Пише: Владимир Димитријевић

ЧИТАТИ, ЧИТАТИ И САМО ЧИТАТИ

Ратови на простору бивше Југославије, а посебно рат у Босни и Херцеговини 1992-1995, и више од три деценије после завршетка сукоба остали су историографски, политички и морално спорно поље. И у српској историографији изостало je систематско истраживање рата деведесетих, док су наративи ратних противника, међународних институција, медија, публицистике и мемоаристике имали далеко већи утицај на обликовање јавне слике Војске Републике Српске и Ратка Младића. То није само научни недостатак већ и борба за послератно тумачење прошлости, у којој различите заједнице настоје да сопствено искуство претворе у доминантну интерпретацију рата. Кључно питање је – чије тумачење ће победити, и ко има право да господари наративом.

Једини лек за овакво стање је читање, пажљиво и подробно, чињеница. И лек је хришћанско човештво, које нам налаже да се злочини у овом рату не смеју правдати. Баш као православни Србин, са патријархом Павлом могу, увек и свагда, да поновим његове литургијске молитве из доба страшног рата на крају СФРЈ:„За милост Божју нама недостојним слугама Његовим, да сачува све нас од мржње и злих дела, и да усели у нас љубав несебичну, по којој ће сви познати да смо ученици Христови и народ Божји, као и свети преци наши, те да се увек знамо определити за истину и правду Царства небескога, Господу се помолимо. За све оне који неправду учинише ближњима својима, било да сироте уцвелише или невину крв пролише, узвративши мржњом на мржњу, да им Бог подари покајање, просветли ум и срце и обасја душу светом љубављу и према непријатељима, Господу се помолимо. Господе, како је много непријатеља који војују против нас и говоре: нема им помоћи ни од Бога ни од људи. Господе, Ти нам пружи руку своју да останемо народ Твој и по вери и по делима. Ако морамо да страдамо, нека то буде на путу правде Твоје и истине Твоје – не допусти да буде због мржње наше или неправде ма према коме. Рецимо сви усрдно: Господе, помилуј. Још се молимо Богу, Спаситељу свих људи, и за непријатеље – да их Господ човекољубиви одврати од насиља над православним народом нашим, да нам не руше свете храмове и гробове, децу не убијају и народ не прогоне, него да се и они обрате на пут покајања, правде и спасења. Рецимо сви усрдно: Господе, помилуј!“

Злочини паравојних формација, под контролом србијанских и других, пре свега западних, удбаша ( метафизички гледано, и ЦИА је УДБА, и обратно ), почињени према Хрватима, муслиманима – Бошњацима и косовским Арбанасима не могу бити ни темељ, ни кров Српства. Злочини су злочини, а народ који је преживео Јасеновац са тим злочинима се не сме мирити.

Али исто тако тај народ не сме пристати на НАТО верзију своје судбине на Балкану крајем 20. века – то је лаж са којом се не може живети. Није истина да су Срби „геноцидлије“: они никада нису имали државни пројекат уништавања других народа, а поготово нису правили концллогоре за друге народе, и поготово нису имали концлогоре за децу. Што се потоњег рата тиче, не може бити злочинац Ратко Младић, а да Маркач и Готовина, Насер Орић, Рамуш Харадинај и Хашим Тачи буду невини. Ако је крив Милошевић ( коме сам, док је био на власти, увек био опозиција ), не могу бити невини Туђман и Алија Изетбеговић.

Зато је битно читати књиге, чак и када се око нас отворе живе ране. Тако је и у случају повести о генералу Младићу. И о њему треаб читати књиге.

ИЗМЕЂУ ИСТОРИЈЕ И ПРЕДАЊА

Сахрана генерала Ратка Младића, главнокомандујућег у борби за слободу Републике Српске у ратовима деведесетих година 20. века, окупила је, у Београду, престоници Србије, како његове саборце и људе који су у рату учествовали, тако и много младих људи који се, у доба ратова на простору бивше СФРЈ, нису ни родили.

И сада су се, као и много пута у српској историји, сусрели чињенично и митско. И постало је јасно: Срби се нису помирили, нити ће се помирити, са западном пропагандом коју је озаконио НАТО трибунал у Хагу. Дошли су на опело генералу Младићу јер се он, после свих победа које је задобио и мука које је претрпео, обрео са оне стране стварности – у предању.

Код Срба, историја и предање ( каткад историја и мит ) нису потпуно раздвојени, већ се преплићу, допуњавају и заједно обликују колективну свест. Историјски догађаји врло често постају основа за стварање митова, док митови преузимају улогу очувања историјског памћења током векова под туђинском влашћу.

Током столећа отоманске владавине, када су институције српске државе биле уништене, народ није имао приступ писаним историјским изворима, уџбеницима или науци. Тада је епска народна поезија преузела улогу усмене историје.

Кроз извесну митологизацију историјских личности (попут Светог Саве, цара Лазара, Марка Краљевића), народ је чувао свест о свом пореклу, некадашњој државности и хришћанској вери.

ПРЕДАЊЕ: МОРАЛНЕ ПОУКЕ

Усмено предање је прилагођавало историјске чињенице како би оне имале већи емотивни и морални ефекат на слушаоца. Историјске победе или порази претварани су у моралне поуке.

Такво је предање о Косовском боју: за историчаре је то војни судар са нејасним исходом (обојица владара су погинула, српска држава је опстала још 70 година), а за гусларе потпуни војни слом српског царства и свесна жртва за виши циљ. Лазар је, за историчаре, кнез, а за народ, по духу и врлини, цар. За историчаре, Вук Бранковић је дуго пружао отпор Турцима, а за предање симбол издаје српског народа. И тако даље – прича је позната.

Предање о Косову и Лазаревим јунацима служи као модел понашања. Оно одговара на питање како остати частан и како сачувати достојанство у тренуцима страдања. Када је стварност тешка (окупација, ропство), предање нуди наду. Претварањем пораза у моралну победу, народ је пронашао снагу да преживи и дочека ослобођење. Видовдански наративи су повезивали Србе у различитим регионима (од Војводине, преко Шумадије и Босне, до Црне Горе) стварајући јединствен културни простор пре стварања модерне државе.

МЛАДИЋ: ПРВО ИСТОРИЈА

Историја је јасна: војска Републике Српске (ВРС ) настаје из распада ЈНА, наслеђује њене официре, технику, правила и део културе командовања, али улази у потпуно другачије политичко окружење. Уместо федералне државе има ентитет чије су границе спорне, зависи од локалне привреде и помоћи СР Југославије, спроводи масовну мобилизацију територијално везаних резервиста, уз трајне спорове војног и цивилног врха.

Ратни пут ВРС може се поделити у четири фазе. Прва, 1992, јесте фаза стварања и великих операција којима се повезује и консолидује територија, са „Коридором“ као најважнијим примером. Друга, 1993, представља врхунац војне иницијативе, али и почетак отвореног сукоба са политиком и политичарима, као и с међународним ограничењима. Трећа, 1994, доноси извесне губитке српске предности: престаје муслиманско-хрватски сукоб, НАТО први пут бомбардује Србе, хрватска војска јача, а Београд појачава притисак да се рат оконча, без обзира на максималне циљеве борбе за слободу Срба с оне стране Дрине. Четврта, 1995, обухвата последње офанзивне успехе у источним енклавама, злочин ( касније тумачен као „геноцид“ ) над сребреничким заробљеницима, слом Крајине, ваздушне ударе НАТО, велике територијалне губитке и прелазак у мировни процес.

Младићева лична каријера прати исту путању. У ЈНА је дисциплинован, добро оцењен официр који напредује кроз школовања и командне дужности. У Книну постаје ратни командант и открива снагу непосредног личног ауторитета. У ВРС тај стил достиже врхунац: он није само начелник штаба у позадини, већ стално путује, преговара, говори у Скупштини и интервенише на фронтовима. Тешко је раздвојити институционални ауторитет војске од његовог личног ауторитета. Зато се покушаји његове смене претварају у политичке кризе.

