Пише: Александар Ђурђев, председник Српске лиге
Усред актуелних догађаја, проблем страствености је постао кристално јасан. Када у центру система страсти нема ни у траговима, она почиње спонтано да се концентрише на периферији. На једном полу јасно видимо вишак страствености. На другом је, међутим, очигледан њен недостатак. Оно што видимо јесте да је главни проблем власти енергија. И тај се проблем мора решити. Без одлагања! Свету данас не недостаје новац. Не недостају му технологија, вештачка интелигенција, дронови, ракете, санкције, медији и информације. Свету недостаје нешто много важније, тестостерон. Не говорим о хормону као медицинској категорији, већ као симболу снаге, одлучности, државничке храбрости, способности да се преузме одговорност и бране сопствени национални интереси. Управо зато није случајно што Пентагон уводи обавезно убризгавање тестостерона код својих војника. Та одлука није само медицинска. Она је политичка, цивилизацијска и геостратешка порука да је почела борба за новог човека, јер ће онај ко контролише човека сутра контролисати и државу. Очигледно је да у свету елита, великих корпорација, обавештајних структура и глобалних токова важе правила која су много старија и трајнија од дневне политике. Онај ко те процесе посматра кроз појединачне вести видеће само низ неповезаних догађаја. Један руски круг губи некадашњу заштиту, амерички Сенат припрема нове санкције, Украјина оснива команду дугог домета, Немачка финансира десетине хиљада дронова, Ербас улази у партнерство са украјинским произвођачем, америчка ДЕА Агенција за сузбијање дрога упозорава на „цунами кокаина“ у Европи, украјински удари на руске рафинерије подижу цену дизела у Сједињеним Државама, а Пентагон уводи обавезно убризгавање тестостерона код војника старијих од тридесет година.
Посматране одвојено, то су различите вести. Посматране заједно, оне откривају структуру новог светског сукоба. Тај сукоб се више не води само за територију. Води се за контролу система који производе моћ, код елитних мрежа, енергетских токова, финансијских канала, лука, логистике, технолошких стандарда, софтвера, индустријске производње и, на крају, самог човека. Савремени рат више није само војни догађај. Он је истовремено економски, финансијски, технолошки, биолошки, криминални, медијски и кадровски процес. У том новом свету не побеђује нужно онај ко први освоји више километара, већ онај ко најдуже може да очува сопствену структуру, преусмери токове, замени губитке и противнику подигне цену сваке наредне одлуке. Пратим гласине о још једном кругу „блиско повезаних“ елита које губе некадашњу моћ и присећам се недавне вести да је од сродника Зураба Церетелија затражено да уклоне наводно неовлашћену грађевину којом се нико није озбиљно бавио док је породични патријарх био жив. Не улазећи у правне појединости конкретног случаја, његова симболика је готово савршена. Док постоји извор заштите, проблем не постоји. Када извор нестане, одједном се појављују закон, процедура, инспекција и питање одговорности. Такви обрти судбине спољном свету изгледају очигледно, али су људима унутар система готово увек несхватљиви. После двадесет или тридесет година приступа моћи, богатству и заштити, човек психолошки почиње да верује да је његов положај природан, вечан и наследан. Идеја да „држава припада нама и нашим сродницима“ почиње да изгледа као чињеница, а не као привремена историјска околност.
