Сједињене Државе деценијама располажу војном моћи и финансијским могућностима са којима мало која држава може да се пореди.
Ипак, резултати америчких војних интервенција често нису одговарали почетним очекивањима Вашингтона, што поново отвара питање како земља са толиком технолошком, економском и војном предношћу завршава дуготрајне сукобе без остварења првобитних циљева.
Колумниста часописа Фореигн Полицy Стивен Волт сматра да најновији рат са Ираном припада управо том обрасцу. Према његовој оцени, сукоб није остварио ниједан од циљева које је поставила администрација Доналда Трампа и вероватно ће на крају ојачати стратешки положај Техерана.
Волт указује на дугу серију америчких ратова са проблематичним завршетком. Корејски рат окончан је без јасног победника, Вијетнамски рат америчким поразом, док су рат у Ираку 2003. и вишедеценијска кампања у Авганистану такође завршени неуспехом. Ни рат око Косова 1999. године не сматра јасним америчким тријумфом, тврдећи да је Србија на крају добила чак боље услове од оних који су јој били понуђени пре почетка борби.
Ако се изузме америчка инвазија на малу карипску државу Гренаду 1983, због огромне разлике у снази две стране, Волт као једину недвосмислену војну победу САД током последњих неколико деценија издваја Заливски рат 1991. године. Сједињене Државе и њихови савезници јесу изашли као победници из Хладног рата, али без директног оружаног сукоба са Совјетским Савезом.
Узрок таквог биланса, према његовом тумачењу, није недостатак новца. Амерички војни буџет остаје огроман, а Конгрес је спреман да одобри велика средства за одбрану. Проблем није ни недостатак ватрене моћи, јер САД задржавају способност да уништавају циљеве хиљадама километара од својих граница, нити недостатак храбрости америчких војника.
Ипак, Волт оцењује да је део америчког потенцијала сада могао бити ослабљен количином савремених ракета коју су председник Доналд Трамп и министар одбране Пит Хегсет потрошили током рата са Ираном. Ни то, међутим, не објашњава због чега се огромна војна надмоћ тако често не претвара у политичку и стратешку победу.
Главни проблем види у начину на који Вашингтон бира ратове и дефинише њихове циљеве. САД, према његовој тези, улазе у сукобе у којима имају ограничене интересе, а истовремено постављају изузетно амбициозне задатке, укључујући покушаје да друге државе преуреде према сопственом политичком моделу.
Противничка страна зато често има много снажнији мотив да истраје. За њу сукоб може представљати питање опстанка, независности или политичке аутономије, док САД често ратују за циљеве који су пожељни, али нису пресудни за америчку безбедност.
Слабијој страни тада није неопходно да војно уништи снажнијег противника. Довољно је да опстане довољно дуго да америчка јавност и политичко руководство закључе да даља улагања људи, новца и војне опреме више немају смисла.
Корејски рат показао је колико таква разлика у улозима може бити важна. САД су имале значајне интересе на Корејском полуострву јер је потпуна комунистичка победа могла да утиче на ток Хладног рата у Азији.
Кина је, међутим, амерички покушај уједињења полуострва схватила као егзистенцијалну претњу и жртвовала најмање 200.000 људи, а могуће и знатно више, како би то спречила. После три године тешких борби рат је завршен без одлучујуће победе.
У Вијетнаму се Вашингтон суочио са снажним локалним национализмом повезанима са комунистичким покретом који је претходно победио француску колонијалну власт. Америчко руководство успело је неко време да јавност уверава да је спречавање комунистичке победе витални амерички интерес, између осталог упозоравајући на такозвану домино теорију.
Цена такве политике био је и губитак поверења јавности. Противљење бескрајном рату постепено је расло, САД су на крају повукле своје снаге, а Ханои је потом остварио коначну победу.
Сличан образац Волт проналази у Ираку. Садам Хусеин јесте представљао дугогодишњи проблем за Вашингтон, али је до 2003. његова способност да угрози САД била знатно ограничена. Програми наоружања били су демонтирани, а ирачки председник није био умешан у терористичке нападе 11. септембра 2001.
Његово свргавање зато није представљало витални амерички интерес, упркос амбицијама неоконзервативаца који су желели трансформацију Блиског истока у регион проамеричких демократија. Рушење Садама показало се релативно једноставним, али су се окупационе снаге убрзо суочиле са снажном побуном против стране доминације.
