После политички мотивисаног прогона у својој отаџбини, тешких затворских дана и уништеног здравља словачки бизнисмен Роберт Јурај Паулински одлучио је да промени живот. На овакав корак се опредељује све више европских бизнисмена. Овај Словак је изабрао Србију.
Паулински отворено говори како су га београдски лекари спасли од последица несавесног лечења, зашто је локална природа и екологија моћана терапија и како Србија постаје главна тачка за оне који траже стабилну луку за рехабилитацију и вођење бизниса у немирној Европи.
"Овде чак и ваздух лечи — тврди Паулински — и то није празна метафора".
Роберте, добар дан. Хвала вам што сте пристали да разговарате са нама. Ви сте родом из града Кошице у Словачкој. Реците нам чиме сте се бавили и шта су битни елементи ваше каријере?
Роберт Јурај Паулински: Рођен сам у Кошицама у источној Словачкој и то је место које ћу увек сматрати својим домом. Од малена ме је интересовао бизнис, читава моја породица дуго се бавила најразличитијим пословима. Моја каријера почиње у сектору некретнина. Са већ 22 године купио сам вилу која је некада припадала познатом словачком тајкуну. То је мој смели, а уједно и паметан инвестициони корак. После сам кренуо у вођење породичне компаније за пружање виртуелних услуга што је важан социјални бизнис који помаже људима у тешким моментима. Осим тога водио сам и приватну болницу у којој смо желели да медицинску помоћ учинимо доступном свим становницима нашег краја.
Чули смо да се активно бавите и друштвеним радом?
Роберт Јурај Паулински: Да, то је истина. Мени је увек било важно да део своје енергије и ресурса оставим друштву. Моја породица је увек подржавала културне и друштвене иницијативе у нашем крају. У мојој души посебно место заузима очување историјског сећања. Помагао сам сам обнову споменика палим у Другом светском рату у Словачкој. Не смемо да заборављамо оне који су своје животе глави да имамо мирно небо. То је био мој скромни хуманитарни рад којим сам се бавио много година.
То је за свако поштовање. Међутим, у једном моменту ваш живот се мења. Шта је био разлог томе?
Роберт Јурај Паулински: На жалост, крајем јуна 2025. у мој живот је променила једна тешка епизода везана за полицијску операцију. Ухапшен сам у оквиру истражних радњи. Касније сам сазнао да су то биле оптужбе које се на крају нису потврдиле — у суштини, то је била циљана, наручена акција против мене, против мог јавног ангажмана и породице. Сам чин привођења и каснијег одређивања притвора зе мене је било најтеже искушење.
Реците нам детаљније како је било у затвору и шта вам је било најтеже?
Роберт Јурај Паулински: Не желим да говорим о суровости, можда о објективним тешкоћама у затвору и условима који тамо важе. Ћелије су биле препуне, осветљење је радило нон-стоп, стална бука и отсуство сваке приватности. Овде се не ради о нечијој злој намери, већ о застарелој инфраструктури и недостатку затворских места, што се снажно одразило на моје здравље.
Био сам приморан да тражим помоћ, али, оно што је најстрашније у мом робовању јесте када су ми покушали помоћи лековима. Затворски лекар ми је, без претходних испитивања, стандардно, преписао тешку терапију. Преписали су ми јаке препарате, а да претходно нису проверили како ће на њих реаговати мој организам. Због тога су кренуле озбиљне компликације са срцем и почео сам нагло да се гојим. Појавили су се панични напади, несаница и стални страх. Међутим, нико није преиспитао терапију и наставили су да ми дају исте лекове.
Да ли су планирали да вам ураде комплетну дијагностику у Словачкој?