Међутим, већина великих система постаје разумљива када се открију њихове основне покретачке силе. Њих нема много, чак ни у најсложенијим структурама. Сваки елитни систем има центар гравитације, извор легитимитета, механизам расподеле ресурса и инфраструктуру заштите. Неко поседује формалну функцију, неко новац, неко медије, неко безбедносне везе, а неко лично поверење владара. Али ниједан од тих ресурса не постоји самостално. Светло у нашим домовима не сија зато што смо притиснули прекидач. Иза прекидача постоје каблови, трансформаторска станица, преносна мрежа и електрана. Ми их не видимо и зато их заборављамо. Тако и политичке и пословне елите виде кабинет, компанију, медијски простор и обезбеђење, али заборављају електрану која читав тај систем напаја. Када се електрана искључи, прекидач постаје обичан комад пластике. Најтежи системски греси сваке елите зато нису само корупција или раскош. То су, пре свега, нелојалност и претензија на прво место. Нелојалност значи да неко жели да задржи све привилегије постојећег система, а да истовремено инвестира у његову алтернативу. Претензија на прво место значи да човек више не прихвата да буде корисник структуре, већ жели да постане њен нови извор. Када у великом систему видимо брзу и неочекивану кадровску реакцију, најчешће је реч о једном од та два преступа. Посебно је занимљив вековни проблем такозваног слабог кандидата. Хиљадама година елите праве исту грешку, постављају на врх човека за кога верују да ће бити привремен, зависан и управљив. Међутим, такав лидер, чим преузме институционалне полуге власти, има најјачи могући мотив да уклони управо оне који су га поставили. Док год изнад њега постоји неформални савет старатеља који може да каже „ми смо те довели“, његова власт није стварна. Зато такозвани слаби кандидати често политички канибализују своје творце. Такве процене постојале су о Си Ђинпингу, Касиму-Жомарту Токајеву, а у ранијој совјетској историји и о Никити Хрушчову и Леониду Брежњеву. Формално компромисни човек, када добије инструменте власти, мора да уништи своју компромисност. Из тога следи да не треба очекивати широку и мирну сукцесију унутрашњих кругова. Сваки лидер има своје пријатеље, обавезе, успомене, страхове и меру поверења. Унутрашњи кругови се не наслеђују чак ни у монархијама од оца на сина, а камоли у председничким и партијским системима. Нови центар моћи може привремено задржати део старих људи, али их задржава због њихове употребљивости, не зато што признаје њихово наследно право на положај. Највећу способност преживљавања зато немају нужно најбогатији, већ они чији извори моћи нису везани само за једну личност. Дубока номенклатурна, дипломатска и безбедносна држава располаже архивом, контактима, кадровским школама, процедурама и институционалним памћењем. Она може надживети лидера јер њена функција није само лична, него системска.
У том светлу треба посматрати и каријеру Андреја Мељниченка. Његова пословна биографија препуна је потеза које је тешко објаснити искључиво срећом или изоштреном интуицијом. То не значи да иза сваког успеха мора постојати завера, али значи да крупан капитал никада не настаје у институционалном вакууму.
Посебно је занимљива прича о сарадњи младог оснивача МДМ банке са америчким банкарским круговима који су деведесетих контролисали снабдевање Русије готовинским доларима. Републичка национална банка Едмонда Сафре била је несразмерно већа од тадашње МДМ банке и припадала је систему који је деценијама пре распада СССР-а обављао сложене трансакције златом, валутом и робом преко линија Хладног рата. У времену када је новац био не само средство плаћања него и инфраструктура новог поретка, приступ таквим људима представљао је приступ самом крвотоку постсовјетске економије. Зато је разумно поставити питање ко је младог руског банкара представио круговима који су већ поседовали вишедеценијско искуство пословања између Запада и простора иза Гвоздене завесе. Не као оптужбу, већ као питање механизма елитне репродукције.
