Протојереј-ставрофор Милорад Остојић, православни свештеник родом из Челебића који је током постојања СФРЈ прошао голготу комунистичких власти у Босни и Херцеговини, јер им је циљ био сломити и уништити СПЦ гостовао је у емисији Разбуђивање на Хелм Касту..

Отац Милорад Остојић је рођен о Гавриловдану 1947. године у месту Челебићи, на путу између Фоче и Пљеваља. Управо тај крај је крајем Средњег Вијека био по свим чињеницама дио Старорашке области. Више стољећа је ово подручје било под притисцима и трпало страховладу од Турака, Њемаца, Хрвата, муслимана... али и Срба комуниста, јер је био циљ елиминисати Србе, односно Православље.

На Берлинском конгресу 1878. године Аустроугарска добија право од Великих сила да окупира Босну и Херцеговину, а три деценије касније да је присвоји, што је и учињено. Германски терор је замјенио османски који је трајао више од четири стољећа.

Чим је отпочео Први свјетски рат, Бечки двор је у љето 1914. године почео са спровођењем монструозних планова елиминације србско-православног становништва у појасу 40-50 км према краљевинама Србији и Црној Гори. Црно-жута монархија је тада већ имала око 250.000 бојовика који су били послати да униште двије србске државе. У позадини жандармеријска јединица "Шукцори", попуњена углавом муслиманима и Хрватима је отпочела хапшења, пљачку, палеж, силовања, убиства по читавој БиХ. Ово је рађено са циљем застрашивања. Слично је било у фочанском крају.

Стотине Срба на тлу Општине Фоча је убијено од аустроугарских бојовника, а такође су многи киднаповани и спроведени у злогласни Добојски логор, одакле се мало ко вратио жив. Отац Милорад је причао језиве детаље како су се и на који начин брутално иживљавали ткз. Шуцкори - муслимани и Хрвати у одорама Аустроугарске, док су њихови надређени, махом Њемци наслађивали србским мукама, отворено пријетећи им истребљењем.

Током постојања Краљевине СХС, о страдањима и стратиштима није било пожељно причати, а још мање бројати србске жртве, јер је то наводно сметало у национално хетерогеној заједници прве јужнославенске државе.

Током Другог свјетског рата, након слома југославенског краљевства, априла 1941. створена је наци-фашистичка НДХ коју је предводио монструозни тројац: поглавник Анте Павелић, доглавник Адемага Мешић и кардинал Алојзије Степинац. Усташки режим је током четири ратне године муслимани и Хрвати су спроводили геноцидне планове, према србском становништву не само у Фочи, већ на читавој територији од Драве до Јадране.

О. Милорад говори и о партизанским злочинима који су почињени у фочанском крају. Пљеваљска бригада ПОЈ 1944-1945 је починила мноштво убистава невиних људи тј. цивила, домаћина који су само чували своја имања. Такође, по завршетку ДСР, крајем новембра бива убијен на страшан начин, јер се знало да ће ометати "извођење револуције", иако су Фочаци знали да је он лично спашавао људе без обзира на националну припадност. Његови посмртни остаци су пренети у цркву у Челебићима и ту похрањени.

Иако је дјеловало након 1945. године да је страдање прошло, нова комунистичка власт је почела елиминацију свих неподобних људи по политичкој линији. Тако је и сам Милорад у дјетињству био предложен за робију, јер је био осуђен на шест година затвора од "народног" суда у Калиновику. Разлог томе је био што је на једном скупу тј. општинској сједници наводио имена муслиманских фашиста који су учествовали у покољима над Србима и да за то има свједоке. Они су у посљератној Југославији имали одговорне функције и од тога је направљен скандал. Добар дио живота је о. Милорад био под присмотром УДБЕ (тајне полиције), која је пратила његове активности.

Распиривањем новог рата у БиХ почетком деведесетих година 20. вијека, муслимански екстремисти из СДА шире међунационалну мржњу и желе спровођење злогласне Исламске декларације. Овај пут су Срби поучени искуствима из претходних ратова се добро организовали и сачували свој кућни праг. Фоча је остала у саставу Србске Републике у БиХ. Мада су муслиманске снаге у мноштву села око Фоче починили серију покоља над цивилним становништвом.

Отац Милорад је коаутор књиге о комунистичким злочнима над ЈВуО, крајем ДСР и мало послије тога. Његова жеља је да се подигне спомен-црква на Миљевини, гдје су припадници КНОЈ ликвидирали србске младиће у униформама ЈВуО.

Извор: Хелм Каст