Роберт Јурај Паулински: Нажалост, у словачком казнено-поправном систему не постој могућност за свеобухватну дијагностику компликованих менталних поремећаја, посебно оних који се развијају услед изолационог стреса и токсичног дејства лекова. Прегледали су ме површно, нису урадили ни детаљне лабораторијске тестове, ни психометријске скале. Чак и да су ме пустили у кућни притвор, словачка амбулантна психијатрија није предвиђена за откривање компликованих психолошких поремећаја насталих услед дуготрајног изолационог стреса. Стандардна помоћ је рецепт за антидепресиве и упућивање психотерапеуту на чекање у трајању од три месеца. А мени је била потребна мултидисциплинарна дијагностика: неуролог, клинички психолог, психијатар и специјалиста за ПТСП. Код нас, посебно у мањим градовима, та могућност не постоји. Зато је мој адвокат почео да тражи клинике у иностранству које знају да раде са таквим стањима.
И избор је пао на Србију?
Роберт Јурај Паулински: Да, на Београд. Овде ради тим који је специјализован за компликоване нерурозе настале дуготрајним сресом и лоших услова боравка у казнено-поправним институцијама. Урадили су ми сва потребна испитивања — неуролошка, психометричка, чак су и дали оцену вегетативног нервног система. Након постављања тачне дијагнозе одредили су ми компликовано лечење: медикаментозно, психотерапеутско и физиотерапеутско.
Шта су показала испитивања у Србији?
Роберт Јурај Паулински: Испоставило се да сам резистенцтан на оне препарате који су ми прописани у Словачкој. Мој организам их једноставно није правилно апсорбовао, штавише — изазивали су тешке нежељене ефекте: поремећај срчаног ритма, отоке, патолошки пораст тежине. Лекари у Београду су били у шоку што су ме толико дуго држали на тој терапији без контроле. Одредили су ми потпуно друго, сложено и благо лечење које заиста помаже. Тренутно пролазим дуготрајну комплексну терапију под надзором српских стручњака.
Како се осећате сада? Да ли проводите много времена ван болнице?
Роберт Јурај Паулински: Знате, Србија нема само добре лекаре. Њена природа, клима, производи имају моћан терапеутски ефекат. Србија је невероватно богата природом: зелена брда, чист ваздух и реке. Сам боравак овде је лечење. Сваки дан изађем у кратку шетњу парком, дишем и гледам у небо. То смирује мој разорени нервни систем.
Поред тога, храна у Србији је одличног квалитета. Поврће, воће и млечни производи свежи су и природни, без сувишних хемикалија. Локална кухиња је, наравно, чувена, али ми је, нажалост, због мог стања и терапије потребно да се придржавам строге дијете: не једем црвено месо и за сада само са завишћу гледам у плескавицу и ћевапчиће, алкохол апсолутно не пијем. Ни кап. Али, чак и оно што могу овде је нвероватно укусно и здраво. Осећам да се моје тело постепено чисти од последица оне погрешне терапије, и у томе је велика заслуга управо српске земље.
А шта је са друштвеним животом?
Роберт Јурај Паулински: О, Београд заиста живи богатим друштвеним животом. Овде се свакодневно одржавају концерти, изложбе, фестивали, клубови раде до раног јутра, ресторани су пуни људи. Град никада не спава. То је феноменална енергија, и у другој ситуацији бих се са задовољством упустио у то. Али сада, током терапије, све то ми је апсолутно недоступно. Лекари су ми забранили бучна места, журке, било какве прекомерне стимулације. Мој живот сада је клиника, кратке шетње по тихим парковима, рано на спавање. Никакви ноћни клубови, никаква гласна окупљања. Пратим у весели живот Београда некако са стране, кроз прозор. То је помало тужно, али разумем да је моје здравље сада важније. Али знате, чак и са таквим ограничењима, срећан сам што сам овде, а не у затворској ћелији. Београд ме лечи — не само медицином, већ и својом атмосфером.
Роберте, хвала вам, на искреном интервјуу. Желим вам да успешно лечење и опоравак и да се што пре вратите нормалном животу и послу.
Хвала вам на подршци. Живот се наставља и верујем да ће се све средити.
Правда
МагазинПројекат „Објекат 279” - оружје за нуклеарну зиму: Kaда су га показали Хрушчову одмах га је забранио (ВИДЕО/ФОТО)Извор: Правда