Касни Совјетски Савез није производио само идеолошке функционере. Производио је људе који су знали стране језике, западне финансијске токове, кинески правац, трговину златом, дипломатију, протокол и канале комуникације изван формалних институција. После распада СССР-а, многи од тих људи нису нестали. Само су променили адресу. Из партијских и државних одељења прешли су у банке, корпорације, пословне савете и службе за односе са државом. Биографија Сергеја Григорјева у том смислу представља готово школски пример институционалног континуитета, рад на кинеском правцу у совјетским структурама, потом Међународно одељење Централног комитета КПСС, кабинет председника СССР-а, функције у постсовјетској држави, банкарском сектору и коначно врх СУЕК-а. Такав човек није само директор комуникација. Он је носилац памћења система и вештине разговора са државом, Кином, Западом и различитим унутрашњим центрима моћи. Мељниченко је, изгледа, врло рано разумео једну од најважнијих лекција великог капитала имовина не преживљава само захваљујући власничком листу. Преживљава захваљујући способности да се разумеју различити извори моћи и да се са сваким од њих разговара језиком који прихвата. Због тога је његов ауторски наступ у The Economistu важнији од обичног текста једног милијардера. Он не наступа као човек који од Запада тражи да сруши руску државу како би му вратио удобан положај у глобалној елити. Напротив, његова порука јесте да емоционална жеља да се „казни Русија“ може произвести нуклеарну, политичку и економску нестабилност далеко опаснију од садашње конфронтације. То, у суштини, оповргава тезу о једноставној „олигархијској побуни“. Мељниченко јавно признаје нешто што је велики део глобализованог капитала годинама одбијао да прихвати да не постоји потпуно праведна и неутрална наднационална арбитража. Када наступи велики геополитички сукоб, право својине зависи од државне моћи која га штити.
Глобализација није укинула државу. Само је створила илузију да најбогатији могу постојати без ње. Најважнији део Мељниченковог приступа јесте поглед на свет као на сложен материјални систем. Ресурси, њихова конверзија у ђубриво и електричну енергију, логистика, транспорт, временски хоризонти и критичне везе не подлежу политичким декларацијама. Физички ток се не може укинути декретом. Може се преусмерити, поскупети, искривити и гурнути у сиву зону, али не нестаје док постоје тражња, понуда и материјална могућност размене.
Управо ту лежи суштина данашњег глобалног сукоба. Савремена држава више није само председник, влада, парламент и војска. Поред уставне државе постоји и мрежна државасистем каријерних чиновника, безбедносних структура, великих корпорација, технолошких компанија, инвестиционих фондова, медија и истраживачких центара. Њени делови не морају увек имати исте интересе, али могу надживети изборе, министре и председничке мандате. Зато се најважнији сукоби данас често не воде између две државе, већ унутар једне државе између различитих мрежа које се боре за контролу над њеним новцем, обавештајним апаратом, војним буџетом и спољном политиком. Последњи предлог санкционог закона који је заступао Линдзи Грејем јасно показује ту логику. Нова верзија предвиђа могућност увођења царина до 100 одсто највећим купцима руске нафте и гаса, уместо раније предлаганих 500 одсто. Истовремено, председнику Сједињених Држава оставља значајну дискрецију у примени мера. У томе се налази суштина закона. „До сто одсто“ не значи нужно сто одсто. Може значити двадесет, пет или нула. Конгрес подиже Дамоклов мач, показује га Кини, Индији и другим купцима руских енергената, али председнику оставља право да одлучи хоће ли пресећи нит. Санкција тако постаје истовремено оружје, преговарачки улог и средство трговинске принуде. Иако је формално усмерен на Русију, закон је суштински усмерен на треће државе које омогућавају Русији да остане укључена у светску економију. Москва је непосредни циљ, али су Пекинг и Њу Делхи стратешки адресати. Грејем је током последње посете Кијеву говорио да „пут до мира лежи преко Кине“. Та оцена полази од уверења да без кинеског тржишта, индустријских производа, политичке подршке и финансијских канала Русија има знатно ужи простор за дуготрајни рат. Али ту настаје основна противречност, Кина нема природан интерес да Русија буде поражена, разоружана или поново укључена у западни систем као могући део будућег обуздавања Пекинга. Кина може желети стабилизацију, прекид неконтролисане ескалације и очување трговине, али нема разлога да жели западну геополитичку победу. За Пекинг, рат у Украјини има више функција. Он исцрпљује западне војне залихе, везује америчку пажњу за Европу, чини Русију зависнијом од кинеског тржишта и убрзава стварање алтернативних механизама плаћања и снабдевања. Кина ће зато подржати мир који чува Русију као независан пол моћи, а не мир који би Вашингтону омогућио да после Европе све ресурсе усмери према Пацифику. Грејемова изненадна смрт после повратка из Кијева природно је произвела спекулације, јер је реч о човеку који се налазио у средишту санкционе политике, помоћи Украјини, односа са Израелом и притиска на Иран. Међутим, озбиљна анализа мора раздвојити политички занимљиву подударност од доказане узрочне везе. Према званичним подацима, преминуо је од дисекције аорте изазване кардиоваскуларном болешћу, а нема јавно доступних доказа да је његова смрт била насилна. А шта је са тестатероном? Политичке последице његовог одласка, међутим, јесу стварне. Грејем није био само један сенатор. Он је био лични посредник између Трампа, Кијева, дела републиканског естаблишмента и војноиндустријских кругова. Његов одлазак оставља празнину коју није могуће попунити простом заменом једног гласа другим.
