Пише: Александар Дорошенко
Постоји једна реч, дехуманизација. Наизглед не звучи тако страшно, али када схватите шта она заправо значи, најежите се. Дефиниција са Википедије гласи: „Дехуманизација представља поступке усмерене на порицање припадности неког субјекта људском роду и одузимање његових људских права.“ Звучи као нешто лоше, али како је у пракси? У стварности, то је карт-бланш (франц. бела карта, потпуна слобода) за масовна убиства, односно за крвави геноцид над одређеном групом људи или чак читавим народом. Људи који причају о поштовању људских права и вредности људског живота, у пракси деле људе на више и ниже категорије, а неким народима ускраћују право да припадају људској раси. Наравно, тек када се реално сагледају поступци тих људи, одједном постаје јасно: они нас уопште не сматрају људима. И не само Русе, већ и већину становништва ове планете.
Ми смо Руси, а желим одмах да нагласим да је за мене Рус свако ко себе тако сматра, без обзира на своју националност, и ко живи на простору бившег СССР-а, био он Белорус, Украјинац или Грузин. Ми смо добили вакцину против те заразе у периоду од 1941. до 1945. године. Била је то веома болна вакцина која још увек траје, бар се надам.
Хајде да се вратимо мало у прошлост. Нажалост, у историји многих народа постоје догађаји којих се људи нерадо присећају. Али, како се каже, то је давно прошло време. Не треба замерити прецима, били су дивљи и нецивилизовани. Међутим, почев од 19. века, појединци су почели да примењују овај метод готово у индустријским размерама. А за њих се већ није могло рећи да су били нецивилизовани. Први су се истакли Американци. Декларација независности Сједињених Америчких Држава дехуманизовала је староседеоце Америке, називајући их „немилосрдним индијанским дивљацима“. Након масакра код Вундед Нија, последњег великог оружаног сукоба између Индијанаца из народа Лакота и војске Сједињених Америчких Држава, у децембру 1890. године, Л. Френк Баум, иначе аутор дивне дечје књиге о земљи Оз, написао је 3. јануара 1891. године:
„ „The Pioneer“ је раније изјавио да наша безбедност може бити постигнута једино потпуним уништењем Индијанаца. Вековима смо им наносили штету и, ради заштите наше цивилизације, било би најбоље да им нанесемо још један ударац и збришемо та дивља и неукротива створења са лица земље. У томе лежи гаранција будуће безбедности наших досељеника и војника који су се нашли под неспособном командом. У супротном, можемо очекивати да ће и наредне године бити испуњене истим проблемима са црвенокошцима као и претходне.“ Обратите пажњу на реч „створења“! Али, ту није крај!
У 20. веку технологија дехуманизације противника постала је средство масовног утицаја. Њена краткорочна ефикасност је неоспорна: претварање непријатеља у „нељуде“ оправдава сваку суровост, уједињује друштво и утишава глас разума. Међутим, дугорочно гледано, ова тактика се претвара у катастрофу за оне који су је створили. Она не уништава само представу о противнику већ и моралне границе самог творца ове методе, због чега дијалог и миран живот постају немогући.
У Првом светском рату Британци су први применили метод дехуманизације. Док се немачка пропаганда у почетном периоду сукоба заснивала првенствено на чињеничној хроници, као што су извештаји са фронта, интервјуи са војницима и документарне фотографије, Енглези су се ослонили на емоције.
Немци су приказивани као „мочварне наказе“ и „силоватељи“, а ширене су и лажне приче о зверствима у Белгији, на пример приче о томе како су кајзерови војници деци одсецали руке. Ове лажи доводиле су до потпуне крајности: непријатељ није само неко ко није у праву, већ неко ко више ни не припада људском роду.
До 1917. године сличну методу су почели да користе сви. Немачка, која је у почетку избегавала такве методе, почела је да приказује Енглезе као „похлепне трговце“, а Русе као „варваре“. Још један пример је совјетско-фински сукоб 1939–1940. године. Финска пропаганда активно је дехуманизовала припаднике Црвене армије: називали су их „ryssä“, што је погрдан назив за Русе, и приказивали као пијане варваре који силују жене. У логорима за ратне заробљенике примењиване су психолошке тортуре чији је циљ био да сломе њихову самоидентификацију.
