Професорка Мила Алечковић, у интервјуу за продукцију "Лучић инсерти" истиче да се Србија тренутно налази у стању „интерегнума“, односно „ничије земље“, што представља изузетно опасан период. „Ми смо у једном интеррегнуму. Значи, ми смо у једној, како воле људи сада говоре, 'no man's land'. Значи, нисмо ни тамо ни вамо, негде смо између. Чарлотина неводна земља, ајмо српски. И ово је врло опасан период. Врло“, објашњава Алечковићева, наглашавајући да влада још није формирана и да ништа није конституисано.
Финансијске малверзације и међународна контрола
Један од главних извора панике у јавности јесте изношење огромних количина новца у Alta банку, што људе наводи да се питају шта ће се десити. Међутим, Алечковићева, позивајући се на информације познаника који је радио у JP Morgan-у, уверава да изношење новца из Србије није тако једноставно како се чини. Банке попут Alta банке морају имати кореспонденте у свету, а у случају доларских трансакција то је JP Morgan Chase, док за евре то чине велике европске банке. „Што значи да никакав новац не може тек тако да се изнесе из Србије. Могу да га гомилају тамо и да не знам шта хоће тиме да раде. Постоје, постоје, како да кажем, постоји алерт интернационални који овај води и те како рачуна о томе зашто се неки новац износи. И он не може тек тако да, да буде изнет. Мора ту да свашта тога да се још догоди“, наводи она.
Постоје механизми попут „алерт ПО“ (политички експониране особе) и STAR иницијативе (Stolen Asset Recovery) који омогућавају заустављање сумњивих трансакција. Банкари, иако нису наивни, прате политичке догађаје, а Србија је вероватно већ означена као зона максималног ризика, што значи да су све очи упрте у потенцијалне трансфере. Новац који се износи, ако није намењен за плаћање дугова или одржавање амбасада, биће одмах заустављен и замрзнут. Такође, постоје поштени људи у Народној банци и другим институцијама који могу сигнализирати сумњиве трансфере. „Према томе, људи не треба да се плаше да ће ова братија да изнесу огромне паре, јер видим да је то засад заиста паника“, закључује Алечковићева, позивајући Србе широм света да буду будни и прате догађаје, јер „одбрамбена коњица постоји“.
Буђење правосуђа и зрелост студената
Професорка Алечковић истиче да је охрабрујуће што је професорка Весна Ракић Водинелић јасно рекла да правосуђе не мора да чека конституисање парламента и владе, већ може одмах да почне да ради. Ово се поклапа са „буђењем“ госпође Доловац, за коју Алечковићева метафорички каже да је „добила два шамара па је и почела“. Народ је жељан брзе правде, али студенти, који су изванредно извели завршни дан протеста, желе демократску процедуру и одбијају освету и нереде. „Људи би све брзо да реше. Знате, то је оно за једну ноћ заставу на Рајхстаг. Нажалост, то тако не може, а поготово што студенти желе да буде ипак нека демократска, како да кажем, процедура“, објашњава она, подсећајући на Толстојеву изреку: „Бог види, али чека“.
Психолошке категорије у транзицији: улизице, покајници и ботови
У овом периоду, Алечковићева идентификује неколико занимљивих психолошких категорија: улизице, покајнике (које назива „професијом Момчило“) и ботове. Народ је, према њеним речима, интуитиван и добро препознаје оне који покушавају да се „препоруче“ новој власти. Посебно упозорава студенте да пазе на све људе који ће се сада „натурати“ и нудити, а који су некада били функционери. Биографије свих који су били на функцијама морају се проверавати тридесет година уназад, а не само од 2014. године. „Ко год је био на неком положају, мора се проверавати шта је радио“, наглашава она, додајући да медији не смеју да позивају људе са „прљавим биографијама“ да говоре о будућности, а да се не осврну на њихова недела из прошлости.
Категорија „покајника“ је посебно интересантна. Алечковићева је у једном тренутку рекла: „Момчило више није име. Момчило је сада професија.“ Ово се односи на људе који су за новац писали „прљавштине“ о познатим и чистим личностима, а сада се „кају“. Анализирајући говор једног таквог „бота“, Алечковићева закључује да је он говорио логично и кохерентно, што указује на свесно, промишљено и користољубиво деловање, са дозом психопатског карактера. „Када неко ко апсолутно говори логично и кохерентно прича шта је под знацима 'морао' да ради, будите сигурни да је био свестан док је то радио, да је био пунолетан, то је очигледно, да је знао шта ради и да је радио из користољубља“, истиче она. Народна пословица „Ко признаје, пола му се прашта“ поставља питање шта са другом половином и шта са „професијом Момчила“ која ће цветати. Алечковићева сматра да такви људи морају да одговарају за своја дела, да иду у затвор и врате новац који су узели за клеветање поштених људи. „Морамо да променимо начин говора са таквим људима јер, понављам, Момчило постаје професија у Србији“, поручује она.
СрбијаАлта банка: Експозитуре не раде, обустављене активности у вези са картицама и прометомИзвор: Правда