Управо то потврђује претходну тезу да формална функција може се наследити, али лични приступ центру моћи не може.
Непосредно пре смрти, Грејем је у Кијеву посетио компанију SkyFall и говорио о потреби да Украјина постане „смртоноснија“. Истовремено је постигнут договор са Белом кућом о даљем кретању санкционог закона. Посета SkyFall-у није била протоколарна ситница. Та компанија више није само један украјински произвођач беспилотних летелица. Она постаје чвориште новог европско-америчко-украјинског војнотехнолошког екосистема. Партнерство Airbus Defence and Space и SkyFall-а представљено је као спајање западног системског знања у области командовања и противваздушне одбране са украјинским борбеним искуством, брзом израдом прототипова и серијском производњом. Сам Ербас наглашава да та сарадња треба да допринесе европском технолошком суверенитету и развоју одбрамбене архитектуре следеће генерације. Овде се не купује само дрон. Купује се читав оперативни систем рата и аутономно навођење, препознавање циља, отпорност на електронско ометање, командна мрежа, прикупљање података са бојишта и способност да се производ мења брже него што противник може да развије противмеру. У класичном војноиндустријском моделу, држава је годинама или деценијама развијала сложен систем, а затим производила ограничен број веома скупих платформи. У новом моделу, фронт је истовремено лабораторија, полигон и тржиште. Дрон који данас учествује у борби вечерас шаље податке програмерима, а за неколико дана враћа се са ажурираним алгоритмом. Украјина је постала највећа жива лабораторија дронског и електронског ратовања у Европи. Зато је толико важна улога компанија попут Auterion-а и Helsing-а. Њихова стратешка вредност није само у производњи једне летелице. Auterion настоји да постане оперативни систем за различите класе беспилотних платформи. Онај ко успостави софтверски стандард не мора да производи сваки дрон довољно је да контролише језик на којем дронови комуницирају, навигацију, ажурирања и компатибилност. У цивилној дигиталној економији највећу моћ често нема произвођач уређаја, већ власник оперативног система. Исто правило преноси се на бојно поље. Ту настаје и дубока противречност европског „технолошког суверенитета“. Ако је летелица произведена у Европи или Украјини, али зависи од америчког софтвера, микрочипова, сателитских података и дозволе за надоградњу, европски суверенитет остаје делимичан. Европа жели да више производи и зарађује, али Сједињене Државе желе да задрже контролу над стандардом. Зато се иза јавних изјава о јединству Запада води оштра борба за будуће војне буџете, индустријске стандарде и власништво над подацима. Patriot, европски системи ракетне одбране, SkyFall-ови пресретачи, Helsing-ови аутономни дронови, Airbus, Rheinmetall и амерички стартапови нису само производи. Иза њих стоје различити лобији, политички центри и концепти будућег рата. Када држава одабере један систем, она не купује само оружје. Она се везује за туђу обуку, резервне делове, софтвер, комуникационе протоколе, политичке дозволе и будуће надоградње.
