Учешће једног од најутицајнијих афричких лидера на међународном скупу у Москви отворило је питање далекосежних промена у односима великих сила и будућности њиховог утицаја на афричком континенту.
Трећи самит Русија-Африка, одржан 28. и 29. октобра 2026. године у Москви, добио је посебан геополитички значај због доласка египатског председника Абдела Фатаха ел-Сисија. Иако је скуп био посвећен односима Русије и афричких држава, његов значај превазилази билатералну сарадњу и непосредно се односи на интересе Кине, јачање БРИЦС-а и међународни положај Глобалног југа.
Египатски политиколог и стручњак за кинеску политику др Надија Хелми оценила је за Модерн Дипломацy да Ел-Сисијево присуство представља стратешку предност за Пекинг. Египат својим географским положајем, политичким везама и чланством у БРИЦС-у омогућава повезивање руских и кинеских иницијатива са развојним потребама афричких држава.
Посебну важност има чињеница да Египат контролише Суецки канал, једну од најзначајнијих поморских саобраћајница на свету. Кина преко те руте остварује велики део трговинске повезаности са европским и афричким тржиштима, док кинеска иницијатива Појас и пут предвиђа ширење инфраструктурних, логистичких и трговинских мрежа. Због тога стабилност Египта и његово учешће у регионалним пројектима имају непосредан економски значај за Пекинг.
Односи Каира и Пекинга додатно су учвршћени свеобухватним стратешким партнерством, а две државе су ове године обележиле 70 година дипломатских односа. Њихова сарадња обухвата координацију у међународним организацијама, развојне пројекте и подршку реформама глобалног управљања, уз наглашавање интереса земаља у развоју.
Руски председник Владимир Путин и кинески председник Си Ђинпинг заговарају изградњу мултиполарног међународног система, у којем би западне силе имале мању могућност да самостално одређују економска и политичка правила. Египатско приближавање руским иницијативама, уз истовремено очување партнерства са Кином, уклапа се у такву визију међународних односа.
Ел-Сиси је током московског самита посебно указао на потребу реформисања Савета безбедности Уједињених нација и исправљања историјске неравноправности афричког континента у међународним институцијама.
Захтев за праведнијом заступљеношћу земаља Глобалног југа одговара кинеским спољнополитичким приоритетима и настојањима да се смањи концентрација моћи у постојећем међународном систему.
Важан део ових промена односи се на финансије. У оквиру БРИЦС-а разматрају се механизми финансирања развојних пројеката, изградње ланаца снабдевања и шире употребе националних валута у међународној трговини. Циљ таквих иницијатива јесте смањење зависности од долара и финансијских ограничења која могу настати услед западних санкција.
Египат у тим процесима заузима значајно место као афричка држава која истовремено одржава блиске односе са Русијом и Кином. Москва настоји да кроз сарадњу са Каиром и другим афричким престоницама прошири економске могућности БРИЦС-а, док Пекинг у томе препознаје прилику за додатно повезивање својих инвестиција са развојним плановима континента.
Једна од кључних тема разговора биле су транспортне везе, стратешки коридори, логистичке зоне и повезивање електроенергетских система. Египатски предлози о инфраструктурном развоју Африке одговарају кинеским плановима за ширење копнених и поморских трговинских праваца, што би омогућило снажније повезивање афричких тржишта и повећање њиховог економског значаја.
На самиту су отворена и питања безбедности Црвеног мора, стабилности Рога Африке и ситуације у Судану. За Кину су ова подручја посебно важна због поморских праваца којима њена роба стиже до међународних тржишта. Египат је истовремено нагласио значај водне безбедности као питања од животног интереса и потребу решавања криза у Гази, Судану и Либији.
У односима са афричким државама Пекинг настоји да афирмише модел сарадње заснован на узајамној користи и принципу немешања у унутрашње послове партнера. Египатско инсистирање да афричке државе самостално одређују развојне приоритете одговара том приступу, што додатно приближава политичке позиције Каира и Пекинга.
Русија, са друге стране, покушава да развије модел институционалне сарадње са Африком по узору на кинески Форум за кинеско-афричку сарадњу, основан 2000. године. Кинески модел омогућио је Пекингу да током претходних деценија развије широку мрежу економских партнерстава, инфраструктурних пројеката и политичких контаката са афричким земљама.
Москва своју сарадњу заснива на другачијим предностима. Русија афричким партнерима нуди сарадњу у војној индустрији, производњи и испорукама житарица, енергетици и нуклеарним технологијама. Пример таквог партнерства представља изградња нуклеарне електране Ел Даба у Египту, која заузима значајно место у руско-египатским економским односима.
Каиро, међутим, не посматра односе са Москвом и Пекингом као избор између два међусобно искључива партнера. Египатска политика заснива се на одржавању равнотеже и отворености према различитим међународним центрима моћи, при чему се кинески инвестициони потенцијал и руске технолошке и безбедносне могућности користе у различитим секторима.
Истовремено се мења и кинески приступ инвестирању у Африку. Уместо искључивог ослањања на велике инфраструктурне пројекте, попут лука и аеродрома, Пекинг све већу пажњу посвећује мањим, дугорочно одрживим подухватима. Међу приоритетима су дигитална трансформација, обновљиви извори енергије, пренос технологија и стручно оспособљавање локалног становништва.
Овакво ширење руско-кинеске сарадње одвија се у условима све израженије конкуренције са Сједињеним Државама и Европском унијом. Вашингтон настоји да афричким државама понуди алтернативне моделе финансирања инфраструктурних пројеката, уз упозорења на ризике прекомерног задуживања код кинеских кредитора. Амерички приступ укључује и подршку демократским реформама.
Европска унија покушава да кроз стратегију Глобал Гатеwаy повећа улагања у обновљиве изворе енергије, дигиталну инфраструктуру и развојне пројекте. Тиме Брисел настоји да сачува и прошири свој утицај на континенту на којем Кина већ има снажно економско присуство, а Русија развија партнерства у безбедносној и енергетској области.
Борба за афричка тржишта додатно је сложена због све активнијег присуства Индије, Турске и држава Персијског залива. Њихова улагања и дипломатске иницијативе стварају додатне могућности за афричке земље, које настоје да међународну конкуренцију искористе за сопствени економски развој.
Кина кроз своје односе са афричким државама остварује и дипломатске користи. Подршка у Уједињеним нацијама и другим међународним организацијама значајна је за кинеске позиције у питањима као што су Тајван и људска права. Ширењем економских партнерстава Пекинг истовремено јача политичке везе са државама чији гласови могу имати важну улогу у међународним односима.
Због тога Ел-Сисијево учешће на московском самиту има значај који превазилази односе Египта и Русије. Каиро представља везу између БРИЦС-а, афричких држава и кинеских развојних иницијатива, омогућавајући да се политички договори великих сила повежу са конкретним инфраструктурним, енергетским и трговинским пројектима.
У таквом распореду односа Русија добија додатне могућности за сарадњу са Африком, Кина користи постојећа партнерства за остваривање дугорочних стратешких циљева, а Египат настоји да учврсти свој положај регионалног посредника.
Европска унија и Сједињене Државе суочавају се са све већом конкуренцијом за политички и економски утицај на континенту који постаје једно од важних подручја обликовања будућег међународног поретка.
Wебтрибуне