Из радних бележница Ратка Младића види се колико времена троши на састанке са међународним генералима, политичарима, привредницима, локалним руководствима, командантима корпуса и представницима Београда. Рат није низ великих битака већ непрекидна размена захтева за муницију, гориво, људство, санитет, путеве, ремонт, превоз, ротацију и попуну.

Он све то носи на својим плећима – и бори се, неодустајно.

Рат се, наравно, не може разумети изоловано од међународног положаја Срба на крају 20. века. УНПРОФОР није само мировна мисија него стални учесник у преговорима, размештању, заштићеним зонама и контроли наоружања. НАТО од 1994. постаје директна сила – учесница рата. САД, Русија, Србија, Хрватска и европске државе делују кроз различите канале. За Младића је тај спољни фактор углавном неправедна интервенција у корист противника.

МИТ О МЛАДИЋУ

Мит о Ратку Младићу представља један од најконтровернијих на постјугословенском простору, око којег постоје потпуно супротстављени наративи. Док га део јавности у Републици Српској и Србији славе као хероја, заштитника српског народа и спретног војсковођу, за Хашки суд, бошњачку, хрватску и „проевропски оријентисану“ српску јавност он је ратни злочинац одговоран за најтежа кршења хуманитарног права, укључујући геноцид у Сребреници.

Међу Србима, нарочито током рата у Босни и Херцеговини и у годинама након њега, изграђен је култ Младића као врховног професионалца и војника који је спречио понављање страдања Срба из Другог светског рата. Он, кажу упућени, није бранио политичке идеологије, већ голи опстанак народа на територији Босне и Херцеговине. Ова перцепција је додатно учвршћена његовим дугогодишњим одбијањем да се преда Хашком трибуналу, што је у очима његових присталица био чин отпора западној неправди.

Хаг има другачију, НАТО верзију приче. Да би показали муслиманима колико их воле ( а не воле их у Ираку, Ирану, Авганистану, Палестини, где су интереси НАТО пакта већи од сваког „хуманизма“), НАТО стратези су се определили да штите бошњачки „мултикултурализам“ под зеленом заставом Алије Изетбеговића, и да сатанизују Србе и Младића. Зато га је Хаг, постепено, и убијао. И стао, наравно, на страну свих српских непријатеља.

Европска унија се не може помирити са чињеницом да се велики део Срба не слаже са њеним, то јест НАТО, наративом о Младићу. Српско предање против НАТО ЕУ мита – то је у питању.

ЕВРОПСКА УНИЈА ПРОТИВ „МЛАДИЋЕВИХ СРБА“

Или, да кажемо то званичним језиком, тобож „објективним“: односи између Европске уније и Србије нашли су се у дубокој кризи у септембру 2026. године након смрти и сахране бившег команданта Војске Републике Српске и, како вели званични ЕУ наратив, осуђеног ратног злочинца Ратка Младића.

Младић је преминуо 27. августа 2026. године у затворској болници у Хагу у 84. години, а његова сахрана 7. септембра на Топчидерском гробљу у Београду уз „полу- државне“ и „полувојне“ почасти, као и присуство извесних високих државних званичника, покренула је лавину оштрих осуда из Брисела и, како кажу, „озбиљно угрозила европске интеграције Србије“ ( које, веровали или не, трају од 2000. године наовамо, и од којих, као што сви знамо, неће бити ништа, осим у неком карикатурално – колонијалном виду ).

Званични Брисел је реаговао „неуобичајено оштро“, наглашавајући да су поступци Београда у потпуној супротности са темељним европским вредностима.

ПОЗНАТА ИМЕНА

Председница Европске комисије Урсула фон дер Лајен и председник Европског савета Антонио Кошта оценили су призоре са сахране као „шокантне“. Истакли су да су елементи званичне подршке државе и присуство министара из Владе Србије за сваку осуду, јер показују неуспех у суочавању с прошлошћу.

Шефица дипломатије ЕУ Каја Калас изјавила је да јавно величање осуђеног ратног злочинца представља увреду за жртве и њихове породице, додавши да у Европи нема места историјском ревизионизму. Европска служба за спољне послове издала је званично саопштење у којем подсећа да је Младић осуђен за геноцид у Сребреници и најтеже злочине против човечности.

Комесарка за проширење ЕУ, ноторна Марта Кос ( Словенка, за коју тврде да јој је презиме у складу са именом Титове службе за коју је радила ) у знак протеста је отказала планирану посету Србији, након што је претходно упозорила да ће организација испраћаја бити кључни „тест за Србију“.

Известилац ЕП за Србију, Тонино Пицула, хрватски домољуб „Бљеска“ и „Олује“, поручио је да Србија не може да тврди да јој је ЕУ стратешки циљ док подржава глорификацију ратних злочинаца. Најављено је и да би Европски парламент могао покренути хитну расправу о статусу Србије.

ОД ЗАСТОЈА ДО ЗАСТОЈА

Догађаји око Младићеве сахране, дакле, директно утичу на преговарачки процес Београда и Брисела, који је већ годинама у застоју.

Портпарол Европске комисије Гијом Мерсије потврдио је да се са државама чланицама тренутно воде разговори о отварању Кластера три, али да ће ова политичка дешавања директно утицати на одлуку чланица, што би, можда, ах и ох, значило нову блокаду.

НВО аналитичари и европски званичници оцењују да се Србија, одбијањем да се усклади са спољном политиком ЕУ (пре свега према Русији) и отвореним величањем протагониста рата из деведесетих, све више удаљава од европских стандарда.

Криза изазвана овим догађајем, уз истовремену одлуку Исланда да потпуно одустане од преговора са Унијом, наводно је повод да Брисел покрене озбиљне дебате о промени односа према Западном Балкану.

И тако, све тако. Ad nauseam.

И све је то логично. Прича о Србима злочинцима и „геноциду у Сребреници“ конститутивни је мит савремене Европске Уније, која је себе градила разграђујући СФР Југославију, и која је своју геноцидност пројектовала на „проклете друге“, Србе, те, како би Хрвати рекли, „бизантске покварењаке“, „шиматике“, који никад нису признале папску Европу као меру и проверу своје историје и садашњости.

МИТОЛОГИЗАЦИЈА СРПСКЕ КРИВИЦЕ

Ево једног примера.

Књижевница Силвија Матон, родом из земље Монтескјеа и Волтера, причи о геноцидним Србима и Сребреници посветила је чак две књиге – роман „Океанија и варвари“ и монографију „Сребреница – најављени геноцид“ ( роман објављен 2003, монографија две године касније. ) Да би дошла до „геноцидних“ Срба из 1995, она је, у својој „историјској студији“, кренула од Косовског боја, у коме су Срби били „маргинална снага“ ( ту је, по њој, било више војника Влаха, Арбанаса, Мађара, Хрвата, па чак и франачких витезова). Срби су, каже Силвија, иако маргиналци у боју 1389, ипак шест векова чекали да се освете муслиманима због Косова, и то је постало могуће кад се појавио нови месија, Слободан Милошевић, „васкрсли Лазар“, кога је пропагирала и СПЦ. У Босни, „васкрсли Лазар“ је Ратко Младић, „који ће осветити српски народ непријатељском крвљу (...) У масовном покољу разоружаних људи у Сребреници Младић зна да никакав политички притисак неће моћи да омете насладу његове историјске освете“.

Силвија Матон је била велика обожаватељка Насера Орића, кога је сматрала истинским херојем рата против крволочних Срба, а „међународну заједницу“, па и своју Француску, оптужује што на време нису заустављени геноцидни Лазареви потомци.