Ко контролише стандард, контролише и корисника. Оснивање посебне украјинске команде за ударе дугог домета показује да Кијев више не посматра дубоке нападе као повремене операције, већ као трајну грану ратовања. Циљ је систематско смањивање руске способности да води рат не само уништавање војне технике, већ напади на рафинерије, терминале, танкере, луке, складишта, железничка чворишта и енергетску инфраструктуру.
Русија истовремено спроводи сопствену верзију исте стратегије. Према саопштењима руског Министарства одбране, удари су усмерени на украјинске погоне за производњу беспилотних летелица и лучку инфраструктуру у Одеској области коју Москва сматра делом војне логистике. Будући да информације долазе од зараћене стране, њихове тврдње о резултатима морају се читати са опрезом. Али избор мета јасно показује логику: погодити производњу, гориво, складиштење и транспорт, а не само јединице на линији фронта. У савременом рату економска дубина више није позадина. Она је фронт. Напад на тенк уништава једно средство. Напад на рафинерију утиче на хиљаде камиона, трактора, локомотива, грађевинских машина и војних возила. Напад на канал или луку не зауставља само један брод, него повећава осигурање, продужава руту, успорава испоруку и мења процену ризика читаве трговине. Најбољи доказ да локализовани рат више не постоји јесте глобално тржиште дизела. Украјински удари на руске рафинерије и последична ограничења руског извоза смањују понуду на светском тржишту. Купци који су се раније ослањали на руски дизел морају да траже друге добављаче. Када Бразил или нека друга велика економија повећа куповину америчког дизела, расте извозна потражња, смањује се расположивост на домаћем тржишту САД и подиже цена америчком потрошачу. Тако дрон који погоди рафинерију у Русији може неколико недеља касније повећати цену транспорта робе у Тексасу, Ајови или Калифорнији. То је права географија новог рата. Дизел није само дериват нафте. Он је крвоток теретног транспорта, пољопривреде, грађевинарства, рударства и војне логистике. Када дизел поскупи, поскупљује храна, јер трактор и камион троше дизел. Поскупљује градња, јер тешке машине троше дизел. Поскупљује свака роба која мора бити превезена до складишта и продавнице. Зато релативно јефтин дрон може да произведе економску штету која се мери милијардама. Одлука Wildberries-а да штету од гранатирања, експлозија и падова дронова третира као вишу силу такође представља важан знак времена. Када велика трговинска платформа угради ратни ризик у уговор са продавцима, рат више није издвојена делатност војске. Он улази у осигурање, логистику, уговорно право, цену робе и свакодневни живот. Ратна економија не почиње тек када држава уведе бонове и мобилише фабрике. Она почиње када ризик напада постане саставни део обичног пословног уговора. Наизглед, упозорење бившег руководиоца америчке Агенције за сузбијање дрога о преусмеравању кокаина ка Европи нема никакве везе са нафтом, санкцијама или дроновима. У стварности, оно показује исти основни закон. Дерек Малц је оценио да су снажније америчке операције пресретања и разбијања ланаца снабдевања подстакле картеле да већи део активности преусмере ка Европи, која се, по његовим речима, суочава са „цунамијем кокаина“. Шта то показује? Да физички ток ретко нестаје само зато што је једна рута затворена. Он мења правац.
