Пише: Мирослав Паровић, Народни слободарски покрет
Не знам да ли сте о томе размишљали, али ако Александар Вучић испуни обећање које је више пута јавно дао и поднесе оставку на место председника Републике Србије, то ће бити први пут након тачно четрнаест година да је он без високе државне функције. То би макар формално значило да је постао обичан грађанин, без права на имунитет од кривичног гоњења, као и без права да на било који начин директно утиче на рад државних институција. Даље би то значило да нема права да борави у државним вилама, нити да има бројно обезбеђење. Такође, надлежне безбедносне службе попут БИА, ВОА и ВБА више не би смеле да му свакодневно достављају безбедносно важне информације. Коначно, статус без високе функције у власти онемогућио би га да има званичне контакте са страним државницима, као и да се обраћа медијима из објеката као што су Палата Србије или зграда Председништва на Андрићевом венцу, или да пак прима рапорт и командује на војним вежбама које се по правилу организују недељом у време ручка. Посебно важно је и то да би за време обављања функције обичног грађанина био спречен да пред камерама постројава министре, председнике општина, градоначелнике и директоре јавних предузећа. Исто тако, у случају да опет неко заврши забетониран у бурету и да се јавност узнемири као у случају убиства на Сењаку, Вучић не би био у прилици да пред камере изведе директора полиције и тамо га преслишава, скрећући тако фокус јавности са онога што се десило.
Поставља се питање колико би дуго Вучић могао да буде у статусу обичног грађанина? Ако верујемо у оно у шта се његова пропаганда својски труди да поверујемо, тај статус би он имао од тренутка када поднесе оставку па све до завршетка ванредних парламентарних избора, када би, како се надају, постао премијер. Е сад, ако би све ишло глатко, тај период не би могао да буде краћи од два месеца. Међутим, поставља се питање шта ако не буде протекло баш све тако како планирају и, рецимо, избори доведу до политичке кризе налик на ону из зиме 1996/97? Укратко, велики број грађана не прихвати оне резултате које би Вучић објавио у изборној ноћи и крену вишемесечне демонстрације због којих формално не успе да се изборни процес приведе крају. То би онда значило да би и све те месеце он био ван сваке државне позиције и могућности да, рецимо, састанком са Урсулом фон дер Лајен или Владимиром Путином отупи оштрицу протеста. Исто тако, у случају баш великих протеста налик на онај од 15. 3. 2025, свако његово уплитање у функционисање полиције и тужилаштва било би без икаквог покрића, како у очима српске, тако још више у очима међународне јавности. У целом том потенцијално турбулентном периоду он би морао да се ослони на вршиоце дужности највиших државних функционера, а то би били Ђуро Мацут, Ана Брнабић и Ивица Дачић.
Постоји и друга могућност, а то је да Вучић без ванредних парламентарних избора постане премијер тако што ће га изгласати већ постојећа скупштинска већина. Практично, тиме би у статусу обичног грађанина био само неколико дана, а онда би са пуним капацитетом могао да још неко време ради оно што је радио свих ових четрнаест година уназад. Овде је занимљиво приметити како 2017. године, када је трчао трку за председника Србије, Вучић није поднео оставку на место премијера, већ је читаву кампању водио из кабинета у Немањиној. Формално је престао да буде премијер 30. 5. 2017, да би већ сутрадан, 31. 5. 2017, званично преузео функцију на Андрићевом венцу.
Мислим да ћемо се сложити сви како је по власт та 2017. била много мање турбулентна и изазовна од ове 2026. године. Отуда ми делује да ћемо у наредном периоду гледати проналазак, како то сам Вучић воли да каже, „Лајбницовог довољног разлога“, па да он ипак не буде баш обичан грађанин, већ премијер без ванредних избора. То би даље значило да би се на јесен ишло само на председничке изборе, тако да се и за такав сценарио треба припремити јер је доста реалан. По мом мишљењу, једна од првих ствари које треба припремити јесу најмање пет кредибилних опозиционих кандидата који би покрили најшири политички спектар и тиме спречили да се сва тежина режимске пропаганде и притиска сручи на једно место. Дисперзијом притиска власти омогућио би се сигуран други круг председничких избора на којима би имали референдумску атмосферу, где би опозициони кандидат који буде био у другом кругу иза себе имао подршку целокупне јавности, без да се у кампањи отварају питања која имамо сада сваки пут када се на бину студентских скупова попне овај или онај или када неко из опозиције пошаље поруку да би активно учествовао у политичком животу.
Правда
СрбијаСтуденти брутално "спустили" Вучића: Неко те је слагао...Извор: Правда
