5. СЕПТЕМБАР 2026: „Мултиверзум Србија“ и изборна ноћ без освита

Пише: Владимир Димитријевић

О ЧЕМУ ЈЕ РЕЧ?

Субота, 5. септембра 2026. године, у Београд доноси необично густ распоред јавних догађаја. У 12 часова у Дому Војске Србије најављена је комеморација Ратку Младићу, бившем команданту Главног штаба Војске Републике Српске, који је правоснажно осуђен пред међународним кривичним судом за геноцид, злочине против човечности и ратне злочине, али за кога Срби знају да је осуђен на „кенгурском суду“ на коме је Насер Орић добио две године затвора, као да је клао пилиће. У 16 часова почиње окупљање за Београд Прајд у парку Мањеж, док сама протестна шетња почиње у 17 часова. У 18 часова на Новом Београду стартује трка „10K Belgrade Run Nike“, у организацији Београдског маратона и под покровитељством Града Београда. У 21 час ТВ Пинк покреће јубиларну десету сезону ријалити програма „Елита“.

То је слика данашње Србије.

КРЕНИМО РЕДОМ

Нема основа да се комеморација Младићу, Прајд, спортска трка и премијера ријалитија тумаче као делови јединственог плана. Чињеница је озбиљнија: један исти град и једно исто друштво у размаку од девет сати производе четири различита начина колективног окупљања и четири различита односа према прошлости, садашњости и будућности.

Прво иде сећање на Младића, о коме Игор Ивановић каже:“Како је пролазило време у рату, тако је и генерал Младић мењао своја идеолошка (југословенска) уверења према српским традиционалним вредностима. Скинуо је петокраку и ставио традиционалну српску официрску капу из Великог рата, са српском заставом као амблемом. Вратио се Богу и Српској православној цркви. На онај свет одлази као велики српски генерал и као православац. Они који су га издали данас су сигурно свесни једне истине: шта год да су радили и коме год да су служили – нису успели да у српском народу избришу уверење да је генерал Ратко Младић српски херој.”

Поподне центар града постаје простор џендер видљивости, NATO грађанистичких права и полицијски регулисане јавности.

Предвече Нови Београд постаје комерцијално брендиран простор здравља и глобалног урбаног стила.

Увече се пажња из јавног простора премешта на телевизијски екран, где почиње програм који је ругање приватности и достојанству личности.

Комеморација покреће јавност која осећа потребу да се држи темеља националне историје, прајдери објављују тријумф NATO џендеризма, а маратон је знамен урбаног брендирања и потрошње. „Пинков“ ријалити је изазован: изазива на повраћање. Сваки од ових садржаја има своје институције, ритуале, публику, визуелни језик и циљеве. Њихов сусрет открива да Србија 2026. године није једноставно „традиционална“ или „модерна“, „европска“ или „национална“: град се тог дана буквално дели, затвара, обезбеђује, брендира и медијски окупира. Грађани бирају где ће бити, шта ће гледати, чему ће дати значај и шта ће игнорисати. Тај избор је културни и политички чак и онда када се представља као обична забава или рекреација.

ЧИЊЕНИЦЕ

Према изјави Дарка Младића коју је 4. септембра пренео РТС, комеморација Ратку Младићу заказана је за суботу, 5. септембар, у 12 часова у Дому Војске Србије у Београду. Сахрана је најављена за понедељак, 7. септембар, на Топчидерском гробљу. Посмртни остаци су 3. септембра допремљени у Београд. Ројтерс је известио да су допремљени авионом Владе Србије и да је тај поступак, заједно са јавним симболима који су пратили повратак тела, изазвао оштре реакције дела европских званичника. Европска комесарка за проширење Марта Кос отказала је посету Србији, наводећи да величање Младића није спојиво са европским вредностима. Та реакција већ сама по себи претвара комеморацију из домаћег догађаја у питање спољне политике и европских интеграција – које су увек „евроатлантске“.

Београд Прајд 2026. одржава се под слоганом „Има места за све нас“, који организатори представљају као повратак слогану првог Прајда у Србији пре двадесет пет година. Према званичном сајту, окупљање 5. септембра почиње у 16 часова у парку Мањеж, шетња је у 17 часова, а рута иде Немањином, Кнеза Милоша, Краља Милана и Тргом Николе Пашића до Народне скупштине, па се враћа ка Мањежу. Организатори објављују и детаљне безбедносне препоруке, укључујући савет учесницима да након догађаја склоне обележја која указују да су били на Прајду..

