ЧЕРИЛОВ РАТ ПРОТИВ ИНДИЈЕ: Глад као инструмент колонијалне моћи

Пише: Владимир Димитријевић

КОГА ЧИТАМО?

Мадхусри Мукерџи је индијско-америчка новинарка и уредница часописа, по дипломи физичар. Најпознатија је по својим истраживањима на тему британског колонијализма у Индији. Студирала је физику и докторирала 1989. године на Универзитету у Чикагу, под менторством нобеловца Јоичира Намбуа. Након постдокторских студија на институту Caltech, променила је професију и посветила се новинарству. Радила је као уредник часописа Physics Today и Scientific American.

Мадхусри Мукерџи је ауторка две веома запажене књиге – „Земља голих људи: сусрет са праисторијским острвљанима“ (2003), која се бави се животом и утицајем колонизације на домородачка племена на Андаманским острвима, као и књиге о британској политици изазивања глади у Индији за време Другог светског рата, „Черчилов тајни рат: Британска империја и разарање Индије током Другог светског рата“( Churchill's Secret War: The British Empire and the Ravaging of India during World War II). У овом делу је обрађена улога Винстона Черчила у избијању велике глади у Бенгалу 1943. године, која је однела милионе људских живота.

Том књигом ћемо се позабавити.

Дакле, Черчил у рату против Индије.

Исти онај Черчил који је Србе препустио Брозу.

КОЛОНИЈАЛНА ВЛАСТ

Оно што се десило за време Другог светског рата не може се разумети без разумевања империјалне власти над Индијом. Черчилово прећуткивање глади у Бенгалу у чувеним мемоарима за које је добио Нобелову награду за књижевност није само празнина у сећању, већ политички симптом јер се оно што се догодило у Бенгалу није уклапало у слику рата као апсолутно моралне борбе Британије против нацизма. Черчил нити је хтео, нити је могао, да одговори на питање како је империја имала право да тражи жртву од своје колоније, а да истовремено не призна пуно човештво својих поданика.

Све је, наравно, почело раније.

Мукерџијева зато враћа причу у осамнаести век, у Бенгал пре коначног британског преузимања власти. Бенгал је био богата, густо насељена и економски активна област, позната по текстилу, пиринчу, шећеру, трговини и развијеним градовима. Муршидабад, са својим трговцима, банкарима и занатлијама, није био периферија света, већ важно регионално средиште производње и размене. Британска власт није дошла у празан, сиромашан и неорганизован простор јер је Бенгал имао сопствену економску снагу, а британска власт је ту област постепено подредила потребама империјалног извлачења прихода.

ИСТОЧНОИНДИЈСКА КОМПАНИЈА

Преломни тренутак је битка код Плесија 1757. године уз успон Роберта Клајва и Источноиндијске компаније. Компанија стиче право да управља приходима, да посредује у скупљању пореза и да огромне ресурсе усмерава ка Британији. Мукерџијева показује да се колонијална експлоатација састојала, између осталог, у административном механизму који је претварао рад сељака и занатлија у приход акционара, трговаца и британске државе. Порез постаје средство трансфера богатства.

Сељачки живот се мења зато што се рента све више плаћа у новцу, а не у натури: домаћинства постају изложена тржишним ценама, дуговима, лошој жетви и притиску закупаца. Када се приходи морају исплатити без обзира на услове производње, глад више није само питање кише или суше, већ питање опстанка. У том контексту ауторка тумачи велику глад 1770. године. Лоши климатски услови и пад производње били су стварни, али глад се продубљује због британског профитног насиља, пореског притиска и ограничене помоћи поробљенима. Компанија окрутно влада: државни приход и интереси власника постали су и остали много важнији од масовног страдања.

Глад 1770. постаје први велики образац колонијалног пустошења заузете територије. Људи умиру, села се празне, земља зараста у коров, а власт покушава да задржи приходе без обзира на све. Мукерџијева показује да постоји историјски континуитет између 18. и 20. века: када се криза појави у колонијалном простору, живот локалног становништва вреднује се кроз приходе, радну снагу и политичку стабилност, али није никаква обавеза метрополе. Стара логика ће се у ратној Индији 1943. поновити у модернијем облику.

НЕДОРАСЛИ ПОДАНИЦИ

Британска власт себе је представљала као силу реда, закона и напретка, док Индијце описује као недорасле самоуправи. Управо у том идеолошком оквиру касније се јавља Черчилова тврдоглава одбрана империје. За њега Индија није обична територија него доказ историјске величине Британије. Зато му је свако попуштање индијском покрету за ослобођење изгледало као распад света у који је веровао.

Бенгал је вековима био увучен у систем у којем су империјални приоритети имали предност над локалним благостањем. Када дође рат, тај систем постаје још суровији. Оно што је у осамнаестом веку била Источноиндијска омпанија, у двадесетом су постали лондонски Ратни кабинет, Министарство транспорта, поткраљ, гувернер и тржиште жита. Индија је ресурс, а њено становништво стратегије. Јесте, личи помало на нацистичку идеологију виших и нижих раса, твораца напретка и оних који то нису.

О свему томе је, начелно, у име свих који су били колонизовани, писао Еме Сезер, песник и борац за афричку слободу, у својој „Расправи о колонијализму“:“Да, било би корисно клинички, детаљно, проучити Хитлерове поступке и хитлеризам и указати уваженом, врло хуманистичком, хришћанском буржују двадесетог века да иако тога није свестан, он носи Хитлера у себи, да га Хитлер настањује, да је Хитлер његов демон, и да је ако устане против њега недоследан, на крају крајева, оно што он не може да опрости Хитлеру није сам злочин, злочин против човека, није то ни понижење човека као такво, већ је то злочин против белог човека, понижење белог човека, и чињеница да је на Европу применио колонијалистичке процедуре које су до тада биле резервисане искључиво за Арапе из Алжира, „кулије” из Индије и „црнчуге” из Африке. И то је оно битно што ја имам против псеудохуманизма: предуго је умањивао права човека па је концепт тих права био – и остао – узак и фрагментаран, некомплетан и пристрасан, и, узевши све у обзир, прљаво расистички.“

Прљави расизам уз „чисте руке“: то је била Черилова политика у Индији. Хитлер је, уосталом, у Британској империји видео модел немачке будуће моћи, а словенски Исток је у нацистичкој машти требало да постане нешто попут „немачке Индије”.

