспеха политичког притиска. Ако је циљ напада био да се код становништва створи сумња у способност власти да води рат, резултат који је учврстио политичку позицију Кремља могао би Москви омогућити да настави сукоб без унутрашњег притиска да брзо промени стратегију.
Другим речима, проблем за Кијев више није само питање колико штете појединачни напади могу нанети руској инфраструктури. Много важније постаје питање да ли су напади произвели политички ефекат супротан ономе због којег су покренути.
Wебтрибуне