РАД НЕЧИСТЕ САВЕСТИ

Као и у сваком миту, могућа су била и извесна претеривања: тако Силвија Матон описује страдања Бошњака у логору Омарска где Срби муслиманским заточеницима уместо воде дају чаше са течним хелуциногеним дрогама, а затим, кад у баракама настане лудило, бацају димне бомбе и пуцају да их смире. Срби, поводом прославе православног Петровдана, своје логораше живе спаљују, као што је Инквизиција некад спалила Јованку Орлеанку ( зар не? )

А свега тога не би било да није „косовског мита“, тако исламофобичног.

Силвија Матон и њој слични, ови који данас из ЕУсташлука, који се мири са Јасеновцем, „Бљеском“ и „Олујом“, митове о „крвавом џелату“ Младићу и Сребреници горој од Аушвица измишљају јер им је савест нечиста.

А нечиста је јер припадају цивилизацији која је убијала „ниже расе“ да би остварила своје пљачкашке циљеве. Потребно је да докажу како њихови преци и они сами немају никакве везе са злом, него су сушто зло припадници културе која није хтела да падне на колена пред империјалном моћи Европе, напрегнутом да сломи Исток у крижарским походима на Исток, од папе, преко Наполеона и Хитлера, до НАТО пакта.

Читав Хашки суд, који је осудио Ратка Младића, конституисан је са том намером.

ИЗ СРЦА ТАМЕ

„Срце таме” је новела пољско-британског књижевника Џозефа Конрада објављена 1899. године. Главни јунак, искусни поморац Чарлс Марлоу, препричава пријатељима своје путовање у унутрашњост Африке. Као капетан пароброда белгијске трговачке компаније, његов задатак био је да плови уз велику реку (Конго) како би пронашао успешног трговца слоновачом, Керца. Стигавши до удаљене станице, Марлоу затиче Керца који је потпуно полудео и поставио себе као божанство међу локалним становништвом, остављајући иза себе чувени запис и последње речи: „Ужас! Ужас!”. Керц је своју власт учврстио огромним страхом и невиђеним злочинима над домороцима, чије главе набија на кочеве.

И на српском језику се појавила књига Свена Линдквиста, „Искоренити сву багру“, која се бави кореном европских геноцида над „дивљим“ народима и цивилизацијама. Он тражи стварне основе Конрадовог романа, и описује их, немилосрдно и јасно.

Најоштрија Линдквистова теза гласи да Холокауст није разумљив ако се потпуно одвоји од дуге историје европског империјалног насиља: корак од масовног убиства ка геноциду постао могућ када се антисемитизам спојио са колонијалном традицијом истребљења.

Конрад напросто није пророк будућих логора, него писац који описује геноциде свог времена. Европа је већ у Конгу, Тасманији, Америци, Африци и Аустралији имала праксу уништавања народа и језик којим се то оправдавало. Нацизам је многе од тих елемената вратио у Европу.

Да кренемо од речи „багра“. Када се људи назову багром, више се не морају третирати као људи. „Искоренити сву багру“ зато није само Керцова лудост, него сажетак европске навике да потчињене народе постави изван пуног човештва. Африканац, Индијанац, Тасманијац или други потчињени човек постаје нешто што се може уклонити.

ПУТЕВИ ИСТРЕБЉЕЊА: ОД ДОМОРОДАЦА ДО ЕВРОПЕЈАЦА

Истребљење није било мржња без користи, већ начин освајања простора. Тасманијци нестају када њихов животни простор постаје простор за овце и досељенике. Народ Хереро нестају када им се пашњаци предају немачким колонистима. Индијанци у Северној Америци нестају када њихова земља постаје предмет европског насељавања. Нижа раса је она која стоји на земљи коју јачи жели.

Народ који не производи чувени капиталистички „вишак вредности“ нема право да постоји - домородац има право на живот тек када ради у служби више расе. Иста логика касније се јавља у нацистичком језику о сувишним изелицама: људима који троше храну у простору предвиђеном за другу популацију.

Резервати, логори и гета нису исто, али имају сродну просторну логику: људи се сабијају у простор где се живот више не може одржати. Ако се храњење прекине, они „сами” умиру. Ако не умру довољно брзо, убрзавање смрти може се представити као практична мера.

Од Кивијеа преко Дарвина до расних теоретичара, изумирање врста претвара се у расну филозофију историје. Али Линдквист увек враћа ствар на конкретну причу: народи нису нестали зато што је природа тако хтела, него зато што су били изложени болести, глади, оружју, присилном раду и уништењу друштвеног поретка.

Због тога је Lebensraum пресудан. Рацел спаја биологију и географију: живот се шири, простор је ограничен, борба за живот је борба за простор. Хитлер ту теорију преузима у политичком облику. Совјетски простор постаје немачка колонијална земља, а његови становници постају препрека, радна снага или сувишак.

Линдквист зато Хитлеров рат против Русије тумачи као колонијални рат. Украјина и Волга су замишљене као житница Европе, а словенско становништво као будућа радна снага. Јевреја не сме бити, а милиони Словена ће нестати. Нацизам је у Европи применио логику која се већ дуго вежбала у колонијама.

То треба покрити: нисмо ми, Европљани, злочинци, то су Срби православци. Њих су Лазар и Обилић учили да кољу. Али их је НАТО, преко Хага, зауставио.

НАМА БРИСЕЛ ЗАПОВЕДА

Срби неће да им Брисел буде главни град, као тобожње средиште ЕУ толеранције.

Између осталог, и зато што је белгијски случај један од најдрастичнијих примера раскорака између европске слике о цивилизаторској мисији и стварности колонијалне експлоатације. Белгија је била мала, релативно млада држава, а њен уставни поредак и међународна неутралност у почетку нису подстицали класичну империјалну експанзију. Колонијални пројекат зато је у великој мери био лична амбиција краља Леополда Другог. Конго није првобитно била белгијска колонија у уобичајеном смислу, већ огроман простор који је практично функционисао као Леополдов приватни посед.

Кључ економске логике била је експлоатација слоноваче, а затим нарочито природног каучука чија је глобална тражња нагло расла. Тако се срећемо са пљачкашком економијом: локално становништво приморавано је да испуњава квоте каучука, а одбијање или неиспуњавање норми кажњавано је суровим репресалијама. Спаљивање села, узимање талаца, телесно кажњавање, убиства и сакаћење постали су симболи белгијског режима. Насилне методе нису биле случајни испади појединаца, већ начин да се са што мање административних трошкова извуче што више ресурса из огромне територије.

Леополдов режим уступао је велике области концесионарима, а компаније су добијале подстицај да максимизирају производњу без озбиљне контроле над средствима којима то постижу. Та комбинација приватног профита и квазидржавног насиља разоткрива један од темељних проблема колонијализма: граница између комерцијалног предузећа и државне власти била је нејасна, док локално становништво није имало институције које би га заштитиле. У Конгу се зато на изузетно чист начин види шта се догађа када компанија добије право да сама производи норме, наплаћује порез и користи оружану силу.

Међународни скандал постепено је разбио Леополдову пропагандну слику. Извештаји мисионара, активиста и новинара, као и кампања Е. Д. Морела, учинили су злочине у Конгу познатим европској јавности. Под растућим притиском, белгијска држава је 1908. преузела Конго од Леополда. Неке најбруталније праксе су ограничене, али расна сегрегација, неједнакост и експлоататорска економска структура нису нестале.

Други важан случај јесте Руанда-Урунди. Белгијска власт је продубила и институционализовала разлике између Хутуа и Тутсија. Колонијална администрација прихватила је расне и псеудоантрополошке теорије које су Тутсије представљале као „вишу“, наводно хамитску групу. Идентификационе исправе, административне категорије, школство и кадровска политика претворили су сложене друштвене идентитете у круту политичку хијерархију. Геноцид у Руанди 1994. Се не своди искључиво на колонијализам, али је белгијска етничка политика оставила институционално наслеђе које је продубило неповерење и олакшало каснију мобилизацију мржње.