ИНДИЈА У РАТУ

Индија у Други светски рат не улази као политички субјект, већ као колонијални посед. Британија, тако да енглески поткраљ објављују рат Силама осовине у име скоро четири стотине милиона Индијаца без њихове сагласности. Наравно, рат се представља као борба за слободу и демократију, при чему је једна од највећих савезничких база била земља којој слобода није призната.

Индија има огроман стратешки значај за западне савезнике. Она је база за Блиски исток, Северну Африку, југоисточну Азију и рат против Јапана. Њена армија брзо расте, а њени људи, фабрике, железнице, луке, рудници, плантаже и пољопривреда улазе у ратну машинерију. Али мобилизација „домородаца“ није праћена политичким уступцима. Индија мора да даје војнике, храну, текстил, кожу, челик, цемент, муницију и услуге, али не добија право да одлучује о сопственом положају.

Черчил, када постаје премијер, рат види не само као борбу против Хитлера, већ и као борбу за опстанак Британске империје. Његова чувена реторика отпора праћена је чврстом одбраном колонијалних поседа. Он не прихвата да се савезнички језик „слободом против фашизма“ примени на Индију. За њега би распад империјалне власти био исто што и понижење Британије. Управо зато Мукерџи Черчила не приказује само као ратног вођу, већ као политичара чија је морална визија била ограничена империјалним хоризонтом.

ПОДЕЛЕ У ИНДИЈИ И РАСИСТА ЧЕРЧИЛ

Индијска политичка сцена је подељена. Ганди, Нехру, Босе и Национални индијски конгрес с једне и Муслиманска лига и њен вођа Џина различито одговарају на рат. Гандијев Индијски национални конгрес тражи да Британија јасно каже да ли се рат води за демократију или за очување империјалног поретка. Британски одговор остаје неодређен, што доводи до оставки Гандијевих министара у покрајинама. Муслиманска лига, са друге стране, користи тренутак за јачање свог положаја и нуди подршку рату у замену за признање политичке посебности муслимана.

Черчил и његови сарадници уочавају политичку корист од неслоге између хиндуиста и муслимана. Подела постаје аргумент против индијске самоуправе: Британија тврди да не може предати власт јер би то довело до унутрашњег сукоба у верски подељеној земљи. Мукерџи показује да тај аргумент није био само опис стварности, већ и енглеска политика која је ту стварност продубљивала. Што је подела била већа, то је империјална власт лакше представљала себе као неопходног арбитра.

Наравно, важан је и Черчилов лични однос према Индији. Ауторка га везује за породично наслеђе и његовог оца Рендолфа Черчила, као и за младалачко искуство на северозападној граници. Ту је интелектуални утицај Малтуса, Дарвина и Маколија. Черчил је Индију познавао као официр империје, не као државник који би разумео сложеност њеног друштва. Његови ставови били су прожети социјалдарвинистичким уверењем да су неки народи историјски способнији за владавину од других. Наравно, он је био припадник „способнијих“.

Черчил је као млад официр прихватао казнено уништавање индијских села, усева и бунара као легитиман облик „економског рата”. Тај начин размишљања јесте важан јер касније Черчилове ратне одлуке посматрају цивилно страдање у колонијама као споредни ефекат империјалне стратегије. Индијска села нису битна - она су позадина која мора да поднесе цену.

ХИТЛЕРОМ ПРОТИВ ЕНГЛЕСКЕ

Гандијева ограничена стратегија ненасиља, сатијаграха, Нехруово хапшење и масовне осуде за побуну показују да британска власт рат користи и као прилику за дисциплиновање индијског покрета за ослобођење. Субас Чандра Босе иде другим путем: после хапшења, штрајка глађу и кућног притвора, бежи преко Авганистана ка Берлину.

Субас Чандра Босе је својевремено био председник Индијског националног конгреса, па се касније разишао са Гандијем због његовог ненасиља. Босе је сматрао да се против Британије мора употребити сила и водио се логиком „непријатељ мог непријатеља је мој пријатељ“. Он је, да поновимо, 1941. године побегао из кућног притвора у Индији и преко Авганистана и Совјетског Савеза стигао у Берлин. У мају 1942. године, Босе се лично састао са Адолфом Хитлером. Тражио је званично признање слободне Индије и помоћ у подизању устанка против британске окупације. Међутим, Хитлер је био скептичан у погледу способности Индијаца да се сами ослободе и одбио је да јавно гарантује независност Индије. Уз помоћ нацистичке Немачке, Босе је основао војну јединицу познату као Легија „Слободна Индија“ (односно 950. пешадијски пук). Јединицу су чинили индијски војници које је британска војска регрутовала, а које су Немци заробили у Северној Африци, као и део индијске дијаспоре из Европе. Војници су носили немачке униформе са амблемом који је приказивао тигра у скоку и натпис „Слободна Индија“.

Јединица је првобитно била део Вермахта, а 1944. године пребачена је под команду Вафен-СС-а. Јединица никада није стигла до Индије. Коришћена је за одбрамбене задатке у Европи (Француској и Холандији), а након пада Немачке, војници су заробљени и враћени у Индију, где им је суђено за издају. Увидевши да Хитлер користи Индијце првенствено за пропаганду и да нема намеру да војно помогне ослобађању Индије због својих расистичких ставова (Хитлер је у „Мајн Кампфу“ изнео позитивно мишљење о британској управи над Индијом), Босе се окреће Јапану. Немачком подморницом је 1943. године пребачен на Далеки исток, где је уз јапанску помоћ формирао Индијску националну армију (ИНА) која се борила против Британаца у Бурми.

