Пише: Петар Давидов

Више пута смо већ говорили о активностима које спроводи Православна хуманитарна мисија у Донбасу, Херсонској, Запорошкој, Курској и Белгородској области Русије. Чланови ове мисије раде у градовима и селима ослобођеним од украјинских нациста: обнављају куће, брину о болесним, немоћним, бескућним и сиромашним људима, доносе воду (један од главних проблема у Донбасу због уништавања инфраструктуре од стране нацистичког режима), генераторе, гориво и храну, и све то бесплатно.

Веома често људи долазе са намером да одраде само једну смену, односно десет дана, а онда остану месецима или годинама. „Разумеш, овде сам се пронашао, схватио сам да не треба бити себичан“, каже ми Сергеј, који гради куће у Авдејевки. „Не желим да пијем пиво, гледам телевизију и из фотеље дајем Путину савете како треба водити рат, желим да радим оно што волим и умем. Осим тога, овде научиш и много нових ствари. Никада не бих помислио да могу, на пример, да радим као здравствено особље.“

И таквих људи има много. Долазе из различитих крајева Русије, од Балтичког до Тихог и Арктичког океана. Мушкарци и жене, из различитих друштвених слојева. Међу њима су и угледни адвокати, фризери, кувари, студенти и будуће дипломате.

Већина из њих је православне вере. Према мојим запажањима и речима локалних свештеника, када људи сазнају да имају посла са православним људима, с олакшањем уздахну: „Коначно је права Русија стигла!“ Без Цркве, чини ми се, чак и најбоље иницијативе наилазе на велику дозу скептицизма. Али чим људи угледају крст, реакција је сасвим другачија.

Како живе и шта све виде добровољци Православне хуманитарне мисије?

Ово је кратак цитат Ирине Худјакове, сестре милосрђа. Интервју са њом већ смо раније објавили. Ирина сада служи у Горловки, код Доњецка. Недавно сам разговарао с њом преко телефона.

Каже ми:

„Предуго ниси био овде чим питаш да ли лете дронови! Пре сат времена погодили су нашу болницу, пре сат и по аутобус. Овде има више дронова него код вас комараца. А иначе, живот је добар. Све је уобичајено: измет и крв. Зато и радимо на томе да тога не буде.“

Ево шта она пише:

Овде се ситуација стално мења.

Понекад чујем певање птица, понекад авионе. На пример, данас су летели, а читаво небо било је прекривено прелепим белим облацима.

Понекад чујем дечији смех на игралишту.

Чујем како ради противваздушна одбрана ПВО. Чујем како обарају дронове. Чујем како нешто лети. Чујем испаљивање. Чујем удар. Чујем мотоцикле и музику из кафића. Од свих тих звукова, музика из кафића делује најчудније.

У том мору звукова многи у Донбасу сада леже у кревету, читају извештаје у групи о преживелима и ослушкују. Није узалуд за Горловку речено:

„Гледај под ноге, слушај небо. Налазиш се у Горловки.“

Сви ми ослушкујемо небо. Горловка ослушкује небо.

Тринаеста година.

И с ким год да разговарам, сви се слажу: тишина највише плаши.

Тишина је неизвесност. Тишина је као узнемирујућа музика у филму. Неки звуци напољу дају ти представу о томе шта се дешава. А у тишини остаје само велики знак питања, шта ће се следеће десити?

Моји пријатељи, који су у Донбасу сада, пре спавања, читају извештаје у групи о преживелима. А онда заспу. С телефоном у руци.

У почетку сам поред себе држала ствари и документа, за сваки случај. Касније сам престала.

Али најважније од свега, пријатељи, јесте то што молитва доноси мир и у застрашујућој тишини, и у звуку артиљерије, и у звуку удара.

Молитва Богу је лек за све што раније нисмо могли ни да замислимо и видели смо само у филмовима. У ратним филмовима.

Дакле, молитва помаже да будемо са Богом и да се ничега не бојимо.

Сећате ли се колико се пута у Библији понављају речи: „Не бој се“? Онолико колико и имамо дана у години, 365 пута. И сада чујем зујање комарца...

Такви су звукови рата.

ПравдаПетар ДавидовПетар Давидов: Бизнис без стида

Петар Давидов