Средином августа у западном Пацифику забележена је неуобичајена ситуација која отвара нова питања о распореду америчких поморских снага и односима међу државама региона.
Истовремено, из Маниле стижу поруке које показују да приближавање Филипина Сједињеним Државама ипак има границе када је реч о могућем сукобу око Тајвана.
Како пише Соху, средином августа ниједан амерички носач авиона није био распоређен у западном Пацифику. На простору од Малакског мореуза према западној обали настао је својеврстан „вакуум силе“, што представља изразито неуобичајену ситуацију за регион у којем су америчке ударне групе носача деценијама биле један од главних инструмената пројекције војне моћи.
Од 20. века носачи авиона представљају један од најпрепознатљивијих симбола америчке глобалне војне моћи. Ударне групе окупљене око њих нису служиле само као демонстрација поморске надмоћи већ и као средство којим је Вашингтон могао брзо да покаже војно присуство у кризним подручјима.
Такав модел сада се суочава са све већим притиском због истовремених америчких обавеза у различитим деловима света.
Повратак америчког носача „УСС Wасхингтон“ у Индијски океан, док се други носачи налазе у источном Пацифику, показује колико је распоређивање расположивих снага постало захтевно.
Посебно је карактеристичан случај носача „УСС Абрахам Линцолн“, чије је распоређивање првобитно требало да буде завршено у мају, али је због ситуације на Блиском истоку његова мисија продужена.
Продужено ангажовање донело је проблеме са дуготрајним недостатком залиха и психолошким оптерећењем посаде. Таква ситуација указује на шири проблем америчког глобалног војног распореда: док Вашингтон наглашава стратешки значај западног Пацифика, потребе на другим кризним тачкама приморавају га да поморске снаге преусмерава на друга подручја.
Управо због тога отвара се питање колико дуго Сједињене Државе могу истовремено да одржавају снажно војно присуство у више удаљених региона.
Западни Пацифик има посебно место у америчкој стратегији због Кине, Тајванског мореуза и Јужног кинеског мора, али носачи авиона и њихове пратеће групе представљају ограничен ресурс који се мора распоређивати између различитих оперативних зона.
Паралелно са променама на мору стигла је важна политичка порука са Филипина. Председник Фердинанд Маркос Млађи изјавио је да, уколико избије сукоб у Тајванском мореузу, Филипини неће дозволити Сједињеним Државама да са филипинске територије покрену напад. Нагласио је да његова земља „нема намеру да постане ратоборна нација у региону“.
Такав став привлачи додатну пажњу због интензивног развоја америчко-филипинских одбрамбених односа током мандата Маркоса Млађег. Број локација на Филипинима доступних америчким снагама повећан је на девет, чиме је Вашингтон добио стратешке тачке у непосредној близини Јужног кинеског мора и Тајванског мореуза.
Упркос томе, Манила сада јасно прави разлику између војне сарадње са САД и непосредног укључивања филипинске територије у евентуални рат са Кином.
Изјава председника показује покушај Филипина да задрже одређени степен стратешке самосталности у тренутку када ривалство Вашингтона и Пекинга постаје један од најважнијих безбедносних фактора у читавом региону.
За Филипине је положај посебно сложен. Са једне стране налазе се одбрамбене везе са Сједињеним Државама и проширена америчка војна присутност, док је са друге Кина, велика регионална сила са којом Манила истовремено има озбиљне спорове у Јужном кинеском мору.
Евентуални сукоб око Тајвана зато би филипинско руководство могао да стави пред одлуке са директним безбедносним последицама.
Порука Маркоса Млађег показује да ближе војно партнерство са Вашингтоном не значи аутоматски спремност Маниле да своју територију претвори у полазиште за америчке нападе у могућем рату.
Филипини тако покушавају да избегну положај у којем би постали непосредни учесник сукоба великих сила, док истовремено настављају одбрамбену сарадњу са САД.
Wебтрибуне