НЕКИ СУ „ЈЕДНАКИЈИ“

Главно крило индијског покрета за независност оштро је осудило фашизам и нацизам. Махатма Ганди је у почетку писао отворена писма Хитлеру позивајући га на мир и називајући га особом која може да спречи рат, али је касније јасно осудио фирерову бруталност. Џавахарлал Нехру је одбио позиве да посети Немачку и Италију пре рата, истичући да Индија не жели да замени британски империјализам наци - фашизмом.

Глад долази у земљу која је без пристанка увучена у светски рат, економски исцрпљивана, политички подељена и репресивно надзирана. Индија је за Британију истовремено тржиште и складиште, као и регрутациона база, али није партнер. Управо из тог односа проистиче трагедија која следи.

Мукерџијева показује да у двадесетом веку Британска империја више не мора увек отворено да конфискује храну као у ранијим вековима. Модерни механизми - инфлација, одложено плаћање, валутни биланси, ратни уговори, бродски простор и приоритети снабдевања - могу имати исти ефекат: ресурси одлазе из колоније, док се последице несташице и раста цена пребацују на сиромашне.

Леополд Емери, задужен за Индију у име власти метрополе, био је сложенија фигура од Черчила. Он није тврдио да су Индијци неспособни за политичку зрелост, али прихвата да Индија има функцију у империјалном рату. Тај „умеренији“ империјализам није био довољан да спречи катастрофу, јер и он полази од претпоставке да се индијски ресурси могу ставити у службу ширих британских циљева.

ЧЕРЧИЛОВ САВЕТНИК

Посебну улогу добија лорд Червел, Фредерик Линдеман, Черчилов најважнији цивилни саветник. Његова статистичка служба, „S branch”, утиче на одлуке о бродовима, залихама, увозу и ратним приоритетима. Мукерџијева прави јасан контраст: британска влада током рата веома пажљиво брине о исхрани становништва у метрополи. Рационисање је организовано, цене контролисане, залихе постоје, а исхрана у неким аспектима чак постаје стабилнија за сиромашније Британце. Истовремено, колонијална глад третира се као мање хитна и мање морално обавезујућа.

Британски цивили добијају боље оброке, млеко, контролисане цене и државну интервенцију, а Индијци инфлацију и тржиште које се распада. Британија одбија „стезање каиша“ код куће, јер Черчил не жели да ратни морал становништва буде угрожен. А Индија? Кога брига за Индију?

ИНДИЈА ФИНАНСИРА ЕНГЛЕСКУ

Индија током рата постаје поверилац Британије. Роба и услуге се из Индије узимају одмах, а Британија обећава плаћање касније. У међувремену, индијска влада штампа новац како би финансирала ратну потрошњу. То значи да у привреду улази огромна количина новца, али робе за цивилну потрошњу нема довољно. Последица је инфлација, а инфлација за сиромашне значи губитак приступа храни.

Индијска армија расте, као и трошкови рата, а војска, фабрике и приоритетне класе добијају предност у снабдевању. Бенгал, већ осетљив због зависности од пиринча и трговинских токова, улази у кризу после губитка бурманског пиринча. Бурма је била важан извор увоза, а када Јапан преузима југоисточну Азију, тај канал нестаје. Уместо да се благовремено планира надокнада, власти настављају да се ослањају на унутрашње ресурсе и на претпоставку да ће тржиште некако издржати.

Колонијална Индија је дуго извозила жито чак и у условима локалне беде. Текстилна индустрија Бенгала била је уништена или потиснута у корист британских фабрика, а Индија је све више претварана у земљу сировина, пољопривреде и тржишта за страну робу. То, наравно, није било природно сиромаштво, него структурно преусмеравање економије.

СТРАХ ОД ЈАПАНА? НЕ, СТРАХ ОД ИНДИЈАЦА

Британски страх од јапанског напада претворен је у политику која је директно погодила Бенгал. Енглеска је имала и паметне људе, попут генерала Арчибалда Вејвела, који је још 1941. упозоравао да би политичке последице биле катастрофалне ако Индија, после огромног материјалног доприноса одбрани Империје, буде нападнута и открије да нема неопходну опрему за сопствену одбрану. Индијска армија је бројчано расла, али није имала довољно савремене опреме на самом потконтиненту.

Черчил је страховао да би индијске трупе, ако добију модерно оружје на сопственом тлу, могле да се окрену против британске власти, као 1857. године. Индија је морала да брани Империју, али јој Империја није веровала довољно да би је наоружала за одбрану саме себе.

С друге стране, Американци „притежу“ Енглезе. Рузвелт није могао лако да прихвати да се рат против фашизма води без преиспитивања колонијализма. Атлантска повеља говорила је о праву народа да изаберу власт под којом ће живети, али Черчил је ту формулу свео на земље које је окупирала Осовина, а не на британске колоније.

Јапански напад на Перл Харбор и пад Сингапура откривају слабост британске империјалне одбране. Индијски војници, заробљени у Сингапуру, гледају како се бели официри издвајају. Управо из тог пораза настаје јачање Индијске националне армије која се нашла под командом Јапанаца. Пад Бурме производи хаотичну евакуацију: стотине хиљада Индијаца покушавају да се спасу, али многи умиру на путу. Тај егзодус разара мит о Британцу као заштитнику својих поданика.

СПАЛИТИ БЕНГАЛСКУ ЗЕМЉУ

Пошто се страховало да би Јапанци могли да се искрцају на бенгалску обалу, британске власти наређују мере „спаљене земље”: уклањање или уништавање ресурса који би могли пасти непријатељу у руке. У пракси, у Бенгалу то значи одузимање чамаца локалном живљу и недостатак пиринча. У Бенгалу чамац није споредна ствар - он је услов трговине, риболова, кретања, приступа пољу и животу. Онеспособљавање чамаца значило је разградњу целе локалне економије.