Трећи догађај није пуни маратон, већ трка на десет километара. „10K Belgrade Run Nike 2026“ одржава се 5. септембра, програм траје од 15 до 21 час, а старт је у 18 часова. Организатори су Београдски маратон и Nike, а покровитељ Град Београд. Траса се простире Новим Београдом, између осталог Булеваром Николе Тесле, Ушћем и простором Старог сајмишта. Градске службе су најавиле обуставе саобраћаја и измене линија јавног превоза. То је привремена реорганизација градског простора у име спорта, бренда и турзма.

Четврти догађај одвија се изван класичног јавног простора, али има потенцијално највећи домет. ТВ Пинк је потврдио да „Елита 10“ почиње 5. септембра у 21 час. Реч је о јубиларној, десетој сезони једног од најогавнијих ријалити формата у Србији и региону. Пинк почетак представља као велики телевизијски спектакл, са повратком познатих учесника и наглашеним обећањем изненађења и континуиране драме. За разлику од прва три догађаја, овде није неопходно физички бити у Београду. Публика се формира у домовима, на телефонима, порталима и друштвеним мрежама. Простор догађаја је медијски, али је његов друштвени ефекат стваран.

У ВИШЕ ДИМЕНЗИЈА

Најзанимљивији увид који 5. септембар 2026. нуди пажљивом посматрачу јесте да Србија живи у више светова истовремено. То није особина искључиво Србије. Ипак, у Србији је „мулитиверумска“ реалност посебно видљива зато што кључни политички спорови нису организовани само око битке за будућност, већ и око тумачења прошлости. О чему је, у ствари, реч?

Ратови деведесетих нису завршени оног тренутка када су завршене војне операције. Они настављају да живе у породичним сећањима, медијима, страначкој реторици, регионалним односима и међународним правним пресудама. Комеморација Ратку Младићу активира управо то историјско време. За један део грађана он остаје фигура заштите Срба у рату и симбол националног страдања и отпора. За NATO међународне институције, централна чињеница је правоснажна осуда за геноцид у Сребреници, прогоне, терорисање цивила и друге злочине. Ова стварнос Срба и Србије настаје управо у трењу између NATO судски утврђене одговорности, националног саморазумевања и породичних или колективних сећања.

Неколико сати касније Прајд уводи другачије „увремењавање“: будимо NATO савремени џендераши! Организатори траже, између осталог, законско регулисање истополних заједница, права транс и интерсекс особа, адекватан одговор државе на говор и злочине из мржње и друге мере. Прајд зато пројектује будућност која се мање ослања на традиционалне представе породице и пола, а више на „једнакост пред законом и индивидуална права“. Са све NATO пактом у позадини. Срби у Босни и Херцеговини су Младићеви јатаци који не заслужују да живе, а џендераши треба да владају Србијом и Балканом: то је логика још увек моћне сорошоидности.

„Луда трка“ су лични рекорди, чипови за мерење, спортска опрема и планови тренинга и они чине свет у коме је тело пројекат. „Ја волим само себе, тог предивног себе“, каже „Психомодо поп“: појединац ради на себи, оптимизује здравље, прати резултате и укључује се у глобалну културу трчања. Уместо историјске судбине, средиште је индивидуална прича која постаје масовни јавни ритуал.

На крају, „Елита“ је време непрекидне садашњости. Ријалити формат живи од утиска да је све што се дешава хитно, лично и тренутно. Свађа, веза, раскид, номинација или улазак новог учесника добијају вредност зато што су „сада“ и зато што се могу претворити у клип, наслов, реакцију и коментар. Историја се скраћује на претходну сезону, а будућност на следећу емисију.

А у позадини Велики Мајстор Свих Дронова, члан Трилатералне комисије за Балкан, до ништавила забавни ученик Мире Марквић и „Јул је кул“ дружине. И Вучићев омиљени Жекс.

О МЛАДИЋУ, ОПЕТ

Младић је пред Међународним кривичним трибуналом за бившу Југославију, а потом у жалбеном поступку пред Међународним резидуалним механизмом, правоснажно осуђен на доживотни затвор за геноцид, злочине против човечности и ратне злочине. И Империја се чуди – како Срби то не прихнају?

