Пише: Петар Давидов
-Жалосно је када људи не желе да знају истину! У овом случају, истина је, нажалост, јако страшна. Ми не доводимо у питање истину о покољу Срба на Косову и Метохији, у Хрватској и Босни и Херцеговини, али то се сада догађа и нама. Оно што се ради Србима, спрема се и Русима. Зар заиста не верују? - пише ми свештеник Феофан Кратиров. Овај свештеник је неколико месеци провео у концентрационом логору који су украјински нацисти направили за становнике Донбаса. Једва је преживео мучења. Остало му је у сећању мучење водом, такву обуку су Украјинци прошли код „стручњака“ из Израела. Пред његовим очима убијани су други затвореници. Спасао се пуком срећом, свештеник је размењен за неке важне нацисте.
За оца Феофана уопште не постоји питање да ли нацизам постоји у Украјини или је све то само „руска пропаганда“. Мене, међутим, највише погађа смиреност с којом говори о страдањима, како својих цимера, тако и о сопственим мукама. Мислим да је таква смиреност плаћена великом патњом. Чини ми се да бих ја изгубио разум када бих преживео било шта слично.
Људи губе разум у Украјини. И то у дословном смислу те речи. Пре неколико дана, у околини Кијева, откривен је још један затвор у коме су мучени људи. У њему су били затворени они који више нису желели да служе у Оружаним снагама Украјине, као и они чији рођаци нису успели да прикупе довољно новца како би их откупили од мобилизације. Међу затвореницима је, међутим, био и четрнаестогодишњи дечак, који је, остављао утисак већ душевно оболеле особе. Мучење деце у Украјини није никаква „московска пропаганда“, већ стварност. Желиш да живиш, плати. И то пуно. „Слобода! Демократија!“ Усудио си се да критикујеш садашњи нацистички режим, идеш одмах у затвор. Још увек говориш руски?! - у затвор.
Колико се сећам, један од разлога за украјински „Мајдан“ 2014. године била је огромна корупција у државним институцијама. Данас, као што видимо, та корупција обухвата све. Једном приликом, још пре рата, путовали смо пријатељ и ја из Немачке за Русију и одлучили да овога пута да не идемо кући преко Белорусије, већ преко Украјине. Боље да то нисмо урадили! Сав новац који смо имали, буквално до последњег новчића, потрошили смо на мито граничарима, цариницима, саобраћајној полицији и обичним бандитима.
Тада смо помислили, може ли бити горе од овога? Испоставило се да може. А данашња Украјина, која уништава саму себе, најбољи је доказ за то. Надам се да ће се Украјинци (мислим и на Русе и на Украјинце који живе у тој несрећеној земљи) угледати на Србе. Пре две године Срби су се побунили због корупције у сопственој земљи и покренули протесте против власти за коју су сматрали да ту корупцију подржава. Да, погинуло је 18 људи у Новом Саду, уследили су масовни скупови и протести, а Срби су успели да смене владу. Народно незадовољство је било очигледно. Да ли је тај гнев био оправдан или не, не бих да судим, то није моја ствар. Али Срби су донели свој избор и власт се променила. Да ли је могуће урадити тако нешто у Украјини сада? Сумњам. Не само да сумњам, уверен сам да није могуће. Судећи по речима представника те власти (терористе Буданова), у Украјини очигледно има довољно затвора за све.
Свако незадовољство и сваки протест се спречава страхом за сопствени живот и живот својих најближих. Разумем да је у ово тешко поверовати, не може држава да примењује гестаповске или СС методе против сопственог народа! Али питање је, колико је украјински народ уопште близак и важан онима који данас владају Украјином? Можда је управо то одговор?
И зашто Украјинци који живе у Русији или који су отишли у земље Европске уније, ни за какав новац не желе да се врате у своју земљу у прави концентрациони логор? У Европској унији се активно расправља о питању присилне мобилизације украјинских избеглица мушког пола. Толико се поштују права човека који не жели да пролива крв, ни своју, ни туђу. У том погледу Украјина је заиста постала Европа.
СрбијаШкоро: Хапшења су тек почетак, испливаће шта је СНС радио 14 годинаИзвор: Правда