Политика отимања пиринча погодила је саму основу исхране локалног становништва. Залихе су одузимане, склањане или уништаване, а тржиште је постајало све „нервозније“. Истовремено Бенгал учествује у снабдевању других делова империјалног система. Цена пиринча расте, а становништво губи поверење да ће власт спречити глад.

После пропасти политичког споразума, који су Британци нудили преко свог посредјика Крипса ( да Индија после рата буде доминион Лондона ), Индијски национални конгрес на челу са Гандијем закључује да Британија не брани Индију, него Империју. Резолуција Quit India из августа 1942. тражи одлазак Британаца, а власт одговара масовним хапшењем. Ухапшен је и сам Ганди.

ПОБУНА

Пошто су лидери затворени, побуна се шири без јасне контроле. Емеријево радио-обраћање, којим је требало да се покаже да Гандијев Конгрес подстиче саботажу, многи Индијци схватају као практично упутство. Нападају се канцеларије, пруге, телеграфске линије. У Миднапору побуна добија посебну снагу и касније доводи до стварања тајне локалне власти.

После хапшења Гандија у августу 1942. локални лидери у Миднапору одлучују да масе преузму владине канцеларије. План је био да ненаоружана гомила бројношћу натера полицију и чиновнике на предају. Сушил Кумар Дара, који предводи младе активисте, прихвата борбеније тумачење Гандијеве поруке „Do or Die”.

Први знак да се глад и побуна преплићу јавља се код речног млина у Донипуру. Сељаци покушавају да спрече да баржа са пиринчем буде послата владином агенту за набавку. Жене дувају у шкољке и окупљају народ, људи траже да купе мале количине пиринча, али власници одбијају. Када гомила улази у млин, полиција пуца и убија тројицу: побуна није била само апстрактна борба за независност, већ и борба за храну која се извлачила из села.

У ноћи пред напад на Тамлук хиљаде људи прекопавају путеве, секу дрвеће и руше телеграфске линије како би спречили војску да стигне. Ипак, војска се пробија до циља и спрема обрачун са побуњеницима. Следећег дана поворке са заставама Гандијевог Конгреса крећу према административним центрима. На више места војници и полиција пуцају. Најсимболичнија сцена је смрт Матонгини Хазре,седамдесеттрогодишње гандијевке, која држи заставу и наставља да иде напред и после првих рањавања, све док не буде убијена.

Слични сукоби дешавају се у Сутахати, Мохисадалу и Нандиграму. У неким местима полицијске станице падају, у другим демонстранти бивају заустављени ватром. Мукерџијева процењује да је огромна маса људи, можда и око сто хиљада побуњених, била немоћна пред малим бројем наоружаних окупатора. Ненасиље које је нудио Ганди спречило је грађански рат међу Индијцима, али је показало колико је колонијална власт још увек могла да одржава контролу оружјем.

ПОБУНА СЕ НАСТАВЉА

После тога следи репресија. Полиција прави конц - логоре, тражи бегунце, пали куће, кажњава читава села и подстиче локалне поделе. При упадима у хиндуистичке куће, сиромашни муслимани из околних села понекад се охрабрују да пљачкају, што продубљује верске напетости. Репресија окупатора није само казна за побуну, већ и наставак политике поделе друштва.

У октобру 1942. циклон погађа приобални Бенгал. Ветар и вода уништавају куће, стоку, мостове и зимски род пиринча. Морска вода оставља песак на пољима. У Миднапору се глад памти од дана циклона. Али власт на катастрофу реагује пре свега политички: у неким местима помоћ се условљава предајом оружја и лојалношћу, а новине се подстичу да не пишу о обиму разарања да Јапанци не би сазнали колико је обала небрањена.

На рушевинама настаје устаничка Тамлукска национална влада. Она има председника, курире, судове, милицију и тајне трибунале. Од земљопоседника се тражи новац, а вођа побуне, Сушил Кумар Дара, приморава их да деле вишак пиринча са сиромашним сељанима. Службеници устаничке власти не примају плату, али добијају храну, а људи се подстичу да саде бундеве и друге културе у муљу који је поплава оставила.

Од јануара 1943. Криза због несташице хране постаје отворена. Калкута и „приоритетне класе”, чиновници и радници ратне индустрије, морају бити снабдевени. Због страха од панике после јапанског бомбардовања Калкуте, власти почињу да купују пиринач „било где и по било којој цени”. То доводи до експлозије цена: владина одељења, железнице, војска и приватници надмећу се за исти род. Калкута усисава пиринач из села.

Енглески окупатор нема дилему: или ће умрети велики број људи у селима, или ће се јавити хаос у граду који би угрозио ратну производњу. Изабрана је прва могућност. Фазлул Хук, који упозорава на глад, бива уклоњен, а власт преузима, за Британце поузданије, чиновнички апарат Муслиманске лиге.

ХОЋЕ ЛИ МЕТРОПОЛА ДА ПОМОГНЕ?

Главно питање јесте - да ли ће Британија издвојити бродове да превезу жито у Индију, у тренутку када су глад и несташице већ видљиве? Черчилов одговор је одлучан: земље у области Индијског океана треба да се „саме старају о себи”, а Британија не може слати бродове као гест добре воље.

Поткраљ Индије, Линлитгоу, већ месецима упозорава на кризу. Пшеница постоји у Аустралији, али нема бродова за превоз до Индије, јер су бродови ангажовани у рату или пребачени у Атлантик због обезбеђивања британских залиха. У јануару 1943. Черчил смањује број бродова у Индијском океану како би ојачао британски увоз хране и сировина. Та одлука постаје један од кључних узрока немогућности да се глад ублажи.

ИНФЛАЦИЈА

Поред логистике, важан је и новац. Индија током рата постаје поверилац Британије, а стерлиншки дуг према њој расте за милион фунти дневно. Черчила то раздражује јер значи да ће после рата Британија морати да враћа дуг сопственој колонији. Лорд Емери покушава да му објасни да тај дуг произлази из индијских услуга у рату, али Черчил у томе види неправду према метрополи. За њега је недопустиво да Британија брани Индију, а да јој потом још дугује новац.

