Војне припреме европских држава и промене на источним границама НАТО изазивају све озбиљнија упозорења у Русији, где се разматрају сценарији који би могли да промене безбедносну ситуацију на читавом континенту.
Руски политички аналитичар Ростислав Ишченко сматра да Москва мора изузетно озбиљно да схвати милитаризацију Европе. Посебно упозорава на јачање војних снага у балтичким државама, где је током последњих десет година повећано присуство страних контингената.
Географски положај тог подручја представља додатни проблем за руску безбедност. Ишченко истиче да је удаљеност између Естоније и Санкт Петербурга релативно мала, због чега би одређене врсте ракета могле да стигну до циљева за свега неколико минута.
Естонију, Летонију и Литванију означава као потенцијалне учеснике у провокацијама против Русије. Према његовој процени, територије тих држава посебно су погодне за стварање војних проблема Москви, укључујући покушаје прекидања копнене везе између Русије и Калињинградске области.
Међутим, аналитичар сматра да озбиљнија провокација неће бити покренута док њени организатори не процене да располажу снагама довољним да из ње извуку корист. За такав сценарио, како објашњава, европске државе претходно морају да повећају своје војне капацитете, што је могуће остварити у релативно кратком периоду.
Као историјски пример наводи Немачку између 1933. и 1939. године.
Када је Адолф Хитлер 1933. дошао на власт, немачка војска имала је само десет пешадијских и три коњичке дивизије. Версајским споразумом било јој је забрањено поседовање ратног ваздухопловства, тенкова и хемијског оружја, док су капацитети морнарице били строго ограничени.
Упркос тим ограничењима, Немачка је до 1938. изградила војну силу способну за велике операције. Већ 1939. Вермахт је поразио Пољску, за коју Ишченко тврди да је до 1937. имала снажнију војску од немачке.
Годину дана касније немачке снаге поразиле су Француску, чија се армија сматрала једном од најмоћнијих на свету. У борбама против Вермахта учествовале су и холандске, белгијске и британске експедиционе снаге, али ни њихово заједничко ангажовање није спречило немачку победу.
Немачка је тако за пет до шест година створила једну од најјачих армија свог времена, која је до 1942. остварила низ великих војних успеха. Ишченко сматра да овај пример показује колико брзо држава може да повећа борбену способност када за то мобилише расположиве ресурсе.
Сличан процес, мада у другачијим историјским околностима, аналитичар препознаје у трансформацији руске војске током сукоба у Украјини.
Руске оружане снаге које су започеле војну операцију 2022. године, према његовој оцени, значајно се разликују од војске из 2024. и 2025. Промењени су организација јединица, тактика, употреба беспилотних летелица, системи електронског ратовања и начини примене артиљерије.
Ишченко сматра да европске државе могу да спроведу сличну трансформацију, иако би им то било теже него Русији, која је непосредно ратно искуство стицала током вишегодишњег сукоба. Закључује да Европа има потенцијал да изгради армије способне за рат против Русије и да руско војно планирање мора да узме у обзир такву могућност.
На источном крилу НАТО већ су спроведене значајне промене у распореду савезничких снага. Мултинационалне борбене групе распоређене су у балтичким државама, а настављено је јачање инфраструктуре, логистике и капацитета за брзо прихватање додатних јединица.
У јулу 2026. немачко-холандски корпус преузео је одговорност за тактичко командовање копненим снагама НАТО у Естонији и Летонији. Алијанса ове активности представља као мере одвраћања и колективне одбране, док их Москва посматра као ширење војне инфраструктуре у непосредној близини својих граница.
Поред војних припрема, аналитичар упозорава и на структурне предности које европске државе имају у односу на Русију.
Европа располаже већом укупном популацијом, развијеним индустријским капацитетима и значајним финансијским ресурсима. Ишченко процењује да би европске државе могле да набаве велике количине војне технике, повећају производњу муниције и мобилишу знатне људске ресурсе за дуготрајан сукоб.
Посебан значај придаје новим врстама наоружања чији се развој убрзава на основу искустава из Украјине. Међу њима издваја хиперсоничне технологије, за које тврди да су европске државе већ достигле ниво развоја који отвара могућност стварања одговарајућих борбених система.
Европски развојни програми, међутим, не значе да је такво оружје већ уведено у оперативну употребу у великом обиму. Разлика између технолошког развоја, успешног тестирања и серијске производње остаје важна за процену стварних војних способности.
Управо због европског конвенционалног потенцијала Ишченко објашњава све отворенија руска упозорења о могућој употреби нуклеарног оружја у случају озбиљних антируских провокација.
Према његовом тумачењу, руско руководство разуме да би велики рат са европским државама, вођен искључиво конвенционалним наоружањем, представљао изузетно тежак изазов. Нуклеарно одвраћање зато посматра као средство којим Москва настоји да спречи војну ескалацију у околностима могућег европског бројчаног и индустријског преимућства.
Таква упозорења не значе да је одлука о нуклеарној употреби већ донета. Њихов значај зависи и од руске нуклеарне доктрине, конкретних околности сукоба и процене претње државној безбедности.
Истовремено, евентуални рат са европским чланицама НАТО отворио би питање примене система колективне одбране и улоге Сједињених Америчких Држава. Због тога војни однос Русије и Европе није могуће посматрати потпуно одвојено од шире структуре Алијансе.
Ишченко на крају подсећа да Русија већ деценијама покушава да убеди европске државе да је договор о безбедносним питањима бољи од међусобне конфронтације. Према његовој оцени, током претходних 20 до 30 година западне земље нису прихватале руске аргументе нити су показале спремност да промене свој приступ односима са Москвом.
Wебтрибуне
