Док је пажња света углавном усмерена на Украјину и Блиски исток, Скот Ритер сматра да се најопаснији пут према нуклеарном рату заправо налази у Азији.
Комбинација Тајвана, америчко-кинеског ривалства, Јапана, Северне Кореје и нове америчке доктрине о ранијој употреби тактичког нуклеарног оружја, према његовој процени, ствара простор за ескалацију коју након првог удара више нико не би могао да контролише.
Ритер прави јасну разлику између садашње ситуације у Европи и оне на Пацифику.
Русија је, сматра, војно много сигурнија него током 2024. Украјинске снаге више нису у Курској области на начин који би могао да изазове озбиљну стратешку кризу, док Москва више не верује да НАТО располаже конвенционалним способностима којима може преокренути рат.
Због тога он тренутно не сматра европски фронт највероватнијим местом нуклеарне ескалације. Азија је другачија. Ритер упозорава да САД настављају војне програме повезане са Тајваном, док остаје отворено питање како би Доналд Трамп реаговао ако би Кина предузела војни потез према острву.
Довољна би могла бити и криза која у почетку нема везе са директним ратом САД и Кине.
Ритер даје хипотетички пример инцидента између Јапана и кинеских поморских снага. Ако би Јапан потопио кинеско пловило, Пекинг би могао да одговори нападом на јапанску територију. Ако би истовремено ескалирала ситуација око Тајвана, Вашингтон би био суочен са питањем директне војне интервенције.
Ту се поново појављује проблем америчке конвенционалне моћи. Ритер сматра да САД не могу дугорочно да воде велики конвенционални рат са Кином у њеном непосредном окружењу и да управо зато нова нуклеарна доктрина постаје толико опасна.
Ако конвенционалне снаге не могу да остваре циљ, политичко и војно руководство може рано да посегне за тактичким нуклеарним оружјем. Према Ритеру, то је тренутак у којем „ограничени“ атомски рат престаје да буде ограничен.
Он тврди да су ратне симулације у којима је коришћено тактичко нуклеарно оружје завршавале општом нуклеарном разменом. Разлог није само физичка снага првог удара, већ промена стратешке равнотеже.
Нуклеарно одвраћање деценијама је почивало на идеји да атомски рат не може имати правог победника. Ако једна сила одлучи да може да користи нуклеарно оружје ради остваривања ограниченог војног циља, друга страна мора да претпостави да је дотадашња равнотежа нестала.
Ритер то посебно повезује са могућим америчким ударом на Иран. Ако би САД прве употребиле нуклеарно оружје против Ирана, сматра он, Русија и Кина не би могле једноставно да прихвате нову ситуацију.
У његовој процени, америчка употреба атомске бомбе без нуклеарног одговора других сила омогућила би Вашингтону да покаже да је спреман да користи средство којег се противници уздржавају да употребе. Тиме би настала својеврсна нуклеарна доминација.
Русија и Кина би зато, по Ритеровом сценарију, морале да демонстрирају да и оне остају спремне на атомску употребу. Он не сматра да би Москва нужно одговорила нуклеарним нападом на саму Украјину. Спекулише да би могућа мета могла бити у Европи.
За Кину износи још драматичнији сценарио. Не очекује нуклеарни удар на Тајван јер га Пекинг сматра делом сопствене територије. Као много вероватнију мету у таквој хипотетичкој ескалацији наводи Јапан.
Тада би се Вашингтон поново нашао пред истим избором: не одговорити и прихватити драматично мењање односа снага или узвратити и започети следећи степен ескалације. Ритер управо због те ланчане реакције одбацује идеју да постоји стабилан „мали“ нуклеарни рат.
Једном када једна држава употреби тактичку нуклеарну бомбу, друга више нема гаранцију да следећи удар неће бити против ње. Свака страна зато има разлог да реагује пре него што изгуби сопствене снаге.
На крају таквог процеса више се не говори о једној бомби мале снаге, већ о општој нуклеарној размени. Европа по Ритеру ипак није без ризика.
Он као посебно опасне наводи расправе о могућем размештању француских авиона Рафал са нуклеарним оружјем на финским аеродромима. Такву политику види као покушај приближавања нуклеарног прага руским границама.
Ипак, када рангира могуће правце катастрофалне ескалације, Пацифик оставља на првом месту. Тамо се истовремено укрштају америчке обавезе према савезницима, кинеска одлучност око Тајвана, јапанска војна улога, севернокорејски нуклеарни арсенал и проблем америчке конвенционалне способности да победи у дуготрајном регионалном рату.
Због тога Ритер сматра да највећа опасност можда неће настати тамо где се данас воде најкрвавије борбе.
Први корак могао би бити релативно ограничен инцидент у Азији. Али ако се затим активира доктрина ране употребе тактичког атомског оружја, према његовом упозорењу, догађаји би веома брзо могли да пређу границу иза које више ниједна страна не контролише завршетак рата.
Wебтрибуне