Ствар је врло проста: Хашки суд је инквизиција NATO освете српском народу. Хашки трибунал није основан да би задовољио правду, већ да би послужио као инструмент политике великих западних сила. Суд је примењивао двоструке стандарде и селективну правду, што се огледа у високим казнама за српске оптуженике и истовременом ослобађању или благим казнама за војне и политичке лидере других народа из бивше Југославије.

Савет безбедности УН није имао јасна и изричита овлашћења по Повељи УН да оснива судска тела са кривичном надлежношћу, већ је то учињено политичком вољом великих сила.

Хаг је суд целокупној историји Срба која је за Империју историја зла и злочинаца.

У својој књизи „Злоупотреба историје у Хагу“, Коста Чавошки детаљно анализира како суд прекорачује своје правне оквире. Он сматра да се у Хагу чињенице прилагођавају унапред постављеном политичком наративу, при чему се историјски контекст догађаја из деведесетих година намерно искривљује како би се доказала колективна кривица српског руководства.

У српском јавном простору Младић је деценијама био предмет конкуренције најмање два наратива. Један га чита кроз међународне пресуде и перспективу жртава грађанског рата у Босни и Херцеговини. Други га смешта у наратив одбране народа, западне неправде, селективне правде и српског страдања. Између њих постоји и група људи који могу да признају српске злочине, а истовремено и да верују да је међународна правда била политички неједнака, јер се није коснула србоубилачких подухвата Хрвата, муслиманских Бошњака и Арбанаса.

Александар Вучић користи, као и увек, прилику да докаже да је патриота, који је, у исти мах, и одан Империји Вашингтон – Брисел. Зато неће доћи на сахрану, али ће секти „Вучићевих сведока“ намигивати да је „младићевац“. Уосталом, шапуће он својим бирачима, Дом Војске није неутрална сала за скупове. Он припада институционалном и симболичком свету војске, државности, официрског корпуса и националне војне традиције. Чак и када догађај формално није државна сахрана, избор простора производи јавни сигнал. Додатну тежину има чињеница да су посмртни остаци, према Ројтерсу, допремљени авионом Владе Србије. Превоз, протокол, присуство функционера, место комеморације и употреба заставе могу да произведу утисак државног признања и онда када правни статус церемоније остане другачији.

НАТО НАРАТИВ И СРПСКА ПРИЧА

Због тога нам неће доћи ЕУ Словенка Марта Кос, која је, веле, радила за УДБУ (или КОС, што му дође на исто). Вучићева власт наглашава да јој је чланство у Европској унији стратешки циљ, док Марта Кос истовремено поручује да је начин јавног односа према осуђеним ратним командантима тест вредносне оријентације. Тај раскорак је једна од трајних особина Вучићеве политике: институционална европеизација сапостоји са националним наративима који су често у сукобу са доминантном културом сећања у ЕУ. Али ЕУ подржава Вучића, јер таквог издајника међу другосрбијанцима није могуће наћи. И подржаваће Вучића против студената – то је сасвим сигурно. Као што подржавају Еди Раму у Албанији, и као што су подржавали Мила Ђукановића у Црној Гори. Вучић наставља да глуми: неће њему Марта Кос одређивати ко је ратни злочинац!

Комеморација Младићу, кад су Срби у питању, открива одсуство заједничког језика за деведесете. Постоје судске чињенице NATO пакта, али не постоји консолидовани морални наратив који прихвата српска већина. Разлог је прост: Маркач, Готовина, Насер Орић, Хајрадинај нису злочинци, али Младић јесте. Туђман, Изетбеговић, Хашим Тачи нису злочинци, али Милошевић јесте.

Чак и Срби који су све време били против Милошевићевог режима ( попут мене ), не могу да се помире са убиством Слободана Милошевића у Хагу, ни са чињеницом да су за све највише осуђени Срби. Као да други нису ратовали, него играли балет, и као да Срби нису трајно прогнани са својих простора у данашњој Хрватској, из Сарајева и Горажда, или са Косова и Метохије...

ЏЕНДЕР БУДУЋНОСТ

Београд Прајд је током последњих двадесет пет година прошао пут од догађаја који је могао бити забрањен до редовне годишње манифестације са унапред познатом рутом, програмом, концертима и институционалним обезбеђењем. Џендер је легализован и легитимизован као „must have” идеологија.

Слоган „Има места за све нас“ поседује посебну симболичку снагу зато што се враћа на формулу првог Прајда у Србији. Он функционише као захтев за простор. Дословно, Прајд тражи приступ улици, праву на окупљање и централним државним локацијама. Политички, тражи место у правном систему, породици, здравственом систему, образовању и јавном говору. У том погледу, рута до Народне скупштине је симболички пут од идентитета ка институцији. Колона пролази кроз центар политичке власти.