Савремена Белгија дуго је живела у стању „великог заборава“. Уместо Конга као места масовног насиља, у јавном сећању доминирала је прича о инфраструктури, медицини, школама и наводној цивилизаторској улози. Губитак Конга 1960. понекад је представљан као неправедан прекид белгијске мисије, а не као ослобођење колонизованог народа. Тек крајем XX и почетком XXI века музеји, истраживачи, уметници и активисти снажније отварају питање Леополдовог режима, расизма и одговорности државе.

Зато Брисел Србима не може бити престоница. Ми нисмо Белгијанци, нити смо имали Леополда Другог.

ИПАК, СРБИ СУ НАЦИСТИ, РЕЧЕ ХАГ

Србима је пред Хашким трибуналом изречено више од хиљаду година затвора (укључујући и бројне доживотне робије), што чини велику већину свих изречених казни на овом суду. Оптужени српске националности имали су далеко највећу стопу осуђујућих пресуда у поређењу са оптуженима других „народа и народности“. Велики број српских оптуженика, укључујући и бившег председника СР Југославије, Слободана Милошевића, преминуо је у притворској јединици у Схевенингену пре доношења коначне пресуде.

Посебан гнев и осећај неправде у српској јавности изазвале су правоснажне ослобађајуће пресуде за високе војне и политичке лидере других зараћених страна.

Хрватски генерали Анте Готовина и Младен Маркач су, након првостепене осуђујуће пресуде, у жалбеном поступку ослобођени свих оптужби за злочине током операције "Олуја", што је било НАТО амнестирање етничког чишћења српског становништва Книнске крајине, Лике, Кордуна, Баније, Славоније и Срема. Командант снага Армије БиХ у Сребреници ослобођен је одговорности за злочине над српским цивилима у Подрињу током 1992. и 1993. године. Бивши командант ОВК Рамуш Харадинај је ослобођен оптужби због, како је наведено, "недостатка доказа", при чему је процес био праћен смрћу и застрашивањем кључних сведока оптужбе.

Доктрина Удруженог злочиначког подухвата примењивана је искључиво на српско војно и политичко руководство с циљем да се докаже планско деловање Београда и Пала који су спроводили „геноцид“ над „несрпским становништвом“. Није било ни хрватског, ни бошњачко – муслиманског, ни арбанашког злочиначког удруживања против Срба – наравно...Мање од 4% укупних затворских казни односи се на злочине почињене над Србима.

Тако су Срби једини или главни кривци за ратове деведесетих. Томе доприноси и трибунала да се не бави истраживањем НАТО бомбардовања СР Југославије 1999. године, упркос бројним извештајима о цивилним жртвама и употреби недозвољених средстава.

ПОШТЕНИ ЗАПАД О ХАГУ

Нису се сви на Западу продали и предали лажи. Није свима спаљена савест. Западни критичари Хашког трибунала подразујмевају широку групу угледних правника, философа, политиколога, новинара и интелектуалаца који су, упркос званичној подршци западних НАТО влада овом суду, јавно оспоравали његов легитимитет, непристрасност и методологију. Њихове критике се углавном не заснивају на порицању било чијих - наравно, ни српских - ратних злочина, већ на аргументима да је суд функционисао као средство геополитичке доминације Сједињених Држава и НАТО пакта, нарушивши темељна начела међународног права.

Ноам Чомски је често истицао да је Хашки трибунал пример „селективне правде” и оруђе западног империјализма. Наглашавао је да суд никада не би процесуирао лидере западних земаља за њихове злочине.

Британски историчар Џон Лафланд, аутор књиге „Травестија: Суђење Слободану Милошевићу и корупција међународног права”, подробно је тумачио правну структуру суда, тврдећи да је Трибунал нелегално основан од стране Савета безбедности УН и да је користио „ретроактивно право“.

Канадски професор међународног права Мајкл Мандел написао је књигу „Како се Америка извукла са убиством: Илегални ратови, колатерална штета и злочини против човечности”. Он је формално поднео тужбу Трибуналу против лидера НАТО-а због бомбардовања СР Југославије 1999. године, коју је тадашњи тужилац Луиз Арбур одбацила. Мандел је утврдио да је „кенгурски суд“ у Хагу направљен да би амнестирао НАТО злочинце.

Амерички економиста и медијски аналитичар Едвард Херман написао је бројне анализе у којима је Хашки трибунал описао као „политичко оружје” САД конструисано за оправдање војних интервенција на Балкану.

Дански правник и бивши судија самог Хашког трибунала, Фредерик Хархоф, у приватном писму које се појавило у јавности је оптужио тадашњег председника суда, Американца Теодора Мерона, да је вршио притисак на судије како би ослободили неке високе официре по налогу САД и Израела да се не би успоставио преседан војне одговорности који би касније погодио њихове војске.

БЕЗАКОЊЕ НА ДЕЛУ

Просто и једноставно: Савет безбедности УН није имао законско право да оснива суд. Према Повељи УН, Савет безбедности је извршни орган, а не правосудни, те нема мандат да ствара судове.

Упркос јавним доказима о цивилним жртвама током НАТО бомбардовања 1999. године (употреба касетних бомби, гађање РТС-а, возова и пијаца), Трибунал је одбио да покрене званичну истрагу против челника Алијансе.

За разлику од традиционалних националних судова, Хашки суд је имао право да сам мења свој Правилник о поступку и доказима. Ова правила су мењана на десетине пута током рада суда, што је према критичарима омогућило тужилаштву да прилагођава правила како би лакше осудило одређене појединце (нпр. увођење широког тумачења Заједничког злочиначког подухвата).

И то је то: Срби су, као „мали Руси“ на Балкану осуђени на нестанак пре но што је почео НАТО поход на саму Русију. Срби нису имали право да се буне и да се бране. Ко год да је био на месту Ратка Младића, прошао би као Ратко Младић.

РАТКО МЛАДИЋ У (УНАПРЕД ПРЕСУЂЕНОМ ) РАТУ

По историчару Бојану Димитријевићу, који је написао обимну студију о генералу Младићу и Војсци Републике Српске, Младића су као командатна одликовали иницијатива, стално присуство на првој линији, ослонац на артиљеријску и оклопну предност, брза одлука, снажан лични ауторитет и уверење да се пасивност плаћа губитком територије. Командант који је навикао да лично решава кризу тешко је прихватао ограничења политичког руководства, међународних посредника или споријих штабних процедура. Знао је да није командант у обичном рату: свака велика цивилна жртва могла је утицати на санкције, дипломатске одлуке и статус једне стране у међународној јавности. Младић, који је школован за класично командовање великим копненим саставима, морао је да делује у рату у којем телевизијска слика и саопштење УН могу имати стратешки ефекат упоредив са резултатом једне операције.

И борио се, унапред свестан да му је глава на пању.

Наравно, Бојан Димитријевић сматра да су у међународној јавности појмови као што су агресија, етничко чишћење, геноцид и масакр често коришћени на начин који је целокупну српску страну сводио на улогу починиоца. Истовремено, он упозорава и на супротан механизам у делу српске јавности: Младић је током година скривања, хапшења и суђења за многе постао симбол пркоса и готово митска фигура. Стога аутор тврди да су и демонизација и некритичка глорификација препреке разумевању личности и институције којом је командовала.

Димитријевић разликује више фаза у обликовању приче о Младићу: он је локални ратни командант у Книнској Крајини 1991, командант ВРС који постаје једно од најпрепознатљивијих лица босанског рата, и, након Сребренице и оптужница, глобално препознатљива фигура ратног злочинца. На српској страни развија се паралелан мит хероја. У оба случаја сложена биографија се своди на неколико телевизијских снимака, гестова и реченица.

