Могућност директног уласка европских држава у рат у Украјини зависи од много више фактора него што сугеришу политичке изјаве из Лондона, Париза или Берлина.
Географија и логистика чине Пољску готово незаменљивом за сваку велику копнену операцију на истоку Европе.
Без пољске територије, инфраструктуре, путева, железница и војних база, европско распоређивање великих снага према Украјини постало би много сложеније. Балтички правац не може лако да замени ову улогу, посебно у сукобу у којем би противник располагао снажним ракетним, ваздушним и извиђачким капацитетима.
Амерички војни аналитичар и пензионисани пуковник Даглас Мекгрегор сматра да управо Пољска представља најважнији разлог због којег директна европска интервенција није реална.
Његова процена је да пољска јавност не жели рат са Русијом због Украјине, док ни политички врх нема интерес да земљу уведе у такав сукоб.
Пољска војска се притом не потцењује. Напротив, оцењује се као вероватно најспремнија међу европским чланицама НАТО-а, са добрим нивоом обучености, дисциплине и значајним конвенционалним способностима.
Управо зато би одсуство Пољске из евентуалне операције било још значајније. Није реч о периферној чланици чији би допринос могао једноставно да буде замењен, већ о земљи која се налази непосредно између главног европског логистичког простора и украјинског ратишта.
Поређење које се користи је драматично: велика интервенција у Украјини без Пољске била би слична планирању искрцавања у Нормандији без коришћења Британије као базе. Без ослонца на Пољску, снабдевање, концентрација снага, одржавање ваздушне одбране и допремање муниције постали би далеко тежи.
Као историјска паралела наводи се 1981. година, када је у Пољској уведено ванредно стање. Тада је, према изнетом сећању, совјетски војни врх оценио да озбиљна офанзивна операција према Западу није могућа док Пољска није политички и војно потпуно поуздана.
Разлог је био једноставан. Армија која се креће према западу мора да буде сигурна да јој земља кроз коју пролазе логистички правци неће ометати снабдевање, транспорт, комуникације или позадину.
Иста географска логика сада делује у супротном смеру. Свака велика европска операција према Украјини морала би да рачуна са Пољском као основним копненим коридором.
Мекгрегор сматра да у Москви та чињеница постаје све важнији део војне рачунице. Ако руско руководство закључи да Пољска неће ући у рат, смањује се вероватноћа да би Немачка, Француска или Британија саме могле да организују озбиљну копнену интервенцију.
Балтичко море тешко може да понуди једноставно решење. У затвореном и релативно уском простору велики бродови и транспортни правци били би изложени извиђању, ракетним системима и другим средствима напада.
Због тога политичке изјаве о европским снагама у Украјини не значе аутоматски и способност да се таква одлука спроведе. Војна операција није само питање броја бригада, већ њиховог пребацивања, снабдевања, ваздушне заштите, попуне и одржавања током дуготрајног сукоба.
Ако се пољска подршка искључи из те једначине, могућности остатка Европе нагло се смањују. То истовремено може да утиче и на понашање Русије, јер слабија вероватноћа интервенције отвара простор за одлучније операције на украјинском фронту.
Управо због тога Варшава може имати много већу улогу у завршној фази рата него што се на први поглед види. Не мора да пошаље ниједног војника да би њена одлука променила војну рачуницу целе Европе.
Wебтрибуне