Финансијски механизам производи инфлацију. Роба се из Индије узима одмах, плаћање се одлаже, а Индијска влада штампа паре за ратну потрошњу. У економију улази новац, али цивилних добара нема довољно. То диже цене и разара куповну моћ сиромашних. Глад се тако не јавља само због мањка пиринча, већ због губитка права приступа храни.

Вицекраљ Линлитгоу тражи шесто хиљада тона пшенице до краја априла 1943. године. Бенгал је претрпео циклон, Мадрас је имао слаб монсун, Бурма је изгубљена, а увоз пиринча прекинут. Власти нису планирале такав прекид, чак су у Бенгалу раније подстицале узгој јуте, смањујући површине под пиринчем. Покушаји контроле цена не успевају јер држава нема довољне залихе да их подупре. Покрајине чувају своје жито, а трговина се замрзава.

ЧЕРЧИЛОВЕ ОДЛУКЕ

Посебно је важна разлика у односу према Пенџабу и Бенгалу. Од пенџапских сељака, чији синови служе у армији, власт не жели силом да узима пшеницу. У Бенгалу, политички сумњивом и побуњеничком, пиринач се може одузимати грубље. То показује да политика прехране није неутрална, већ зависи од војне и политичке вредности појединих области.

Черчилов саветник Червел има пресудан утицај. Његова статистичка служба рачуна да ће Британија добити више из увоза ако се пловидба ка истоку смањи. Министарство транспорта упозорава да ће то изазвати потресе у трговини земаља око Индијског океана. Управо 1943. глад погађа више британских поседа у том региону. Черчила није брига.

Када се поставља питање слања жита, Червел тврди да је индијска производња житарица огромна и да шесто хиљада тона пшенице не може ништа да помогне. Ауторка књиге „Черчилов тајни рат“ показује да је то плитак аргумент: проблем није у укупној количини хране, него у расподели, ценама, страху и неповерењу. Значајан увоз би сигнализирао да Бенгал неће бити препуштен глади, а земљопоседници и шпекуланти би ослободили залихе, док би цене пале.

До јула 1943. Индија добија мање од пет процената количине коју је поткраљ тражио као неопходну. Већи део пшенице која стиже остаје у Калкути за „приоритетне класе“. Истовремено, Индија наставља да извози храну: пиринач и пшеница одлазе док људи гладују. Мукерџијева рачуна да би количине које су извезене могле спасити стотине хиљада, можда и милионе људи, да су подељене на пунктовима за помоћ. Бенгал није остао без помоћи зато што хране нигде није било, већ зато што су британске резерве, бродови и стратешке игре имали предност над животима колонијалних поданика.

АМЕРИКА И ГАНДИ

Амерички амбасадор Вилијам Филипс узнемирен је оним што види: Муслиманска лига јача, врх Гандијевог Конгреса је у затвору, људи су огорчени, а Британија не показује довољно стварног интереса за рат против Јапана. Он се пита да ли је огромна индијска армија ту ради фронта или ради унутрашњег мира.

Филипс покушава да отвори питање ухапшеног Гандија. Поткраљ Линлитгоу одбија да му дозволи посету и каже да би, ако би ратном напору користило да се Ганди у тамници држи до смрти, то учинио без оклевања. Ганди, после поста у име ненасилног отпора, не покреће нови пост, већ покушава да отвори разговор о политичкој будућности Индије. Черчил спречава да његово писмо муслиманском индијском вођи Мухамед Али Џини стигне до индијске јавности, тумачећи га као опасан корак ка јединству против Британаца.

Филипс у Вашингтону упозорава Рузвелта да Индијци рат све више виде као сукоб фашиста и империјалиста, а не као борбу за слободу. Глад, високи трошкови живота и политички застој код обичних људи изазивају малаксалост и горчину. Када се амерички амбасдор састаје са Черчилом, предлаже да влада бар покуша да приближи Гандија и Џину. Черчил реагује бесно, предвиђајући крвопролиће ако се попусти Индијцима. Филипс закључује да Черчил има опасне предрасуде у вези са Индијом.

Завади, па владај – то је политика Лондона. Черчил све чешће помиње Пакистан као могућу структуру кроз коју би Британија задржала утицај у Јужној Азији, нарочито на северозападу. У том контексту британска политика подстиче верске поделе у својој колоији. У Северозападној пограничној провинцији власт користи пропаганду на темељу исламизма како би ослабила гандијевске муслимане и ојачала сепаратистичку Муслиманску лигу.

ИСЦРПЉЕНОСТ И НОВИ ОТПОРИ

Ипак, 1943. остаје релативно мирна - не зато што је власт стекла легитимитет, већ зато што људи гладују. Десетине милиона становника појаса пиринча, од Бенгала до Кочина, постају физички и ментално преслаби за побуну. Покрет Quit India се гаси, а један британски генерал описује Индију као „окупирану и непријатељску земљу”. За власт је политичка ситуација „добра“ јер су људи исцрпљени и не пружају делатан отпор.

Миднапор остаје изузетак. После масовног насиља над женама и репресије коју спроводи колонизатор - окупатор, Тамлукски покрет радикализује се и одбацује строгу ненасилност. Женама се деле бодежи за самоодбрану. Сушил Дара убија британске доушнике. Бива ухапшен, али побуњеници организују његово ослобађање. Чак се лажира и његова смрт како би се ослободили полицијског притиска. Тамлук постаје muktanchal, слободна зона, у којој тајна власт устаника може да делује.

Док се у Миднапору води герилски рат, Бенгал улази у страшну глад. Вицекраљ Линлитгоу јавља лорду Емерију да су храна, гориво, лекови и текстил на граници несташице: Британија мора да одлучи да ли ће Индију користити као базу за операције или као извор снабдевања за друга ратишта. Гувернер Херберт пише да се Бенгал приближава изгладњивању и да су унутрашња безбедност и ратна производња угрожене.

