Пише: Александар Ђурђев, председник Српске лиге
Ако Алтернатива за Немачку постаје најјача странка у немачким анкетама, ако национална десница у Француској улази у председничку трку са позиције фаворита, ако амерички савезници на Блиском истоку после рата са Ираном почињу да траже сопствене безбедносне комбинације, ако је Црно море поново постало питање цене хлеба на другом крају света, а Украјина истовремено губи индустријске капацитете на којима је деценијама почивала њена економска моћ, онда говоримо о распадању једног политичког поретка. Свет који је настао после пада Берлинског зида и у коме је Запад могао готово сам да одређује ко је демократа, ко диктатор, ко сме да тргује, ко мора да буде санкционисан, где ће НАТО да се шири и чији национални интереси смеју, а чији не смеју да постоје, улази у период у којем више нема довољно политичке, економске и војне снаге да своју вољу претвара у универзално правило. За Србију је то можда најважнија геополитичка промена од окончања Хладног рата, јер је управо Србија деведесетих година међу првима осетила шта значи свет у коме постоји само један центар моћи. Највидљивија промена данас се дешава у самој Европи. Политичка карта континента помера се удесно и то више није маргинални протест незадовољних бирача. У Немачкој је АфД достигао позицију најјаче странке у појединим националним истраживањима, док традиционални демохришћански, социјалдемократски и зелени политички центар плаћа цену економске стагнације, миграционе политике, деиндустријализације и последица конфронтације са Русијом. У Француској национална десница улази у председнички циклус као најснажнији појединачни политички блок. Зато питање више није да ли ће европска десница утицати на политику Европске уније, него колико ће тај утицај бити велики и шта ће се догодити када странке које су годинама критиковале политику бесконачног финансирања Украјине почну да контролишу владе највећих европских држава. Уколико се тај процес настави, Украјина мора да рачуна са могућношћу да европска помоћ више неће функционисати по моделу по којем је функционисала претходних година. Нова европска десница не мора да буде проруска да би закључила да немачки или француски порески обвезник више не може неограничено да финансира рат. Довољно је да почне да поставља питање сопственог националног интереса. Тада је сасвим могућ прелазак на модел у коме ће Запад Украјини давати обавештајне податке и продавати оружје, али ће бити све мање бесплатних испорука, кредита без јасне перспективе отплате и политичких обећања без рока трајања. Истовремено ће се отворити питање постепеног обнављања трговине са Русијом, укључујући енергенте, било непосредно или преко посредника попут Турске и других држава, као и селективног укидања санкција руским компанијама неопходним за поновно успостављање европских трговинских токова. Управо зато треба пажљиво посматрати оно што се дешава у Немачкој. После проналаска дрона са експлозивном направом код аеродрома Лајпциг/Хале, у близини украјинског транспортног авиона, а затим и другог дрона са експлозивом, немачке власти говоре о озбиљном хибридном безбедносном инциденту и припремају одговор, док део медија и политичке сцене већ усмерава сумњу према Русији. Али овде постоји парадокс који ће бити све теже сакрити од немачке јавности. Немачко правосуђе истовремено води поступке у вези са саботажом Северног тока у којима се појављују украјински осумњичени, док немачка држава наставља да Украјини шаље новац и оружје. Управо такве противречности хране политички раст АфД-а много више него било каква руска пропаганда. Просечан Немац можда не познаје све геополитичке детаље, али врло добро разуме када му је струја скупља, када фабрика затвара погон, када индустрија губи конкурентност и када му политичка елита објашњава да је све то цена неке више моралне обавезе. Истовремено се показује да рат више није само питање фронта. Цена пшенице скочила је услед поремећаја црноморске логистике, а управо су Русија и Украјина међу најзначајнијим светским извозницима житарица. Када су угрожени Одеса, Новоросијск, терминали, луке и бродови, последицу не осећају само Рус и Украјинац, већ Египћанин, Либанац, Алжирац и милиони људи у Африци и на Блиском истоку. Физичке резерве пшенице постоје и свет није непосредно пред репризом прехрамбеног шока из 2022. године. Према августовским проценама америчког Министарства пољопривреде, глобалне резерве на крају сезоне 2026/27. остају на нивоу од око 273 милиона тона. Канада, Казахстан и други произвођачи могу да надокнаде део несташице. Али житарица у силосу и житарица на броду који стиже до купца нису исто. Дунав и копнени коридори кроз Европу не могу потпуно заменити огромне капацитете црноморских лука. Зато се геополитички ризик најпре уграђује у цену фјучерса, затим брашна и хлеба, потом сточне хране, меса и коначно у политичку стабилност земаља које зависе од увоза хране. Још драматичнија је ситуација са украјинском индустријом. Запорожстаљ је после августовских удара зауставио производњу, а нови удар са пет балистичких ракета погодио је опрему високе пећи, енергетску и транспортну инфраструктуру фабрике. ArcelorMittal Криви Рог такође је претрпео тежак ракетни удар, са људским жртвама, оштећењем енергетских и производних капацитета и делимичним обустављањем производње. Када се има у виду колики део украјинске производње челика носе управо ова постројења, постаје јасно да се више не ради само о уништавању војне инфраструктуре, већ о дугорочном слабљењу индустријске основе земље. Председник надлежног одбора Врховне раде Муса Магомедов упозорио је чак на могућност да Украјина до пролећа остане без функционалне сопствене челичне индустрије. То је можда важније од многих померања линије фронта, јер се изгубљена територија у неком будућем споразуму теоретски може вратити или разменити, али једном уништена индустријска база, изгубљено тржиште и купац који је пронашао другог добављача враћају се много теже. Зато је посета директора ЦИА Џона Ретклифа Москви догађај који не треба посматрати као дипломатску занимљивост. ЦИА никада није била само обавештајна служба. У најосетљивијим фазама америчко-руских односа њени директори постајали су и емисари тајне дипломатије.
Када директор ЦИА седне у авион за Москву, он не иде тамо туристички, нити да би руској страни препричавао оно што може да прочита у новинама. Западни медији представили су Ретклифову мисију као покушај да Москви пренесе суморну америчку процену стања руске војске и економије и убеди Кремљ да прихвати преговоре пре него што се његов положај погорша. У том наративу појавиле су се тврдње о малом територијалном напретку Русије, огромним губицима и украјинској предности у употреби дронова. Можемо прихватити или одбацити такву процену, али је суштина на другом месту ако је положај Русије толико безнадежан како се годинама представља западној јавности, зашто директор најмоћније америчке обавештајне службе мора лично да иде у Москву? Управо ту почиње права политика. Не знамо све што је Ретклиф рекао Русима, са ким се све састао нити шта је Москва одговорила. Тврдње да је носио својеврсну „украјинску актовку“, да је постављао рокове или претио ескалацијом удара дубоко у руску територију и испоруком оружја већег домета не могу се третирати као утврђене чињенице без доказа. Али сама чињеница да постоји канал овог нивоа показује да се иза јавне реторике води другачији разговор. Велике силе увек разговарају, нарочито када јавно тврде да немају о чему да разговарају. Историја је препуна таквих примера. Вилијам Бернс је као директор ЦИА долазио у Москву непосредно пред отворену фазу украјинског рата. Деценијама раније директор ЦИА Вилијам Кејси водио је разговоре са Саудијском Арабијом у периоду након којег је дошло до огромног повећања производње нафте и пада њене цене, што је додатно притисло већ ослабљену совјетску економију. Историјске околности нису исте и било би неодговорно сводити распад СССР-а на једну операцију или једну цену барела, али велике силе управо тако размишљају енергија, финансије, логистика, технологија и информације представљају оружје исто колико тенк и ракета. Још је занимљивије што је непосредно око истог периода у Москви боравио и надбискуп Пол Ричард Галагер, секретар Свете столице за односе са државама и међународним организацијама, практично шеф ватиканске