ЛИЧНА, СРПСКА ПРИЧА

Ратко Младић је рођен 12. марта 1942. у селу Божановићи код Калиновика, у породици Неђе и Стане Младић. Детињство му је непосредно обележио Други светски рат. Отац је ступио у партизане и погинуо, док је Ратков кум био у четницима. Мајка је остала са децом и бринула и о рођацима који су остали без родитеља. Из раног детињства издваја се прича да је, док је мајка боловала од тифуса и није могла да га доји, један италијански војник помогао да преживи. Младић је касније жалио што тог човека није пронашао: „Мислио сам - биће времена...“

Младић је велики део мирнодопске каријере провео у Македонији, где је засновао породицу са супругом Босом и где су одрастала деца Дарко и Ана. Његова дуга везаност за Скопље показује да пре распада Југославије није био локални политички актер у Босни, нити део руководства које је стварало српске националне институције. Он је био југословенски официр и члан Савеза комуниста, који је веровао у будућност заједничке државе. У рат улази из професионалне војне каријере, а политички и национални језик који касније користи развија се у ратном контексту. Био је зантересован за историју, читање, шах и склоност дугим разговорима. Зато је са неким страним официрима и представницима УН успевао да изгради личан контакт чак и када су институционални односи били непријатељски.

ВРС је организационо настала из ЈНА, али је у ратним условима брзо добила изразито српску националну и православну симболику. Обележавање Видовдана, крсне славе, присуство свештенства и историјске референце постају део јавног живота војске. За Младића је та трансформација посебно упадљива: официр школован у секуларном социјалистичком систему све чешће говори језиком националне историје, средњовековних симбола, устанака и страдања. Ратна реторика је значила повратак Српству, али је постајала и део начина на који су непријатељске групе историјски категорисане, што, наравно, никад не пролази без напетости и опасности.

Иако је ВРС пре свега копнена војска, наследила је значајне ваздухопловне капацитете, базе, авионе, хеликоптере и ПВО средства. У раним фазама рата они дају важну предност, али увођење зоне забране лета и постепено јачање НАТО контроле неба суштински мењају њихову употребу. Од 1994. више није реч само о томе да ли ВРС има авионе, већ да ли их уопште може користити без ризика од директног сукоба са НАТО алијансом. Напад на аеродром Удбина, ваздушни удари код Горажда и НАТО операција „Намерна сила“ показују постепен прелаз од ограничења ваздушног простора ка систематској употреби ваздушне моћи против српских војних капацитета.

Војска је зависила од горива, резервних делова, муниције, ремонта, путева, железнице, медицинског система и фабрика наменске индустрије. Односи са Војском Југославије и институцијама у Србији зато су били од пресудне важности. Помоћ је долазила кроз различите административне и кадровске механизме, укључујући статус официра који су формално били везани за систем ВЈ, а служили у ВРС. После рата управо ће укидање тих веза бити један од захтева међународне заједнице. Војна зависност од Београда истовремено значи политичку зависност - када се односи Милошевића и руководства РС погоршају, свако питање снабдевања добија стратешко значење.

Ситуација је била тешка: на фронту су војници месецима без смене, док у позадини постоје шверц, ратно профитерство и различити облици избегавања мобилизације. Младић и део командног кадра то доживљавају као морално питање које директно утиче на борбену готовост. Зато су његови сукоби са цивилном влашћу често истовремено војни и социјални: тражи да држава ефикасније мобилише људе, контролише привреду и расподели терет рата. Међутим, што више војни врх тражи контролу над цивилним ресурсима, то политичари више страхују од војне аутономије. Тако настаје зачарани круг неповерења који кулминира 1995. и 1996.

Ту су и контакти са противничким командантима и међународним представницима: велики број сусрета са генералима УНПРОФОР-а, посредницима, официрима Армије БиХ и ХВО. Младић уме да буде груб и демонстративан, али истовремено користи преговоре као продужетак командовања. Расправља о размени заробљеника, прекидима ватре, евакуацијама, тешком наоружању, снабдевању конвоја и локалним коридорима. Шаховске партије са појединим генералима УН, ручкови и неформални разговори стоје упоредо са претњама и оштрим расправама. Та мешавина личне дипломатије и демонстрације силе представља једну од најкарактеристичнијих особина његовог јавног наступа.

Размене заробљеника се договарају локално и на високом нивоу, понекад у условима када формални институционални механизми не функционишу. У том контексту треба читати и Младићеве изјаве заробљеницима у Подрињу да ће бити размењени: оне припадају устаљеном ратном обрасцу, што управо појачава тежину чињенице да је велики број људи потом убијен. Ко је наредио тај ратни злочин, није сасвим јасно, али је јасно да су извесне паравојне формације, повезане са србијанском УДБом ( тада се звала СДБ ) имале учешћа у убиству. Требало је бомбардовати Србе у БиХ, а злочин у Сребреници је служио НАТО пакту да ово бомбардовање оправда.

То и јесте проблем специјалних и безбедносних структура. Главни штаб није једини вертикални систем у ВРС. Органи безбедности имају сопствену хијерархију, контакте и задатке, МУП Републике Српске има своје специјалне јединице, на појединим фронтовима делују добровољци и групе чија је стварна подређеност променљива. Јер, формална шема командовања не мора аутоматски описивати сваку стварну линију наређивања у ратном систему.

Овоме треба додати да је шеф србијанских удбаша, Јовица Станишић, био сарадник ЦИА, о чему је било и текстова у америчкој штампи ( „Лос Анђелос Тајмс“ ), али и на Хашком суду. "Лос Анђелес тајмс" описао је како су шпијуни ЦИА врбовали шефа српске ДБ и првог обавештајца председника Србије Слободана Милошевића, а Станишић је имао значајну улогу у кроћењу тзв. „босанских Срба“ у име НАТО пројекта, тзв. „мира који нема алтернативу“(1)

О Сребреници јула 1995. сведочио је и познати геноцидолог Едвард Херман:“Било је сведока убијања у Сребреници или оних који су тврдили да су сведоци. Али није много кредибилних сведока и неки од њих имају политичке мотиве или постоји неки други разлог што им се не верује. Расположиви докази сугеришу да су босански Срби можда погубили неколико стотина муслимана, али ни приближно цифри од 8.000. Једини директни сведок учесник који помиње цифру од 1.000 је Дражен Ердемовић, Хрват по националности, припадао је групи плаћених убица чији су чланови били награђени са 12 килограма злата за услуге које су учинили у Босни (према самом Ердемовићу) и која је завршила у Конгу радећи за француску обавештајну службу. Његово сведочење је било прихваћено упркос неодређеностима и противречностима, недостатку независних доказа, његовом проблематичном окружењу и везама, као и нестабилном менталном стању што је било довољан разлог да он сам буде поштеђен суђења, али га зато није дисквалификовало да сведочи пред Трибуналом без унакрсног испитивања, и то само две недеље пошто је био проглашен неспособним да му буде суђено. Овај и други искази сведока били су тешко злоупотребљени током процеса нагодбе, тако што је сведоку била понуђена блажа казна у замену за показану спремност за сарадњу са Тужилаштвом.

Вредно је такође напоменути да веома велики број релативно независних посматрача у Сребреници или близу ње, у јулу 1995. године, није видело ниједан доказ о масакру, укључујући чланове холандских снага које су биле размештене у „безбедној зони“. Хјуберт Виланд, главни истражилац УН за кршење људских права, није могао пронаћи очевице злочина после петодневног вођења интервјуа на лицу места, међу 20.000 преживелих из Сребренице, колико их се окупило у избегличком логору на тузланском аеродрому. „Ми нисмо пронашли никога ко је видео својим сопственим очима извршење злочина“, изјавио је Виланд за лондонски „Дејли телеграф“. Карлос Мартинс Бранко, бивши заменик директора посматрачке мисије УН у Босни, који је испитивао тврдње посматрача УН у Сребреници, писао је да процена од 8.000 жртава представља „коришћење и манипулацију за пропагандне сврхе“ и додао је да је „веома мало сумње да је најмање 2.000 босанских муслимана погинуло у борбама са боље обученом и боље вођеном војском босанских Срба“ током трогодишњих сурових борби. Цифра од 2.000 представља број тела (између 1919 и 2028, зависно од извора који се користи) која су ексхумирана из гробница које је МКТБЈ до 2002. године повезао са овим догађајем . Али многа од тих лица претрпела су смртни исход пре пада Сребренице, а узрок смрти у многим случајевима није могуће утврдити.“

Младић је ратовао и у доба страних муџахединских добровољаца у јединицама повезаним са Армијом БиХ: њихово присуство и злочини над српским заробљеницима били снажно присутни у перцепцији ВРС. Та тема је за Младића била важна јер је рат све чешће тумачио као део ширег цивилизацијског сукоба: чињеница да су локални сукоби добијали транснационалне добровољце, медијску симболику и верску реторику додатно је удаљавала рат од првобитне представе о краткој југословенској уставној кризи.

Ту је и случај француских пилота чији је авион оборен 1995. Њихова судбина постаје дипломатско питање у завршници рата. Главни штаб покушава да њихово ослобађање повеже са политичким и хуманитарним уступцима, док Милошевић и међународни посредници врше притисак да буду предати. Та епизода добро показује како је после прекида великих операција ВРС још располагала „преговарачким капиталом“ који није био територија, већ људи, документа, приступ објектима и способност да спроведе или успори одређене обавезе.

После мира није било довољно само прекинути пуцњаву. Требало је решити статус хиљада официра, пензије, плате, наоружање, складишта, фабрике, болнице и командне објекте. У октобру 1996. на састанку са ГШ ВЈ разматра се положај готово четири хиљаде припадника ВРС који су и даље били на платном списку ВЈ. Тај податак показује да ратна институционална повезаност Србије и Републике Српске није нестала потписом у Дејтону. Њено постепено демонтирање било је део ширег процеса преласка из ратног у послератни поредак и један од разлога због којих је смена Младића имала далеко већи значај од обичне кадровске одлуке.

А онда је Младић постао „лице зла“. Јер, Срби нису имали право да се бране, а Сребреница је морала постати „Сребреничетина“ и Јасеновац – „Јасеновчић“. Тако је и данас.

ПУТ ДО ИСТОРИЈСКЕ ИСТИНЕ

У књизи „Право на историју“ ( Катена Мунди, Беогрда, 2018.) историчара Милоша Ковића и Драге Мастиловића, дато је њихово експертско сведочење на суду у Хагу, а поводом случаја генрала Ратка Младића. По њиховом становишту, главни проблем тужилачких експертиза, које су, између осталог, служиле да се криво пресуди Младићу, није био то што говоре о српским злочинима, политичкој одговорности или војној стратегији. Проблем је у томе што су одређене чињенице изабране и повезане тако да производе телеолошку слику: већ у раним политичким потезима 1990. и 1991. наводно се препознаје крајњи исход рата, а сваки каснији догађај тумачи се као остваривање унапред постојећег плана стварања „Велике Србије“. Ковић и Мастиловић томе супротстављају историографски захтев за контингенцијом. Политички актери делују у условима неизвесности, реагују на поступке противника, мењају циљеве и процене, прихватају и одбацују мировне планове, трпе војне поразе и међународне притиске. Ако се све то уклони, историја постаје ретроспективно склопљена оптужница. Јер, по Ковићу и Мастиловићу, „приоритет над згражавањем мора да има разумевање“. То не значи моралну равнодушност према масовним злочинима. Треба раздвојити моралну и правну оцену, с једне стране, и историјско објашњење, с друге. Историчар може сматрати неки чин злочином, али и даље мора да испита ко је шта знао, у ком тренутку, које су алтернативе постојале, шта су чиниле друге стране и колико је одређена одлука била последица претходних догађаја.

Реченица из 1992. стављена поред реченице из 1995. може створити утисак јединственог, непромењеног плана, иако су између њих постојали мировни преговори, офанзиве, санкције и промене политичких односа.

Зато постоје правила поштеног читања.

Прво, мора се утврдити порекло документа, аутор, време и услови настанка. Друго, документ се мора читати као целина, а не као складиште употребљивих реченица. Треће, његов садржај мора бити упоређен са независним и, по могућности, супротстављеним изворима. Тек тада се може прећи са питања „шта је неко рекао?“ на тежа питања „шта је намеравао?“ и „шта је заиста учињено?“

Да би се дошло до истине, мора се саслушати свака страна.

ПРИМЕРИ НЕСАВЕСНИХ ЧИТАЊА

У књизи Ковића и Мастиловића постоји низ примера несавесног читања Младићевих реченица. Најпознатији пример је говор Ратка Младића 12. маја 1992, непосредно после формулисања шест стратешких циљева. У књизи се издваја његово упозорење да се не може направити „решето“ које ће оставити само Србе. Ковић ову реченицу користи да оспори тезу да су стратешки циљеви сами по себи били шифра за етничко чишћење. Он не тврди да једна реченица поништава све касније поступке, него да историчар не сме цитирати само делове говора који подржавају једну интерпретацију, а изоставити непосредно суседни исказ који јој противречи.

Слично се расправља о Младићевој реченици о Маркалама: „Кад су тучене Маркале… никад у животу нисам наружен као за те Маркале…“ Ковић сматра да елипса и изостављени наставак могу да промене закључак о томе шта говорник признаје, пориче или реторички описује.

ДУБЉЕ У ИСТОРИЈУ

Ковић и Мастиловић полемишу са оним што се препознаје као асиметрична примена конструктивистичких теорија национализма. Наравно да национални идентитети нису вечни и непроменљиви, али се морамо противити представи по којој су српски идентитет и политички захтеви деведесетих углавном производ новије националистичке манипулације, док се хрватски, словеначки или бошњачки национални пројекти третирају као подразумевано легитимно самоопредељење.

Аутори зато улазе у дугу историју српског идентитета у Босни и Херцеговини, црквених, језичких и културних веза, покрета за уједињење са Србијом и Црном Гором и односа према југословенској идеји. Њихова намера је да покажу да се политичка воља Срба 1991. не може свести на одлуку једне партије или неколико лидера. Наравно, постоји извесна променљивост идентитета и чињеница да су Срби у различитим периодима могли истовремено бити носиоци српског и југословенског политичког идентитета. Управо зато распад Југославије код Срба производи осећање губитка заједничке државе, а не само прилику за територијално ширење.

Слична логика примењује се на ЈНА. Прелаз од федералне армије ка војсци у којој доминирају Срби није пуки доказ српског преузимања институције. Словенија и Хрватска напуштају федерацију, њихови кадрови одлазе из ЈНА, мобилизација је све неуспешнија, а рат у Хрватској радикализује и армију и локално становништво. У таквим околностима национални састав ЈНА се мења и пре формалног настанка Војске Републике Српске.

Нико не негира да је оружје, кадар и инфраструктура ЈНА касније прешла у српске војне структуре: ипак, из тог континуитета се не може без додатних доказа извести да је ЈНА од почетка била инструмент унапред замишљеног етничког пројекта. Потребно је разликовати институционално наслеђе државе која се распада од доказивања конкретне злочиначке намере.

Овде се најбоље види спор о телеологији. Телеолошко објашњење полази од познатог исхода и онда у ранијим догађајима проналази нужне степенице ка њему. Ако знамо да је 1992. настала Република Српска и да су током рата извршена масовна протеривања, онда свака српска аутономна област из 1991. може изгледати као прва фаза истог плана. То се не сме: историчар мора ући у 1991. без знања који су исходи тада изгледали могући, па испитати шта су актери очекивали у сваком тренутку.