Грегоријев комитет тражи забрану извоза житарица и велики увоз хране: резерву која би стабилизовала тржиште и додатне количине за текуће потребе. Влада Индије захтева осамдесет хиљада тона пшенице месечно током шест месеци. Важно није само жито, већ и јавно обећање народу да ће бити увоза, јер би оно оборило цене и натерало шпекуланте да отворе скривене залихе.

ЛОНДОН СЕ НЕ ДА УБЕДИТИ

У Лондону отпор нормалном понашању према Индији остаје снажан. Транспортни комитет признаје да се у Бенгалу јављају услови који воде глади, али Ледерс тврди да би већи увоз пореметио британске планове. Червел поново оспорава смисао увоза. Ратни кабинет нуди симболичне количине, често чак не директно Индији. У исто време, лето и јесен 1943. нису више период апсолутне „несташице“ бродова: после победе над немачким подморницама и раста америчке производње, савезници имају више бродског простора. Али Черчил има друге приоритете: британске залихе, бели хлеб за Енглезе, Балкан.

Велики систем помоћи Бенгалу није могао лако бити организован јер је званични став Лондона био да нема озбиљне несташице. Јавне кухиње Индијцима дају све ређу чорбу. Оброк пада на ниво од неколико стотина калорија дневно. Мукерџијева тиме показује да је Индија била довољно важна да се користи као база за ратне напоре Лондона, али не и довољно важна да се хитно нахрани.

ОЧАЈ ИНДИЈСКОГ СЕЛА: ПРИЧЕ ПРЕЖИВЕЛИХ

Глад у Бенгалу је огромна. Мукерџијева у својој књизи о родитељима који, доведени до крајње глади, убијају или напуштају сопствену децу. Такви случајеви нису пука морална изопаченост појединаца, већ последица стања у којем глад уништава психу.

Продужена глад изазива опсесију храном, раздражљивост, неподношење буке и нагле изливе беса. Родитељ који више дана слуша дете како тражи храну може бити сломљен и дићи руку на њега. Ипак, породичне везе често преживљавају чак и када је све друго уништено. Једна од сведокиња, Фатема Биби, у време глади млада удовица, преживљава зато што мора да спасе сина. Касније каже да је живела гледајући његово лице.

Сведочанства из Каликaкундуа показују свакодневицу глади. Људи добијају по кутлачу ретке чорбе у јавним кухињама, али то им није довољно. Тела умрлих се више не сахрањују достојно – нема снаге за религиозне обреде, па се мртви вуку до јарака у које их бацају. Села се празне, способнији одлазе у Калкуту, а неке жене завршавају у борделима или се приклаањају ратној проституцији – да би имале да једу.

Гурохори Маџи, дечак у време глади, памти да су људи јели лишће, стабљике, корење, семенке травки и све што је могло да се прогута. Поља су била очишћена од сваког трага јестивог биља. Тело му је постало скелетно, а стомак надувен. Преживео је зато што га је један човек из народне кухиње приметио и данима, у тајности, хранио са нешто мало пиринча.

Мани Баумик, касније угледан научник, преживљава захваљујући жртви баке која му даје своје оброке. Од два живота се прави један: не преживљавају сви, већ се преживљавање једног члана често плаћа умирањем другог.

Чито Самонто сведочи о исхрани после поплаве и пропасти усева. Његова породица сади бундеве, тикве и лубенице на запуштеним пољима, али плодове једе пре него што сазру. Једу стабљике јама, лишће, семе траве, биљке које се иначе дају кравама, и све гутају са водом како би створили привид ситости. Често је више енергије било потребно да се храна пронађе и припреми него што је тело из ње добијало.

Глад мења и имовинске односе. Сиромашни продају земљу „јефтино као воду” да би купили пиринач, док они повезани са градом, управом или ратном економијом купују земљу. Тако глад није само биолошка смрт, већ и прерасподела имовине. Они који преживе често излазе из глади без земље, алата, стоке и породице.

ПОСЛЕДИЦЕ ГЛАДИ

Посебно тежак део ове драгоцене књиге односи се на жене. Мукерџијева пише да је за спас дечака често била потребна љубав, а за спас девојчице - секс. Неке жене остају у селима и продају своја тела за пиринач, друге су одведене или преварене и завршавају у градским борделима или близу војних логора. Глад руши заштитне структуре породице, касте и села.

Случај Садаја Маитија, који продаје ћерке, показује како трговина људима постаје део економије глади. Девојчице од десет или петнаест година воде се преко посредника у Калкуту. Неке преживљавају само зато што су продате, али то преживљавање, међутим, значи живот проститутке уз трајни губитак породице.

Зашто гладни нису ишли у пљачку хране? То, каже Мукерџијева, није било због „индијског фатализма“, него због околности. У почетку су их од пљачкања трговина и магацина спречавале моралне скрупуле, а касније физичка немоћ. Ипак, у Бенгалу није забележен канибализам, иако су милиони били гладни до крајње изнемоглости: људи су били спремни да умру, али не и да пређу последњу границу ради продужења биолошког постојања. А лешинари и пси су чекали да деца умру, па да се госте њиховим месом.

Они који умиру у селима били су невидљиви јавности. Тек када гладни крену ка Калкути, њихова тела постају видљива. Тако се сеоска трагедија претвара у урбану срамоту Британске империје.

ГЛАД СЕ СЕЛИ У ГРАД

Глад која је месецима убијала људе у бенгалским селима сада постаје видљива на железничким станицама, улицама, тротоарима, испред болница, у јавним кухињама и око војних логора. Мукерџијева цитира писма човечног Енглеза, Клајва Бренсона: војска има храну, док Индијци који покушавају да узму поврће могу бити рањени или убијени јер „угрожавају“ војне потрепштине.