дипломатије. Не треба одмах конструисати заверу тамо где је не можемо доказати, али би било подједнако наивно веровати да је Ватикан обична верска администрација без вековног дипломатског искуства. Света столица је преживела царства, револуције, два светска рата, фашизам, комунизам и Хладни рат управо зато што уме да разговара са свима и да мисли у временским хоризонтима много дужим од једног изборног мандата. Зато вреди обратити пажњу и на италијанске политичке, финансијске и медијске кругове који пажљиво прате Украјину и њену будућу обнову. Кирил Буданов је у октобру 2025. разговарао са новинарима листа Il Foglio. Тај лист припада Sorgente групи Валтера Маинетија, пословног човека повезаног са светом некретнина и финансија и интелектуалном традицијом Алда Мора. Маинетијев Tiberiade Holding преузео је део историјске компаније Condotte и оживео име Società Italiana per Condotte d’Acqua. А када се почне копати по историји те компаније, појављује се готово читав један век италијанске политичке и финансијске историје ватикански капитал, државни индустријски систем, инфраструктурни послови, Блиски исток и људи попут Микелеа Синдоне. Синдонина биографија сама по себи представља опомену колико су у Хладном рату били испреплетени финансијски, политички, ватикански и криминални кругови. Његови послови, односи са Банком Амброзиано и ватиканским структурама и везе са организованим криминалом предмет су огромне историјске литературе. У истом историјском мозаику појављује се Пол Марцинкус, дугогодишњи челник Ватиканске банке, као и Ђовани Батиста Монтини, каснији папа Павле VI. Алдо Моро био је политички и лично близак Монтинију, а током Морове епохе Италија је развијала велике индустријске послове са Совјетским Савезом, укључујући историјски договор са Фијатом и индустријски пројекат из којег је настао совјетски аутомобилски гигант у Тољатију. Моро је 1978. отет и убијен у једном од најмрачнијих периода италијанске „стратегије напетости“, у земљи у којој је касније откривена и структура Гладио. Почетком осамдесетих у Италију стиже и совјетски дипломата Николај Лунков, са задатком да развија односе Москве са Ватиканом и папом Јованом Павлом II. Истовремено потреси око Банке Амброзиано, ложе П2 и IOR-а показују колико су финансије, политика и геополитика биле испреплетене. У тим круговима појављује се и немачки банкар Херман Јозеф Абс, једна од најзначајнијих фигура послератног немачког банкарства, чије име је везано и за KfW. Деценијама касније италијански CDP и немачки KfW налазимо међу институцијама европског дугорочног инвестиционог капитала, док се Италија 2019. окреће великим инфраструктурним аранжманима са Кином и луци Трст. То не доказује постојање једног тајног центра који управља светом. Али доказује нешто много реалније и важније да велики капитал, инфраструктура, дипломатија, медији и државна политика никада не постоје у потпуно одвојеним световима. Зато је важно ко данас разговара са људима који ће сутра одлучивати о обнови Украјине. Рат ће једног дана престати, а онда почиње можда највећи европски инфраструктурни посао XXI века путеви, мостови, железнице, електране, телекомуникације, водоводи, станови, фабрике и луке. Они који данас граде политичке и медијске односе са Кијевом сутра могу да конкуришу за милијарде намењене обнови. И зато треба пратити и The Economist Group, где породица Ањели има највећи појединачни акционарски пакет, као и промене у власничкој структури након уласка канадског капитала. Када се у таквим медијима појављују људи попут Андреја Мељниченка и када се расправља о будућности Русије, санкција, капитала и послератне Европе, не треба читати само текст него треба гледати и шири економски контекст. Исто важи за историју Republic National Bank of New York Едмонда Сафре, њене руске послове деведесетих, контроверзе око трансфера капитала после руске кризе 1998, каснију продају HSBC-у и Сафрину смрт у Монаку 1999. године. Чињенице треба строго раздвојити од спекулација, али историја транзиције после СССР-а показује колико је финансијска инфраструктура била важна у расподели моћи. У том ширем мозаику помињу се и Ричард Спајкерман и његове касније везе са МДМ банком.