НАТО БАЛАДА О САРАЈЕВУ: РЕФРЕН СУ ПРОГНАНИ СРБИ

Средишњи историјски део књиге посвећен је Сарајеву. Ковић и Мастиловић настоје да разграде слику града као јединственог мултиетничког простора који је споља нападнут од српских снага. Они наглашавају да је предратни град несумњиво имао развијену културу комшилука и мешовитих насеља, али да је истовремено носио дубоке националне, верске и политичке разлике. У прилог томе враћају се на изборе 1990, када су националне странке добиле највећу подршку, и на брзу националну мобилизацију уочи рата.

Аутори посебно критикују идеализовану представу сарајевске мултиетничности. Не тврде да саживот није постојао, већ да је историјски погрешно из њега извести закључак да националне поделе нису биле политички реалне. У том контексту користе Андрићеве описе босанских напетости, подсећају на искуства из светских ратова и показују како се комшијски односи у условима распада институција могу нагло преобратити у неповерење и страх. Тај део књиге је пример начина на који аутори спајају културну историју, политичке изворе и ратне документе.

За непосредни почетак сукоба кључна је њихова реконструкција наоружавања и организовања различитих формација. Књига наводи податке о Зеленим береткама, Патриотској лиги, ХОС-у, Територијалној одбрани и српским структурама. Основна теза је да ниједна страна није ушла у пролеће 1992. као потпуно ненаоружано цивилно друштво које је изненада нападнуто.

Догађаји у Добровољачкој улици 2. и 3. маја 1992. добијају посебно место. Књига подробно описује сукоб око команде Друге војне области, заробљавање Алије Изетбеговића на аеродрому, договор о његовом повратку и повлачењу команде ЈНА, као и напад на колону. Аутори тај догађај представљају као психолошку и војну прекретницу: за Србе и ЈНА он постаје доказ да договори не гарантују безбедност, док за муслиманску страну представља симбол одбране града.

После тога се прелази на саму поделу града. Сарајевско-романијски корпус ВРС држи положаје око и у деловима ширег Сарајева, док Армија БиХ има бројне јединице унутар центра и настоји да пробије обруч и повеже се са другим територијама. Војна вредност Сарајева за ВРС била и у томе што је везивало велики број противничких војника. У једном од цитираних српских извора појављује се идеја да би пробој сарајевског фронта променио и политичку позицију Алије Изетбеговића. Ковић и Мастиловић из тога закључују да стратегију не треба сводити на терор цивила: постојао је класичан војни циљ задржавања и исцрпљивања непријатељске групације.

Та тврдња не уклања питање начина на који је та стратегија спровођена. Тужилаштво у Хагу каже да војни циљ и терор над цивилима нису међусобно искључиви. Могуће је да операција има војну сврху, а да средства којима се та сврха остварује буду противправна. Наравно, све треба ставити под лупу; али, зар се заборавља страдање Срба у деловима Сарајева под контролом власти БиХ? Постоје многа сведочења о незаконитим затварањима, присилном раду, отмицама, убиствима, силовањима, логорима и злочинима на Казанима и другим локацијама. Аутори цитирају и податке институција Републике Српске о броју убијених и несталих Срба: ако се пише историја Сарајева 1992–1995, српске цивилне жртве унутар града не могу бити маргинална фуснота.

Пофалићи су издвојени као студија случаја. Књига описује операцију Армије БиХ у мају 1992, погибије и нестанке српских цивила и протеривање становништва из тог дела града. Аутори сматрају да одсуство таквих догађаја у аргументацији Хага производи погрешан утисак да је етничко насиље у Сарајеву било једносмерно: њихов аргумент није да симетрија жртава мора бити бројчана, него да историографска симетрија захтева видљивост различитих искустава.

Један од најосетљивијих делова односи се на гранатирање и снајперско деловање. Ковић и Мастиловић признају да су српске снаге гађале делове града и да су цивили страдали. Истовремено наводи српске изворе о ватри са муслиманских положаја по Грбавици, Илиџи и другим српским деловима града: из чињенице да једна страна има артиљеријску надмоћ која доноси знатан број цивилних жртава не сме се, без анализе сваког нивоа командовања и конкретних наређења, аутоматски извести јединствена намера терорисања као објашњење целокупне кампање.

На крају сарајевске анализе појављује се „спољни фактор“. Требда да се вратимо Кутиљеровом плану, европском посредовању, међународном признању БиХ, каснијој америчкој политици и Дејтонском споразуму. Све је то доказ да рат није био затворени процес у коме локални актери делују независно од великих сила. Међународни подстицаји, гаранције, санкције, ваздушни удари и дипломатске иницијативе мењали су цену компромиса и војних одлука.

Хаг се определио за селекцију извора, недостајуће контексте, вредносно обојен речник, тематско прекрајање скупштинских цитата и пристрасност у избору актера чија се намера испитује. Историчар, пак, не сме да буде судија - ако је позван као експерт, његов посао је да суду покаже сложеност извора, а не да ту сложеност унапред разреши у смеру оптужбе.

ПОЈАМ „БОСАНСКИ СРБИ“

Необично много пажње посвећено је самом изразу „босански Срби“, који је Хаг инструметализовао као стигму. Ковић и Мастиловић тврде да он, у локалном историјском и политичком контексту, није безазлена географска ознака. Прво, изоставља Херцеговину и разлике између Босне и Херцеговине. Друго, може имплицирати да су Срби посебна босанска национална група, а не део ширег српског народа. Ковић и Мастиловић се позивају на историју покушаја стварања „босанске нације“ у време Бењамина Калаја, на културне расправе у социјалистичкој БиХ и на самоидентификацију Срба из Републике Српске. Терминолошка прецизност је битна, јер називи којима описујемо групе могу неприметно да унесу политичку тезу у сам предмет истраживања.

Ова полемика води ка ширем питању српског референдума 9. и 10. новембра 1991. Књига га тумачи као масовно изражену вољу да Срби из БиХ остану у Југославији, у заједничкој држави са Србијом, Црном Гором и другима који би то желели. Аутори затим праве дуг историјски лук, од устанака деветнаестог века, преко 1918, до Другог светског рата, како би показали континуитет тежње дела српског становништва ка националном уједињењу. То не значи да је свака конкретна територијална политика тиме легитимисана - функција аргумента је да оспори представу да је захтев за останак у заједничкој држави настао искључиво манипулацијом СДС-а.

Извештаји Хага о српском руководству разумљиво се ослањају претежно на српску документацију, али Хаг из тих докумената изводи оцене о целокупном узроку рата и кривици. Чим се пређе са реконструкције организационе структуре СДС-а и Републике Српске на питање зашто је дошло до рата, више није довољно читати само српске записнике и разговоре. Потребни су документи СДА, ХДЗ, хрватских власти, ЈНА, међународних посредника и НАТО-а.

У таквој конструкцији СДС већ од оснивања 1990. постаје инструмент четворице или неколико водећих политичара, а низ каснијих институционалних потеза само извршава унапред постављен програм. Формирање Српског националног вијећа, регионализација, Скупштина српског народа, референдум, српске аутономне области и Република Српска повезују се у једну линију која завршава територијалном контролом и етничким чишћењем.

То није тачно: СДС је настао касније од СДА и ХДЗ и није у почетку имао потпуну контролу над српским политичким простором и учествовао је у коалиционој власти са друге две националне странке. Треба читати Николу Кољевића и друге изворе који показују колебања, нејединство и различите предлоге.