Бренсон, антиимперијално настројен британски војник, не разуме зашто власт која је лако сломила Гандијев Конгрес не хапси шпекуланте. У новинама чита да су студенти који су предали једног шпекуланта полицији сами ухапшени, док је кривцу саветовано да тихо склони залихе. За Бренсона је глад питање одговорности Британије: то је њена империја.

Када Бренсон возом улази у Бенгал, види низ изгладнелих мушкараца, жена, деце и беба који гледају у вагоне као у последњу наду за храну. Деца са надувеним стомацима и ногама као штапићима држе празне конзерве. У позадини се види нови род житарица, што призор чини још суровијим: глад није настала у пустињи, већ у земљи у којој храна постоји, али није доступна онима који умиру.

Један од преживелих, Чито Самонто, одлази у Хауру да тражи брата и храну. Не налази брата, данима лута и преживљава просећи, што му у сећању остаје као трајно понижење. Када га питају за ужасне призоре из Калкуте, он одговара да су такве сцене постојале и у селима. Људи који су лежали на улицама града дошли су из места као што је његово - у град су ишли јер су мислили да ће тамо бити хране, али је то била илузија.

Калкућани који имају храну затварају врата и прозоре док једу, јер споља гладни моле за воду од куваног пиринча. Напуштене бебе леже на тротоарима, а људима се саветује да их не подижу. Социјална радница Ашока Гупта гледа гомиле жена, деце и стараца који падају на путу. Мајке остављају бебе на степеницама болнице у нади да ће неко моћи да их спасе.

Гупта организује кухињу, а потом и сиротишта. Њено искуство је да дете често преживљава када и мајка може да остане уз њега. Мајке које спасу своју децу могу после неговати и туђу. Сиротишта постају ретки простори реда: деца уче, раде, бирају своје мале „министре”, деле послове и добијају нову наду за наставак живота. Али то су изузеци. Много више деце остаје изгубљено, напуштено или мртво.

СВЕ ПОСТАЈЕ ВИДЉИВО

Улога штампе постаје пресудна. Ијан Стивенс, уредник The Statesman-а, у почетку је човек који прихвата званични енглески поглед, али глад за њега постаје озбиљан проблем. Он види да чиновници на конференцијама говоре оно у шта ни сами не верују. Од лета 1943. његов лист објављује све оштрије уводнике, а затим и фотографије гладне деце. До тада је катастрофа била скоро невидљива ван Бенгала, а после фотографија, стиже до Њу Делхија и Вашингтона.

Тада се јавља и Субхас Чандра Босе, сада у југоисточној Азији као лидер Индијске националне армије и Индијске лиге за независност. Преко радија нуди да се из јапански контролисаних области пошаље пиринач у Индију, под условом да Британија гарантује да храна неће бити отета за војску или поново извезена. Британске власти понуду третирају као пропаганду и цензуришу сваки помен исте.

Мукерџијева, међутим, показује да би сто хиљада тона пиринча могло хранити 1,6 милиона људи четири месеца. Поред Босеове понуде, и доминиони попут Аустралије, Новог Зеланда, Канаде и Јужне Африке питају како могу да помогну. Али новац и добра воља нису довољни без бродова, а бродове контролише Британија. Црвени крст може да даје млеко у праху, витамине и лекове, али то није замена за пиринач или пшеницу.

МОРАЛНИ СЛОМ

Градска глад доноси и програм „чишћења” Калкуте. Камиони хватају старце, просјаке, децу и жене са улица и одвозе их у центре ван града. Циљ није помоћ, него уклањање призора који утичу на морал војске. Породице се раздвајају, а многи никада више не налазе своје ближње. Мртви се бацају у камионе као дрва.

У граду делују и криминалци, профитери и трговци девојчицама. Полиција је заузета политичким противницима, а глад отвара тржиште за борделе. Девојчице попут Монџу Патро и Пушпо Одхикари бивају намамљене слаткишима и обећањем посла, одведене возом у Калкуту, продате у јавне куће и касније силоване под изговором „брака”.

Око гувернерове палате у Калкути, некадашњег седишта империјалне власти, мртви и полумртви Индијаца леже у гомилама. Тај „венац лешева” означава политички крај једне моралне претензије. Империја која је тврдила да доноси ред и заштиту гради себе на лешевима изгладнелих поданика.

ОБРАЋАЊЕ РУЗВЕЛТУ

Крајем августа 1943. градоначелник Калкуте шаље телеграм Рузвелту, апелујући на њега и Черчила да обезбеде жито „у име изгладнелог човечанства”. Черчил и Рузвелт су у то време на конференцији у Квебеку, док из Индије стижу упозорења да недостатак пшенице угрожава све операције засноване на индијској сарадњи.

У Квебеку Савезници стварају South East Asia Command, SEAC, као заједничку команду са седиштем у Индији. То значи да ће Индија бити још важнија база за рат против Јапана, али и да ће на њену економију пасти нови притисак. Није познато да ли су Черчил и Рузвелт озбиљно разговарали о бенгалској глади, иако је Индија управо постајала централна за будуће операције у Бурми.

Америчка страна покушава да понуди помоћ. Конзулат САД у Калкути јавља да би могао помоћи у куповини пшенице и превозу у Бенгал. Британски транспортни апарат одговара неодлучно. Амерички Стејт департмент такође добија извештаје о Калкути и покушава да преко Комбинованог одбора за храну обезбеди пиринач, али британски представници инсистирају да је Индија британска одговорност и да само Лондон може управљати потребама својих поданика.

Амерички генерали сумњају да Британија споро води рат против Јапана и да део материјала за Индију служи очувању империјалне контроле. Али једна ствар је јасна: трупе у Индији морају јести. Ако храна не стигне споља, оне ће јести храну локалног становништва. Тако глад постаје и војни проблем. Из Читагонга стижу извештаји да војници дају своје оброке просјацима, иако тако крше наређења.