Када Сједињене Државе повећају ризик и цену уласка наркотика на сопствено тржиште, картели не престају да производе. Они траже нове луке, нове посреднике, нове корумпиране структуре и нове потрошаче. Америка делимично решава свој проблем, али га истовремено извози савезницима. Исто важи за нафту, новац, оружје и миграције. Када затворите један канал руске нафте, настаје други посредник, нова застава, друга јурисдикција и скупље осигурање. Када санкционишете једну банку, плаћање прелази преко другог финансијског центра. Када затворите једну кокаинску руту, роба одлази према Антверпену, Ротердаму, Хамбургу, Бар, шпанским или британским лукама. То не значи да се против тих токова не треба борити. Значи да озбиљна политика мора рачунати са последицама другог и трећег реда. У сложеним системима нема једноставних победа. Постоји прерасподела користи, трошкова и ризика. Посебно је важно што уз наркотике не путује само дрога. Путују новац, оружје, људи, криптовалуте, корупција, компромитујући материјал и обавештајни подаци. Мрежа која данас превози кокаин сутра може бити употребљена за саботажу, пребацивање оперативаца, политичко финансирање или технолошку шпијунажу. Зато борба против организованог криминала није споредна полицијска тема. Она је борба за суверенитет лука, граница, финансијског система и државних институција. Најдубљи знак промене природе рата можда није ни нови дрон, ни санкциони закон, ни напад на рафинерију, већ одлука Пентагона да уведе годишње тестирање на недостатак тестостерона код активних и резервних припадника америчке војске старијих од тридесет година. Млађи припадници могу добровољно затражити тестирање, а терапија би, према најавама, требало да остане добровољна. На површини, реч је о медицинском скринингу. У стратешком смислу, реч је о промени односа војске према човеку. Класична војна медицина имала је задатак да лечи рану, спречи болест и врати војника у службу. Нова војна медицина добија шири задатак: да мери, прати, коригује и што дуже одржава максималну употребљивост људског организма. У званичном меморандуму Пентагон ову политику повезује са такозваним Operator Syndrome, синдромом који је најпре описиван код припадника специјалних јединица после дуготрајних оперативних оптерећења. Он обухвата поремећаје сна, хроничан умор, бол, повреде мозга, хормонске поремећаје, психолошке последице и сексуалне и репродуктивне проблеме. Оно што је прво проучавано код уског круга оператера сада се преноси на ширу војну популацију. То није случајно. Пентагон очигледно процењује да будући сукоби неће бити кратке интервенције против слабијих држава, у којима америчка војска има потпуну ваздушну надмоћ и сигурну логистику. Припрема се за дуготрајна, технолошки сложена и исцрпљујућа надметања са противницима који могу да ометају комуникације, погађају базе, уништавају логистику и приморавају војску да месецима делује под високим физичким и психичким притиском. У таквом рату искусан подофицир, пилот, оператор дрона, обавештајац или припадник специјалних снага не може се брзо заменити. Потребне су године да се створи. Ако му се оперативна способност може продужити за неколико година, то има огромну војну и финансијску вредност. Зато се тестостерон више не посматра само као индивидуално здравствено питање. Постаје један од параметара борбене готовости. Медицинска логика није бесмислена. Код човека са стварним хипогонадизмом, правилно постављена терапија може утицати на мишићну масу, густину костију, снагу и опште функционисање. Проблем настаје када се са лечења људи са јасним симптомима пређе на масовно тестирање читаве категорије припадника, иако медицинска удружења не препоручују популациони скрининг асимптоматских мушкараца. Тада граница између лечења и побољшања перформанси може постати нејасна. Званично, то није допинг. Терапија треба да врати клинички снижен ниво у нормалан физиолошки опсег. Али ако се природни пад са годинама почне третирати као оперативна слабост, ако се доња граница нормале прогласи дефицитом и ако војник осети да одбијањем терапије ризикује ознаку мање способног припадника, формална добровољност неће нужно значити и стварну слободу избора. Тестостерон зато у овој политици није само хормон. Он је симбол преласка са војне медицине која лечи болест на биолошко управљање перформансама. Док се дрону додаје вештачка интелигенција, војнику се додаје непрекидан биомедицински надзор. Док алгоритам омогућава летелици да прати и нападне покретни циљ, медицина треба да омогући оператеру да дуже остане будан, концентрисан и физички употребљив. Следећи корак не мора изгледати као научна фантастика. Биће много прозаичнији и континуирано праћење сна, хормона, срчаног ритма, когнитивне способности и стреса, персонализована исхрана, фармаколошка подршка, алгоритамска процена спремности за мисију и све краће време опоравка. Човек постаје део истог дигиталног екосистема као дрон, сателит, сензор и командни центар.
