Пише: Петар Давидов
Si vis pacem para bellum, „Ако желиш мир, припреми се за рат“: стара изрека из античких времена. Морам признати да ме је помало изненадило то, што сам за ову изреку сазнао читајући о различитим врстама оружја, између осталог и о парабелумима. Посматрајући нашу данашњу стварност, врло је лако доћи до закључка да су недавни снови пацифиста, хипика и „деце цвећа“ нестали, испарили.
Немци су ми с негодовањем говорили да су најватреније присталице рата у Немачкој некадашњи „борци за мир“, учесници студентских антивоjних протеста крајем шездесетих година. Занимљива метаморфоза. Без рата је, нажалост, мир (свет) незамислив. Тешко онима који наивно верују да се са сваким противником или непријатељем увек може лепо договорити. Чини се очигледним да се данашња Европа поново припрема за велики рат. Било би крајње глупо да Русија не обраћа пажњу на ту опасност. На крају крајева, свима је савршено јасно с ким је ЕУ, тај Четврти рајх, наумила да ратује, то сигурно није Уругвај.
Било би глупо и наивно веровати да ће Русија лако изаћи на крај са „неком тамо бедном Европом“: потцењивање непријатеља одувек је водило до катастрофе. Уосталом, ЕУ није фабрика играчака, већ моћна заједница која је себи поставила за циљ уништење Русије. Можемо се смејати Европљанима, али морамо признати да се они озбиљно припремају за рат. А они знају како да ратују, историја XX века то потврђује. Индустрија се у потпуности окреће војним потребама, спроводи се пренаоружавање и у квалитативном и у квантитативном смислу, активно делује антируска пропаганда, чини ми се да су сви знаци припреме за рат више него очигледни. Упркос свом неједнозначном ставу према Вучићу, морам да признам да се слажем с њим, када је рекао: „Биће велико чудо ако не дође до трећег светског рата.“
Мислим да постоје разлози за почетак рата. Пре свега, ту су цивилизацијске и идеолошке разлике унутар Европе: њен постхришћански (или антихришћански) део настоји да уништи православље. Запад подједнако мрзи и Србију и Русију. Историја не лаже: Запад мање мрзи муслиманску Турску него хришћанске народе Европе. Повод за то може бити било шта: у Сарајеву се већ догодио један такав случај, пре нешто више од једног века. Искористили су Украјину, у шта се и сами уверавамо ових дана.
Изгледа да Запад није очекивао да ће Руси узвратити на нападе на рафинерије нафте, инфраструктуру и центре података, као и на терористичке акте. Спор рат, током којег се може припремити за муњевити, интензивни сукоб (сетимо се Блицкрига „муљевити рат” грађанина Шиклгрубера - Хитлера) је одговарао западним партнерима. Али Руси су, по свему судећи, почели озбиљно да узвраћају. Тиме, чини ми се, показују да су спремни за рат који предстоји. Ипак, и даље гаје наду да до рата неће доћи. Нажалост, та нада је слаба, готово нестварна. Украјина је фактички постала полигон Запада: гаранције за непрекидне финансијске токове и личну безбедност Зеленског и његове екипе обезбеђује британска „заштита“. Али само под условом да Украјина, под његовим вођством, настави самоубилачки рат против Русије. У супротном, Зеленском и његовим сарадницима живот би се брзо завршио.
Један од разлога за ову преосталу наду јесте сусрет три „моћне силе овога света“: Путина, Трампа и Си Ђинпинга. Ако ови лидери трију најмоћнијих сила света успеју да се заиста договоре о односима наших земаља у новом добу, као што је то учињено на Јалтској конференцији пред крај Другог светског рата, онда још увек постоји могућност да се очувају мир и поредак. Али ти договори морају бити чврсти као гвожђе, темељни и дугорочни. Не празне приче о „духу Енкориџа“, већ стварни темељ будућих односа, по могућству мирних и конструктивних. Искрено говорећи, срамота је за велике силе да започну рат због јефтиног кловна, глумца осредњег калибра, који, иако је Јеврејин и непрестано говори о Холокаусту, ради управо оно што су радили нацисти, само што су овога пута жртве Словени. Спремност да се читава једна земља гурне у котао светског покоља због личних амбиција, па чак и ради сопствене безбедности, знак је болести, а не разума. Тужно је гинути због бунцања једног лудака.
Морам да наведем стих из Балашевићеве песме „Галиција“: „Ал’ ти си једино чему се молим“, али не да се обратим вољеној девојци лирског јунака песме, већ Богу, молећи га да нам подари здрав разум. Јер ја желим мир.
Извор: Правда