Посебно место има такозвана Београдска иницијатива, односно покушај компромиса са муслиманским политичарима који су били спремни да БиХ остане у некој форми Југославије. Треба указати на разговоре и пројекат Адилa Зулфикарпашића, који је предвиђао очување БиХ као унутрашње целине уз останак у заједничкој држави. Иницијатива није прихваћена од стране Алије Изетбеговића. Њено постојање важно јер показује да 1991. исход још није био одређен и да су постојале политичке алтернативе српској територијализацији и босанској независности.

Хаг српско формирање паралелних институција описује као подривање легалних власти БиХ, али сам легалитет корака ка независности био спор због положаја три конститутивна народа и начина доношења одлука у републичкој скупштини. Посебно се треба бавити седницом 14–15. октобра 1991, Меморандумом о суверености, одлуком о референдуму и референдумом 1992. То значи да се српска „сецесија унутар сецесије“ не може оценити ван питања да ли је сама сецесија БиХ од Југославије била договорена са сва три народа.

Ту срећемо Бадинтерову арбитражну комисију и међународно признање. Сраман је начин на који је принцип републичких граница добио предност над српским захтевом за останак у Југославији и тврде да су критеријуми самоопредељења примењивани неједнако: политичку акцију не треба назвати „нелегалном“ без објашњења који је правни поредак био на снази, ко је у том тренутку признавао коју државу и како су се међународна правила мењала током кризе.

Хаг подробно прати српско оружано организовање, али занемарује раније структуре СДА и ХДЗ, хрватске паравојне снаге и присуство јединица из Хрватске. Ковић и Мастиловић наводе ране сукобе, Сијековац, Купрес и друге примере како би показала да је БиХ већ пре општег рата била захваћена преливањем оружаног сукоба из Хрватске.

СТРАТЕШКИ ЦИЉЕВИ СРБА

Једна од главних тема Хага против Младића су шест српских стратешких циљева усвојених 12. маја 1992. Хаг их повезује са раздвајањем народа, успостављањем коридора, границама на Дрини и Уни, поделом Сарајева и излазом ка мору. У хашком читању циљеви нису само војно-политички програм, већ оквир у коме етничка хомогенизација постаје средство за стварање територије. Наравно да „раздвајање“ не мора само по себи значити физичко протеривање или истребљење становништва, нарочито у тренутку када међународни мировни планови такође предвиђају национално дефинисане јединице.

Младић у расправи о овом питању изговара реченицу да се не може „очистити“ простор тако да „остану само Срби“, односно метафору о немогућности прављења решета. Близина генераловог исказа стратешким циљевима доказ да се не сме аутоматски претпоставити да је политички термин раздвајања значио план уништења или протеривања несрба. Хаг, с друге стране, доказује да једна реторичка ограда не поништава касније поступке, демографске резултате и друге документе. Судски спор тако постаје модел ширег историографског проблема: колику тежину дати нормативној изјави у односу на праксу?

Слична дебата води се о скупштинским говорима Радована Караџића и других руководилаца. Хаг увек бира делове у којима се говори о етничким границама, српским територијама, неприхватљивости живота у одређеним државним оквирима и војним средствима. Хаг никад не тражи датум, политички повод и целину расправе. Сви знамо да ратни политички говор није исто што и оперативна наредба. Да би се од реторике дошло до доказа плана, потребно је показати институционални механизам, командни ланац и везу са конкретним деловањем.

ЛАЖ О ЈНА

Хаг стално прича о ЈНА и српским снагама: о захтевима да војска штити српске територије, премештањем јединица, складиштима оружја и наслеђивањем материјала. Јасно је да је део оружја и кадра ЈНА остао српској страни. Али, шта то значи? ЈНА је до формалног распада СФРЈ имала уставни положај савезне армије - истовремено је губила припаднике из република које су се издвајале и била предмет оружаних напада. Из тог хаотичног процеса, није методолошки исправно извући само линију тајне припреме српске војске.

Једна важна група хашких инквизиторских оцена односи се на цивилне затворенике и демографске промене. Хаг користи документа у којима се виде муслимански цивили у притвору, наређења, спискови и промене етничке структуре појединих општина. Наравно, треба прихватити садржај докумената тамо где је јасан, али треба одбити да се из једног списка изведе целокупна природу политике Срба у БиХ. Мора се утврдити ко је издао наређење, зашто су лица била затворена, шта им се догодило и како је локални случај повезан са централним руководством.

На истом принципу расправља се о демографској хомогенизацији. Рат је завршен територијама које су много етнички хомогеније него 1991. Хаг тај резултат доводи у везу са политиком етничког раздвајања. Наравно да је рат произвео масовна померања на свим странама, укључујући нестанак великог дела српског становништва из подручја под контролом Федерације и Хрватске. Сам коначни етнички распоред не доказује аутоматски да је једна страна 1990. имала јединствен план за тај исход. Потребан је независан доказ намере.

Судска истина мора имати одређену коначност јер поступак једном мора да се заврши. Историјска истина остаје отворена за нове изворе, нова питања и ревизију тумачења. „Право на историју“ је, у том смислу, захтев да и после пресуде остане дозвољено критички испитивати наративе на којима се пресуда делом ослањала, под условом да то испитивање поштује доказе, жртве и правила историографског заната.

ПРАВО НА ИСТОРИЈУ

Константин Леонтјев, чувени руски философ, у својој студији „Византизам и Словенство“, шаље нам поуку:„И школа, и стихови и мноштво чланака и романа научили су нас све да од раног детињства с дрхтајем усхићења читамо о Маратону, Саламини и Платеји и да, свим срцем саосећајући са својим јелинским републиканцима, гледамо на Персијанце скоро с мржњом и презиром. Сећам се како сам случајно прочитао (и то код кога? – код Херцена!) о томе да су персијски племићи сами скакали у море да би олакшали лађу и спасли Ксеркса, да су, један по један, долазили цару и клањали му се, пре но што скоче с палубе… Сећам се, кад сам то прочитао, да сам се замислио и рекао себи: Херцен то с правом зове персијским Термопилима. То је страшније и много величанственије од Термопила! То доказује силу идеје, силу уверења већу него код Леонидиних сабораца, јер је лакше положити свој живот у жару битке, него промишљено и хладнокрвно, без икакве принуде, одлучити се на самоубиство због религиозно-државних циљева! Од тог часа, сећам се, почео сам да Персију гледам другачије од начина на који ме је учила поезија, школа и већина историјских списа.“

Шта значи реч Константина Леонтјева? Она значи да сваки народ има право на своју историју. И да Србима не пада на памет да се одрекну своје истине о отаџбинском рату у Босни и Херцеговини и да на свој начин тумаче јунаштво генерала Младића. Не, то не значи порицање било чијих, па ни српских, злочина: то само значи да остајемо своји на своме.

Јер, како је говорио Гилберт Честертон, они који иду у рат не иду зато што мрзе оне испред себе него зато што воле оне иза себе. Покојни српски војсковођа Ратко Младић је то доказивао. Животом и смрћу.

Бог да му душу прости!

УПУТНИЦЕ:

1.https://www.danas.rs/vesti/politika/jovica-stanisic-glavni-covek-cia-u-beogradu/; https://www.nspm.rs/hronika/los-andjeles-tajms-jovica-stanisic-1991.-stupio-u-kontakt-sa-cia-bio-je-njihov-kljucni-covek-u-srbiji.html?alphabet=c#yvComment248969; https://www.ins.ba/bs/article/2847/cia-poslala-pismo-hagu-jovica-stanisic-je-bio-nas-saradnik; https://www.slobodnaevropa.org/a/30218026.html; https://n1info.rs/vesti/branilac-jovica-stanisic-vodio-cia-do-masovnih-grobnica-u-bosni/; https://s-medijicg.com/srbijairs/33-srbija-srs/73362-jovica-stanisic-cia-64378649169

Шира верзија текста објављеног на „Eagle Eye Explorer”

Извор: Правда