Није случајно што се у великим геополитичким ломовима стално враћамо на исте четири ствари банке, енергенте, инфраструктуру и обавештајне службе. Слично треба посматрати и данашњу Италију, њеног министра одбране Гвида Крозета, односе са украјинским структурама и све активнију европску расправу о технологији, дроновима и обнови Украјине. Чак је и симболика италијанске државе занимљива карабињери су истовремено оружана сила и национална жандармерија, а њихове институционалне и историјске везе са римским простором, укључујући објекте који припадају Светој столици, још једном показују колико су у Италији држава, Црква и историја физички блиске једна другој. То није доказ завере. То је доказ континуитета институција. На другом крају Атлантика истовремено пуца јединство MAGA покрета. Случај Мила Јанопулоса, некадашњег провокативног десничарског активисте и раног Трамповог присталице, који је после година политичких и личних контроверзи поново ушао у јавни простор, сада показује колико су дубоке поделе у америчкој десници. Његов сукоб са Лауром Лумер, разлике око Украјине, Израела и америчке спољне политике и његово приближавање круговима који деле део ставова Такера Карлсона, Марџори Тејлор Грин и Томаса Масија показују да трампизам више није јединствен политички блок. Посебна иронија јесте када политика строгих депортација почне да погађа и људе који су је сами заговарали. Али иза те политичке ироније налази се озбиљније питање да ли ће америчка десница остати интервенционистичка сила старог типа или ће њен изолационистички део тражити да Америка престане да финансира ратове широм света? И управо је ту највећа лекција за Србију. Ми немамо луксуз да свет посматрамо кроз туђе идеолошке наочаре. Србија не треба да буде ни руски, ни амерички, ни немачки, ни кинески привезак. Србија мора бити српска. Србија зато мора истовремено да јача Војску Србије и домаћу одбрамбену индустрију, да чува војну неутралност, да диверсификује енергетске правце без одрицања од најповољнијих извора, да повећава сопствене резерве нафте, гаса, житарица и основних прехрамбених производа, да штити железнице, електроенергетски систем, телекомуникације, водоводе и другу критичну инфраструктуру и да изгради озбиљну државну стратегију за Дунав и везу са Црним морем. Земља која производи храну у времену када геополитика подиже цену хлеба поседује стратешки ресурс. Земља која има сопствену војну индустрију у времену глобалног наоружавања поседује стратешки ресурс. Земља која се налази на раскрсници Дунава, Централне Европе, Балкана, Црног и Јадранског мора поседује географски капитал. Само је питање да ли има политичку елиту способну да тај капитал претвори у моћ.
Морамо, коначно, да изградимо и много озбиљнију информациону и аналитичку инфраструктуру. Велике силе не воде само ратове тенковима и ракетама него и информацијама. Случај Ретклифове посете Москви показује колико је важно ко први дефинише значење једног догађаја. Када држава ћути, ту празнину попуњава неко други. Када нема сопствене анализе, преузима туђу. Када нема сопствене медије способне да разумеју свет, њени грађани свет гледају очима CNN-а, BBC-а, Deutsche Welle-а, Москве или било ког другог спољног центра. Србији зато није потребна пропаганда. Потребна јој је сопствена способност да прикупља информације, анализира их и на основу њих доноси одлуке. Највећа грешка Србије била би да и овај историјски преокрет дочека чекајући да јој неко други објасни шта се догодило. Не смемо поново бити народ који последњи сазнаје да је једна епоха завршена. Морамо разговарати са Москвом, Вашингтоном, Пекингом, Паризом, Берлином, Римом, Анкаром, Будимпештом, арапским светом и свима са којима имамо заједнички интерес, али ниједном од тих центара не смемо предати право да одређује шта је српски интерес. Треба да чувамо Републику Српску, Косово и Метохију као централна државна и национална питања, војну неутралност као инструмент слободе одлучивања, сопствену храну и енергију као гаранцију суверенитета и економске односе и са Истоком и са Западом као средство развоја. Свет који настаје биће суровији, нестабилнији и опаснији од света који нестаје, али за паметне и суверене државе биће и свет већег простора за деловање. Србија тај простор мора да искористи. Не против Истока или Запада, него за себе, за Републику Српску, за српство у целини и за генерације које долазе после нас.
Велика Британија на раскрсници: Криза, миграције и све већи сепаратистички захтеви Извор: Правда