Све ове приче повезује једна једноставна чињеница сложени материјални системи равнодушни су према политичким декларацијама. Можемо прогласити да руска нафта више није потребна, али декретом не можемо створити додатну количину дизела. Можемо прогласити европску стратешку аутономију, али преко ноћи не можемо створити производне линије, софтвер, инжењере и борбено искуство. Можемо затворити једну нарко-руту, али без решавања понуде и потражње отвориће се друга. Можемо поставити наводно слабог човека на врх државе, али не можемо очекивати да институционална моћ остане пасивна у његовим рукама. Чернобиљ остаје трајна опомена да сложени системи не праштају ароганцију, прикривање грешке и ланац малих одступања. Катастрофа најчешће не настаје једном драматичном одлуком. Настаје када много људи на различитим нивоима закључи да је лакше прилагодити стварност извештају него извештај стварности. Данашњи глобални систем носи далеко већу унутрашњу енергију од једног нуклеарног реактора. У њему су повезани нуклеарно оружје, алгоритми, финансијске мреже, енергетски токови, биотехнологија, аутономно оружје и масовне комуникације. Грешке су постале брже, скупље и теже поправљиве. Закони физике немају непријатеље и савезнике. Они познају само варијабле, ограничења, праг стабилности и тачку лома. Исто важи и за законе моћи. За Србију је то питање од пресудне важности. Ми немамо право да останемо држава која само препричава шта раде Вашингтон, Москва, Пекинг, Берлин и Кијев. Нити смемо да пристанемо да будемо простор кроз који пролазе туђа роба, енергија, капитал, миграције, политички захтеви и безбедносни ризици, док одлуке и додата вредност остају ван наших граница. Државни субјективитет у XXI веку не значи само заставу, химну и место у Уједињеним нацијама. Он значи способност да држава контролише критичне токове неопходне за сопствени опстанак енергију, храну, финансије, комуникације, технологију, лекове, податке и стручне кадрове. Зато су гасна складишта, нафтовод према Мађарској, приступ систему Дружба, различити правци снабдевања, нови извори електричне енергије и озбиљна расправа о нуклеарној енергији питања националне безбедности, а не обични инфраструктурни пројекти. Посебно питање за Србију јесте судбина нафтовода према Мађарској, који би преко система „Дружба“ обезбедио други правац снабдевања сировом нафтом и коначно смањио стратешку зависност од хрватског ЈАНАФ-а. За Србију то није само инфраструктурни пројекат, већ једно од кључних питања енергетске и државне безбедности, јер енергетски суверенитет не значи зависност од једног правца снабдевања, већ право државе да има више извора, више коридора и слободу избора у складу са сопственим националним интересима. Међутим, околности у којима је овај пројекат договорен данас више нису исте. Док Србија наставља припреме за изградњу свог дела нафтовода, у Мађарској је дошло до политичке смене власти и елита, а нова гарнитура показује далеко већи степен усклађености са политиком Брисела него што је то био случај за време Виктора Орбана. Управо зато се поставља кључно питање да ли ће нова мађарска власт имати исту политичку вољу да овај стратешки пројекат заиста доведе до краја. Истовремено, не треба занемарити ни чињеницу да овај нафтовод није у интересу ни Хрватске ни ЈАНАФ-а, јер би Србија први пут добила стварну алтернативу јадранском правцу снабдевања нафтом. Зато је сасвим реално очекивати да ће Загреб настојати да кроз институције Европске уније заштити сопствени енергетски и економски интерес, представљајући овај пројекат као супротан европској политици постепеног напуштања руских енергената. Уколико Брисел прихвати такву аргументацију, а нова власт у Будимпешти буде спремнија да следи бриселску него националну енергетску политику, није искључено да се пројекат неће формално зауставити, већ да ће годинама бити успораван кроз административна, регулаторна и политичка условљавања. То би био