Полицијски кордони, контролни пунктови, затворене улице и безбедносне процене омогућавају догађај, али истовремено визуелно потврђују да је он посебан. Држава која обезбеђује Прајд испуњава основну обавезу да штити слободу окупљања. Али, џенедераши траже, у име NATO либерализма, још, још и још! Никад доста!

Чињеница је да се 2026. Прајд одвија у политички напетом друштву у коме су масовни студентски и антикорупцијски протести од краја 2024. променили језик јавног незадовољства. Организатори Прајда у својим најавама наглашавају слободне медије, људска права и демократске вредности ( да би били „студентолики“), али сви знамо да је Вучићев режим у самој сржи “gay friendly”. Наравно, београдски Прајд није репрезентација целокупне урбане или либералне Србије. И међу џендерашима постоје класне, генерацијске и идеолошке разлике. Али ови су Вучићеви џендер савезници, и зато им је отворен пут.

Комерцијализација Прајда, присуство корпоративних партнера и глобални визуелни стил могу за неке учеснике бити знак нормализације, а за друге доказ да се њихова политика своди на брендирање различитости. Уосталом, није то никаква радикална левица, него су у питању слуге канцер – капитализма, на чијем путу породица и даље изазива бес и мржњу. Зато их је Вучић припитомио и дао ми „сто путева и сто стаза“, како каже народњачка песма.

Ипак, погледајмо дубље – шта се хоће?

ЏЕНДЕР ПРОТИВ СРБИЈЕ

Јасно је да савремена џендер теорија негира непобитне биолошке чињенице, постојање два хромозомски и анатомски дефинисана пола (мушки и женски). Мржња према чињеницама је у темељу џендеризма јер је радикално раздвајање пола и рода ненаучно. Џендер идеологију политички и друштвени притисци уносе се у научне и образовне институције, чиме се урушава објективност у психологији, медицини и социологији. Закони о џендерисању друштва намећу употребу „родно сензитивног језика“, што критичари (укључујући лингвисте) виде као језички инжењеринг и насиље над стварношћу матерњег језика. Интересантно је да критика џендераштва долази и из појединих струја самог феминизма (тзв. gender-critical феминисткиње). По њима, урушавање концепта биолошког пола брише саму категорију „жене” и обесмишљава дугогодишњу борбу за женска права, посебно у сферама као што су спортска такмичења, сигурне куће или затвори, где улазак биолошких мушкараца који се идентификују као жене може угрозити сигурност правих жена и фер-плеј у спорту.

Џендер идеологија редефинише брак и родитељство (нпр. увођењем термина попут „родитељ 1” и „родитељ 2” уместо мајке и оца), чиме се урушавају породични темељи друштва. Кључ је угуравање џендер теорије у предшколско и школско образовање: излагање деце идејама о променљивости полног идентитета у раном добу изазива конфузију и нарушава право родитеља да васпитавају децу у складу са сопственим вредностима.

Џендер концепти (често повезани са такозваном „воук” агендом) намећу се државама у развоју и традиционалним друштвима кроз условљавања међународних организација, фондова и невладиног сектора. Србија је колонија – и то ће с евидети 5. септембра, опет и опет. Вучић одобрава, имиџ себи поправља...

ТРКА ЗА БУДУЋНОСТ – АКО ЈЕ БУДЕ

На први поглед, спортска трка је најмање политизован од сва четири догађаја. Мада...Масовно трчање је један од карактеристичних урбаних ритуала савремене средње класе. Оно спаја индивидуализам и колективизам срећних и успешних.

„10K Belgrade Run Nike“ јасно повезује Вучићев Београд и глобални бренд. Nike није споредни спонзор, већ део самог имена манифестације. Учеснички пакет укључује брендирану мајицу, мерење времена чипом, медаљу и дигиталне резултате. Ово је добар пример како се урбани ритуал организује: Вучићев Београд и приватни капитал су на заједничком послу. Град обезбеђује простор, саобраћајни режим и инфраструктуру. Организатор ствара спортски догађај. Корпоративни бренд даје визуелни и потрошачки идентитет. Учесник је грађанин, спортиста и потрошач који носи знак бренда.