ЧЕРЧИЛ НЕ ПОПУШТА

Черчилов Червел поново оспорава смисао увоза. Он тврди да пола милиона тона не може бити пресудно у земљи са огромним укупним приносом. Његов сарадник Том Вилсон, међутим, указује да је такво поређење варљиво: глад није равномерно распоређена по целој Индији, већ концентрисана у одређеним областима. Зато релативно скромна количина жита може имати велики ефекат тамо где је дефицит највећи.

Ратни кабинет 24. септембра 1943. разматра глад, али поново нуди ограничене и закаснеле количине. Ледерс тврди да је сада касно да се глад ублажи пре следеће жетве. Емеријев дневник показује праву хијерархију вредности: Черчил сматра да Индијци нису једини који гладују и да је у рату важно хранити Грке. Вејвел закључује да изгледа да је важније спасавати Грке него Индијце.

Балкан остаје Черчилова опсесија. Иако Американци одбацују балканску инвазију, Черчил жели посебно британско ратиште на којем би слава припала Британији. Зато бродови и пшеница одлазе у будуће залихе за југоисточну Европу, док је Бенгалу помоћ сведена на симболичне количине.

У октобру 1943. Черчил држи говор у којем брани британску власт као златно доба мира и реда. Тврди да је неправедно говорити да Британија само експлоатише Индију и односи њену храну. Вејвел, који одлази у Индију као нови поткраљ, има другачији, разумнији циљ од Черчила: он би хтео самоуправну Индију. Черчил остаје решен да блокира сваки његов приступ Гандију.

Када Вејвел стиже у Индију, схвата да је ситуација ван контроле. Мобилише војску за дистрибуцију помоћи и вакцинацију, јер војска има организацију, превоз и медицинске ресурсе. Али војска мора имати шта да дели, па Вејвел тражи максималан увоз житарица. Черчил, међутим, и даље бесни због дугова према Индији и против саме индијске армије. Када Емери каже да је Доњи дом за већу помоћ, Черчил одговара да га није брига шта Доњи дом мисли - важно је добити рат.

ЧЕРЧИЛ ЈЕ БИО РАСИСТА

Мукерџијева повезује глад и стерлиншки дуг као две стране истог процеса: исцрпљујућег коришћења Индије за ратне циљеве. Војна изградња убацује новац у економију, али цивилне робе нестаје. Индијски ратни трошкови расту више од десет пута. Колонизатор мисли друкчије: Индијци добијају превише и експлоатишу Британију. Британија ни не реба да плати оно што дугује. Уосталом, по Червелу, у земљи где становништво расте до крајњих граница, мале несташице морају изазвати беду. Мукерџијева објашњава да је то расно и класно обојено тумачење: глад се представља као природна корекција „пренасељености”, а не као политички произведена катастрофа. Черчил, иначе, користи грубу слику Индијаца који се „множе као зечеви”.

Канада нуди сто хиљада тона пшенице као бесплатну помоћ Индији. Вејвел прихвата, али Черчил одбија због „неекономичног” слања пшенице из Канаде у Индију. У исто време, бродови иду у Аргентину по пшеницу за Британију, а Черчил се брине да британске кокошке добију више жита како би било више јаја.

Покушај да се Бенгал укључи у UNRRA такође пропада. Британски представник тврди да Индија није жртва рата, па не може добити помоћ, иако је била кључна савезничка база. Ратни кабинет не дозвољава Влади Индије да се званично пријави за помоћ, али британске власти донирају део индијских ратних зарада истом фонду, па Индија постаје велики донатор помоћи коју сама не може да прими.

Док Бенгал умире, британске резерве расту до рекордног нивоа. Британија увози милионе тона пшенице, шећера, меса, рибе, пиринча, чаја, какаоа и чак вина за становништво које је бројем мање од бенгалског. Залихе преливају складишта. Прави мотив није више непосредна ратна нужда, већ заштита послератне британске потрошње и економске позиције.

Јасно је: елитни Британац замишља друштво у којем мали круг интелигентних и аристократских „умника“ управља, а доњи слојеви служе и не буне се. Зато се економија, расна идеологија и политика глади спајају. Бенгалска глад није низ случајних грешака, већ производ империјалног поретка у којем су бродови, храна, живот и будућност распоређивани према политичкој и расној вредности народа.

УМЕСТО ЗАКЉУЧКА

Да се вратимо Еме Сезеру и његовој „Расправи о колонијализму“:“Уистину, постоје греси који се никада не могу надокнадити и који се никада не могу у потпуности окајати. Али хајде да говоримо о онима који су колонизовани. Јасно видим пред очима шта је колонизација уништила: дивне индијанске цивилизације; ни Детердинг, ни Ројал Дач, ни Стандард Оил никада ми неће надокнадити Астеке и Инке. Јасно видим цивилизације које су биле осуђене да у будућности нестану након што су колонизатори у њих убацили семе пропасти: Океанија, Нигерија, Њасаленд. Мање су јасно видљиви позитивни доприноси које је колонизација донела. Да ли је донела безбедност? Културу? Владавину закона? Када погледам око себе, где год се колонизатори налазе лицем у лице са колонизованима, ја уместо тога видим супротно: силу, бруталност, свирепост, садизам, конфликт, пародију образовања, ужурбану продукцију неколико хиљада потчињених функционера, „потрчка”, занатлија, канцеларијских службеника, и тумача неопходних за беспрекорно функционисање бизниса. Споменуо сам и контакт. Између колонизатора и колонизованих постоји једино простор за принудни рад, застрашивање, притисак, полицију, опорезивање, крађу, силовање, принудну пољопривредну производњу, презир, неповерење, ароганцију, самозадовољство, себичлук глупе елите и понижене масе. Не постоји никакав људски контакт, већ само односи доминације и покоравања који колонизатора претварају у школског надзорника, водника, затворског чувара, гонича робова, а колонизованог урођеника у инструмент за производњу.“

Тако је учио Еме Сезер. А Индија се ипак ослободила.

Черчилов рат против Индије, глађу, једно је од најсрамнијих поглавља у историји западног колонијализма. И зато не сме бити заборављено. Књига Мадхусри Мухерџи нам помаже да памтимо.