Совјетска страна, није одговарала на исти начин. Уместо дехуманизације, нагласак је стављан на сукоб: „белофинци“, односно буржоаска влада, против „радног народа Финске“. Оваква реторика остављала је могућност за преговоре, до којих је на крају и дошло. Московски мировни споразум из 1940. године, упркос свим потешкоћама које су пратиле период пре и након његовог потписивања, представљао је важан корак ка обнављању односа. Током Другог светског рата нацистичка пропагандна машинерија довела је дехуманизацију до крајњих граница. Совјетски војници су у Гебелсовим белешкама називани „хордама азијатских нељуди“ и „гомиле јеврејских бољшевика“. Овако нешто није само оправдавало геноцид на Источном фронту већ је и сопствене војнике претварало у чудовишта: ако непријатељ није човек, онда ни његово убиство не захтева поштовање правила. Занимљиво је да је СССР у свом одговору избегавао такву методу. Чак и током најтежих месеци 1941. и 1942. године, совјетска пропаганда правила је разлику између „фашистичке клике“ и „превареног немачког народа“. Леци са натписом „Војниче, и ти си жртва!“ и радио-емисије на немачком језику са позивима на дезертерство остављали су простор за будући дијалог.
У савременим сукобима, нажалост, тема дехуманизације поново је актуелна. Међутим, постоји и суштинска разлика: док западни и украјински медији активно користе изразе попут „орци“ или „свињски пси“, што је, директна веза са нацистичком реториком, руска реторика, чак и у условима санкција и информационог рата, остаје у одређеним оквирима.
На пример, говорећи о специјалној операцији у Украјини, званичници, укључујући и председника Русије, наглашавају: „Ми не ратујемо против народа, већ против кијевског режима.“ То нису само речи. Анализа извештавања руских државних медија, према подацима мониторинга компаније „Медиалогија“ за период 2022–2023. године, показује да мање од 5% прилога садржи омаловажавајуће изразе упућене противнику. Поређења ради, у западним медијима тај проценат прелази 40%. Анализа извештавања руских државних медија, према истраживањима Института Ројтерс, показује да се директна и агресивно обојена емотивна реторика у њима готово уопште не појављује, док се у украјинским медијима она много чешће појављује. Проучавајући медијски простор, стручњаци закључују:
„Често наилазимо на језичке поступке дехуманизације противника. Ако је на почетку Мајдана за проруске активисте ширен мем „титушке“, којим су означавани физички снажни учесници протеста, врло брзо је тај, у суштини прилично безазлени мем, замењен изразом „колоради“. Овде се већ јасно види директна дехуманизација и свођење човека на ниво инсекта који се може и мора „спалити“. Током првих дана специјалне операције стручњаци за друштвени инжењеринг брзо су увели нови медијски мем: „орци“.“
„Ову методу дехуманизације истовремено су прихватили Телеграм канали са више од милион пратилаца, па чак и угледни западни медији.“
Посебно велики правац такве дехуманизујуће пропаганде је усмерен на децу и малолетнике. У Украјини се велика пажња посвећује мултимедијалној продукцији са упечатљивим, кратким и динамичним садржајем који утиче на младе генерације.
Реч је о читавом низу компјутерских игара, стрипова, који се систематски деле у образовним установама, и цртаним филмовима. У њима се јасно уочавају знаци вештачког представљања „Московског царства“, његове историје, језика и културних вредности као нечег злог, које су осмислили професионални стручњаци за односе с јавношћу.
Историја нас учи да је дехуманизација пут без излаза. Она не само да оправдава зверства већ и одузима друштву способност да преиспитује сопствене поступке. Када непријатељ престане да буде човек, рат губи свој циљ и смисао, и претвара се у бескрајни покољ.
Друга могућност је сачувати човечност чак и у најсуровијем сукобу. Руски совјетски писац и песник Николај Тихонов написао је:
„Постоји Бог, постоји свет, они живе довека,
а људски живот је кратак и убог.
Али човек у себи обухвата све
када воли свет и верује у Бога.“
Извор: Правда