Траса је такође симболички занимљива. Она пролази Новим Београдом, Булеваром Николе Тесле, Ушћем, поред Музеја савремене уметности, Парка пријатељства и простора Старог сајмишта. У једној трци се прелази преко неколико историјских наратива Београда: социјалистичке модернизације, постсоцијалистичке комерцијализације, меморијалног простора и глобалне економије бренда.

Још је занимљивије што трка захтева значајну реорганизацију саобраћаја. Улице се затварају, линије јавног превоза мењају трасе, а свакодневна логика кретања уступа место догађају. То показује да спорт има висок степен легитимитета у управљању јавним простором. Затварање улице због трке обично се доживљава као техничка непријатност, а не као политички акт. Затварање улице због протеста, насупрот томе, често се тумачи као политичка порука и изазива расправу о томе ко „сме да блокира град“. Трчимо за Вучића да не бисмо протестовали против Вучића!

Савремени фитнес језик претвара тело у пројекат којим се управља: километража, пулс, темпо, калорије, опрема, апликације, персонализовани планови. Постоји и тржишни елемент, јер се здравље преводи у сатове, патике и брендиране догађаје. Што би рекао Вучић: брже, јаче, боље! И, што је најважније, као некад националсоцијалисти у Немачкој – „За нашу децу“. А за кога би другог?

Овај догађај показује дубину глобализације Србије која није увек видљива у политичким расправама. Земља може бити у сукобу са делом европских институција око политике сећања, а истовремено учествовати у глобалној култури спорта, маркетинга и урбаног туризма. Пацифизујмо се као сељаци глобалног села!

Вучић каже:“Боље је трчати него се бунити! Трчите у празно док ја владам!“

ПИНК ДИКТАТУРА

Почетак „Пинкове“ „Елите 10“ у 21 час затвара дан преласком из физичког јавног простора у медијски простор. Ријалити је пре свега индустријски модел производње пажње. Он претвара конфликте, сексуалност и свакодневну интеракцију у континуирани медијски ресурс. Његова моћ не лежи само у садржају већ у трајању, умрежавању и способности да из једног догађаја производи стотине секундарних вести, клипова и коментара.

„Елита“ је посебно важна зато што се налази на пресеку телевизије, портала и друштвених мрежа. Учесник више није само телевизијско лице. Он постаје пакет кратких видео-снимака, цитата, мимова, фан страница, коментара и таблоидних наслова. На тај начин ријалити прилагођава линеарну телевизију логици платформског доба. Публика не мора гледати програм сатима да би учествовала у његовој „култури“, званојн „пинкултура“. Довољно је видети клип на мрежи, прочитати наслов или пратити конфликт преко портала.

Спектакл данас није само слика која замењује стварност. Он је инфраструктура која организује шта ће бити видљиво, мерљиво и монетизовано. У ријалитију се приватност производи као јавна роба. Емоција има вредност ако може да се сними, а сукоб ако може да се настави. Идентитет је битан ако може да постане препознатљив бренд. Учесници су пролетери сопствене медијске видљивости, производ који телевизија продаје оглашивачима и публици.

У Србији тај модел има додатну политичку димензију због Вучића који је „ријалити дикататор“. Пинк је истовремено велики приватни забавни систем и важан политички медиј.

Политичка криза, ратно сећање, права мањина, спорт и ријалити - сви се боре за време, емоционалну енергију и пажњу грађана. У економији пажње, оно што је драматичније, персонализованије и лакше за праћење често има предност над сложеним политичким темама. Зато, и само зато: живео Вучић, Господар Ауто Пута у пакао!

ЕЛИТА ЈЕ „ЕЛИТА“, А НЕ СТУДЕНТИ!

Ријалити нуди модел славе који не зависи од класичног образовања, професионалне каријере или институционалног признања. Видљивост сама по себи постаје капитал. За део публике то је ослобађајуће, јер руши монопол традиционалних елита над јавним простором. Том делу публике обраћа се Вучић, Господар Пијане Шатре! Наравно, то је знак деградације критеријума јавне вредности. Ако се институционални пут ка статусу доживљава као спор или неправедан, медијска слава постаје алтернативни пут ка новцу, препознатљивости и моћи. Зато – сви у СНС!

Почетак десете сезоне има и ритуални карактер. „Јубиларност“ производи осећај институционалне трајности. Оно што је некада могло да се привиђа као пролазни телевизијски експеримент постало је редовни део културног календара. У том смислу „Елита 10“ није маргина српске културе, већ један њен битан, скоро најбитнији, саставни део.