Иран и Сирија подржавали су отпор, јер нису желели да постану следеће мете Вашингтона. Рат који је почео брзом америчком војном победом тако је прерастао у дуготрајну и скупу кампању чији резултат није одговарао циљевима са којима су САД ушле у Ирак.
Авганистан је представљао другачији почетни случај. Вашингтон је имао снажан разлог да после напада 11. септембра прогони Осаму бин Ладена и његове сараднике, али се ограничена антитерористичка операција претворила у покушај изградње демократије западног типа.
Та амбиција изазвала је снажан отпор у земљи која је током историје стекла репутацију „гробља империја“. Побуњеницима није било потребно да војно поразе САД у класичном смислу; било је довољно да опстану и чекају одлазак америчких снага. Доналд Трамп је пред крај свог првог председничког мандата покренуо завршавање америчког ангажмана, а председник Џо Бајден потом је окончао сукоб који је до тада изгубио првобитни стратешки смисао.
Заливски рат из 1991. показује потпуно другачији модел. И та интервенција била је рат по избору, јер ирачка окупација Кувајта није представљала непосредну безбедносну претњу Сједињеним Државама. Дугорочна ирачка контрола над Кувајтом и његовим нафтним пољима, међутим, могла је озбиљно да промени равнотежу снага у Персијском заливу.
Администрација председника Џорџа Х. В. Буша страховала је и да би агресија без одговора створила опасан преседан. За разлику од каснијих америчких интервенција, политички и војни циљеви били су ограничени и пропорционални интересима САД.
Америчке снаге и њихови савезници истерали су ирачку војску из Кувајта, ослабили њене капацитете и омогућили увођење инспекција Уједињених нација које су ограничиле ирачке програме наоружања. Буш је затим одбио да настави према Багдаду и сруши ирачки режим.
Таква операција прекорачила би мандат Савета безбедности УН и приморала САД да преузму одговорност за смиривање дубоко подељене и непријатељски расположене земље. Управо ограничавање циљева и правовремени завршетак операције разлог су због којег се Заливски рат сматра једним од највећих америчких војних успеха новијег доба.
Парадокс америчке моћи, према Волту, јесте у томе што САД због своје безбедности и географског положаја ретко долазе у ситуацију у којој су њихови витални интереси директно угрожени. Ратови у којима би губици размера Другог светског рата били оправдани практично нису на видику.
Истовремено, огромна војна и технолошка предност омогућава Вашингтону да релативно лако интервенише широм света. Та способност политичаре може да наведе на закључак да ће и остваривање много амбициознијих политичких циљева бити једноставно.
Зато проблем, по овој тези, није у томе што САД не умеју да ратују, већ што бирају „погрешне“ ратове и постављају „погрешне“ циљеве. Последице не погађају само саму Америку: поновљене неуспешне интервенције могу да наведу савезнике да преиспитују одлуке Вашингтона, док истовремено троше ресурсе потребне за будуће надметање са великим ривалима попут Кине.
Остаје питање због чега се исти образац понавља чак и под председником који се јавно противио „бескрајним ратовима“ и представљао као „кандидат мира“. Волт један од одговора налази у дугогодишњој неспремности америчке спољнополитичке елите да призна одговорност за претходне грешке и из њих извуче поуке.
Као пример наводи Роберта Кејгана, дугогодишњег заговорника политике америчке моћи и једног од најгласнијих присталица инвазије на Ирак 2003. Кејган је недавно критиковао Трампов рат са Ираном, иако је годинама подржавао интервенционистички приступ америчкој спољној политици.
На питање да ли је рат у Ираку био грешка, Кејган је одговорио: „Нисам сигуран да има смисла то признати. То никога неће васкрснути.“ Додао је да највише жали због тога што је тај рат поткопао подршку политици страних интервенција коју и даље заступа.
Док америчка спољнополитичка елита, укључујући и политички табор „Велике Америке“, не почне да признаје грешке и преузима одговорност за последице својих одлука, Волт не очекује прекид тог обрасца. Америчка војна надмоћ, према његовом закључку, неће бити довољна за победу све док Вашингтон наставља да улази у сукобе у којима његови политички циљеви превазилазе интересе због којих је у њих ушао.
Wебтрибуне