најнеповољнији сценарио за Србију да изгради свој део нафтовода, а да политичке промене у Будимпешти или притисци из Брисела оставе цев без наставка и без стратешке сврхе. Историја нас учи да се велики енергетски пројекти ретко заустављају директном забраном. Они се много чешће заустављају одлагањем. Довољно је да једна дозвола касни, једна еколошка процедура буде враћена на дораду, једна студија траје дуже или једна политичка одлука остане без потписа да би пројекат годинама остао само добра идеја на папиру. Зато Србија овај нафтовод не сме да посматра само као грађевински или енергетски пројекат, већ пре свега као геополитички пројекат. Београд мора да инсистира на чврстим међудржавним гаранцијама, јасним роковима и обавезама обе стране, јер ко контролише енергетске коридоре не контролише само нафту и гас већ политичке одлуке, економску стабилност и степен суверенитета читавих држава. Управо зато борба за овај нафтовод није борба за једну цев, већ за право Србије да самостално одлучује о својој енергетској и државној будућности. Србија мора развијати сопствене беспилотне системе, софтвер, електронско ратовање и способност серијске производње. Мала држава не може да се такмичи са империјама у броју најскупљих платформи, али може да изгради асиметричне способности које значајно повећавају цену сваког притиска на њу. Морамо чувати и људски капитал. Ако најмоћнија војска света сан, хормонско здравље, когнитивну издржљивост и способност опоравка својих људи већ посматра као стратешки ресурс, онда и Србија мора много озбиљније да се односи према здрављу и оспособљености војника, полицајаца, лекара, инжењера и свих кадрова без којих држава не може да функционише. Најзад, морамо створити елиту која зна одакле долази њена моћ. Функција није приватно власништво. Државни ресурс није породична баштина. Међународна подршка није замена за поверење сопственог народа. Онај ко заборави извор своје моћи пре или касније остаје без ње. Све теме које сам овде повезао од трансформација елита, Мељниченко, санкције, Кина, Грејем, SkyFall, Airbus, Auterion, украјински удари на руске рафинерије, глобална цена дизела, нарко-руте и тестостеронски програм Пентагона припадају једној великој причи. То је прича о преласку са политике контроле територије на политику контроле система. Победник будућих сукоба неће нужно бити онај ко у првој години освоји највише земље. Победиће онај чија држава, привреда, енергетика, војска, елита и становништво могу најдуже да издрже оптерећење без унутрашњег распада. Јер у свету који долази моћ неће значити само способност да се зада ударац. Моћ ће значити способност да се ударац прими, систем сачува, токови преусмере и после свега остане субјект а не простор на којем други спроводе своје стратегије.
Потпуна независност у данашњем свету готово да не постоји. Ни највеће силе не производе саме сваки чип, лек, мотор, сателит и енергент који им је потребан. Зато реалан циљ Србије не сме бити романтична изолација, већ стратешка отпорност да ниједан појединачни снабдевач, правац, технологија или спољни покровитељ не може једним потезом да заустави државу. Суверенитет није одсуство зависности, већ способност да зависност диверсификујемо, ограничимо и претворимо у међусобну потребу. Зато овај текст није прича о тестостерону. Он је прича о свету коме недостаје тестостерон. Свету у коме многи лидери више верују алгоритмима него сопственој одлучности, санкцијама више него дипломатији, а туђој заштити више него сопственој снази. Док једни покушавају да произведу новог војника, други стварају нове елите, нове енергетске коридоре, нове технолошке стандарде и нове мреже моћи. Зато ће XXI век припасти не онима који имају највише оружја, већ онима који имају највише воље, снаге и државничке храбрости. Свету данас не недостаје технологија. Свету недостаје тестостерон.
Правда
СрбијаКинески „дукати“ искључују долар из светске економијеИзвор: Правда