И не заборавимо: почело је од Ђиласовог „Великог брата“, па прешло код Жекса. Зато није чудо да се Ђиласу студенти баш и не свиђају! То је дух кловнократије, у једној од многих својих инкарнација...

ИЗБОРНА ПОНОЋ СРБИЈЕ

А све нас чека опасна опасност, и сваки плеоназам није сувишан: пошто је то страшно опасна најопаснија опасност. Јер Врховни Певенси Србије није спреман да власт препусти деци којој је, све до сада, покушавао да наметне страх као меру и проверу постојања.

Зато је у праву политиколог Цвијетин Миливојевић по чијем мишљењу предстојећи ванредни парламентарни избори, чије се одржавање очекује 25. октобра 2026. године, доносе највећу кризу у Србији у последњих двадесет година. Према његовим речима, ово су први избори које Александар Вучић и владајућа странка не могу добити без велике изборне крађе, због чега предвиђа огромну кризу већ у самој изборној ноћи.

Наредни избори представљају прекретницу и долазе у тренутку врхунца уставоубилалке моћи председника државе. Због нарушеног поверења и политичких тензија, пребројавање гласова и проглашење резултата могли би изазвати озбиљну институционалну и друштвену кризу. Миливојевић сматра да владајућа коалиција губи сигурну већину, па њихов пад са власти не може проћи без притисака и крими -инжењеринга, што изборни процес чини високоризичним.

ПОДРШКА ПЕВЕНСИЈУ

А ко подржава Певенсија?

Ко год хоћете – ЕУрусла фон ден Лајен ( са све Макроном и Лондоном у позадини ), вашингтонски нуклеарни пајаци, кинески грабљивци злата, израелски дрономани и неки руски глупаци, маскирани у супер -обавештајце (то су исти они који су веровали Милу Ђукановићу, ако се сећате ). И, наравно, ту је председник Уставног суда Србије, уставоубица који каже да прислушкивање студената није ништа опасно – јер ако немаш шта да кријеш, зашто се плашиш прислушкивања?

Са друге стране су наша деца, студенти, и ми, обични људи, жељни нормалног живота, без Певенсија, Жекса, масовних убица из основних школа у Београду и села око Младеновца, кољача из Ритопека, нарко – дилера тобож из села око Трстеника, травославаца који тврде да су православци, спиритуалних лидера који Певенсију дају светосавско ордење и проглашавају га новим Немањом, и тако даље, и томе слично.

Зато је 5. септембар дан чији нам „мултиверзум“ заклања основну чињеницу: ако Србија не победи Певенсија, заувек ће нестати.

ТО ЈЕСТ

На попису 2022. године забележено је 6.647.003 становника (без података за АП Косово и Метохија). Ово представља пад за више од 500.000 људи у односу на 2011. годину.

Србија је од 1991. године изгубила око 963.000 становника. Процене показују да би до 2052. године број становника могао пасти на око 5,2 милиона.

Просечна старост је прешла 43,8 година, што Србију сврстава међу најстарије нације у Европи. Предвиђа се да ће до средине века просечна старост порасти на преко 46 година.

Стопа рађања износи око 1,5 до 1,6 детета по жени, што је значајно испод нивоа од 2,1 колико је потребно за просту смену генерација.

Становништво се убрзано концентрише у великим урбаним центрима као што су Београд и Нови Сад. С друге стране, преко 1.200 села се налази у фази потпуног нестајања, а око 700 села је већ практично празно.

Земљу највише напуштају млади, високообразовани и радно способни људи (просечне старости између 30 и 35 година), са посебним фокусом на инжењере и ИТ стручњаке. Овај тренд наноси озбиљну економску штету државном буџету.

Са порастом броја старих и смањењем броја радно способних грађана, пензиони и здравствени систем Србије суочавају се са све већим финансијским и инфраструктурним оптерећењем.

А ви се „прајдујте“, трчите за победу „нике патике“ и гледајте „Елиту“ до ослепљења. И, рецимо, пошто сте тако паметни, гласајте за Вучића, пред чије разорно присуство је власт Томе Николића Гробара била само увод: увод у истинско сахрањивање Србије.

Тек толико, да се зна. И да не буде да није речено.

Или ћемо се ипак пробудити и одагнати све утваре наших кошмара? Нада постоји, јер Срби умеју да изненаде и саме себе.