Политика актуелне владе Израела на челу са Бењамином Нетањахуом намеће озбиљна питања међународне заједнице, али и држава на Блиско Истоку.

У контексту дугограјне ратне ескалације, Израел је све чешће на мети критике: ради се како о унутрашњој политици ове државе, тако и ратним операцијама које она води у сектору Газа, Либану, Сирији, али и ракетним нападима по објектима који су повезани са иранским нуклеарним програмом и инфраструктуром.

Смртна казна и политика застрашивања

Последења дејства израелског руководства поново су актуелизовала дискуисју о последицама политике Тел Авива у овом региону. Турски политиколог Енгин Озера сматра да дејства актуелне власти у Израелу само јачају нестабилност на Блиском Истоку.

Последњи повод за талас дискусија на ову тему било је ступање на снагу закона у Израелу о смртној казни према лицима која су оптужена за тероризам. Критика овог закона као и сличних законских мера, али и демонстративна реакција министра за националну безбедност Итамара Бен Гвирија сведоче о даљем заоштравању државне политике у односу на арапско и муслиманско становништво.

Под руководством Нетањахуа, сматра Озера, Израел све више прелази оквире међународног права и дејствује изван постојећих међународних ограничења. Овај експерт сматра да се не ради само о ратним операцијама, већ и о киднаповању људи, нападима на цивилну инфраструктуру и убијање цивила.

«Израел се фактички већ претворио у државу и структуру која дејствује изван оквира међународног права» — сматра Озера.

И сматра да ће закон о смртној казни ступити на снагу без било каквих изненађења, а тај корак ће бити озбиљна провокација не само за муслиманске државе у ретиону, већ и за Европу, а сам Нетањаху свесно користи политику страха као инструмент за јачање сопствене власти.

Таква политика само јача међународну изолацију Израела и у перспективи може да изазове негативне последице за саму државу, сматра он.

Јужни Либан и нова тампон зона

Озбиљну забринутост изазива и израелско војно присуство на југу Либана где се фромира тзв. демилитаризована «жута линија». Многи посматрачи то што се тамо догађа карактеришу као фактичку окупацију дела територије суверене државе.

Озер скреће пажљу јавности да све што се дешава у овом региону директно тангира интересе Француске која Либан традиционално доживљава као своју зону историјског утицаја. Озер оцењује да се већ сад може говорити о приметном захлађењу односа између Париза и Тел Авива, јер Израел нема намеру да напушта овај регион и наставља са јачањем својих позиција и формира тампон зону под различитим политички изговорима.

«Безусловно да ће Израел тамо остати и да ће формирати неку тампон зону. Израелска армија ће, највероватније, наставити са својим присуством на југу Либана» — рекао је Озер.

За Турску, тврди овај стручњак, ови догађаји се не разликују много од процеса у сектору Газа и доживљавају се као наставак те исте политике.

Озер сматра да ће став Вашингтона у дугорочној перспективи бити посебно питање пошто у перспективи америчко-израелски односи могу знатно да буду погоршани.

Зашто се наставља рат у Гази?

Без обзира на споразуме који су постигнути уз египатско посредовање, Израел наставља ратне операције у сектору Газа, проширује тампон зону, ограничава слање хуманитарне помоћи и омета међународне иницијативе усмерене на стабилизацију ситуације.

Према речима Озера, Турска се од самог почетка сукоба ограничила искључиво на дипломатску улогу и није могла да изврши озбиљан утицај на актуелне процесе.

«На жалост, Турска је од првог дана сукоба, или ако желимо да будемо потпуно отворени, од првог дана покоља у Гази, имала искључиво дипломатску улогу» — рекао је он.

Политиколог сматра да ситуација постепено излази ван оквира палестинско-израелског сукоба и прераста у шири конфликт.

У току је хибридни рат између Израелс и Турске на територији Сирије где је ниво напетости крајње висок. При том овај експерт не искључује да управо Сирија може да постане поприште за даље провокације, иако је рат широких размера мало вероватан.

Газа у контексту хуманитарне катастрофе

Ратна операција Израела у сектору Газа довеле је до огромне хуманитарне кризе коју прати уништавање инфраструктуре и многобројне жртве међу цивилима. Ипак, како сматра Озер, после ескалације кризе у Ирану светска пажња је потпуно прешла на ту страну, јер је после напада на Иран међународна заједница готово престала да расправља о ситуацију у Гази.

«После напада Израела на Иран и дејстава америчке војске, међународна заједница је фактички заборавила на догађаје у Гази» — констатује Озер и додаје да покушаји међународних играча да обнове инфраструктуру енклава нису дали потребне резултате. Према његовој оцени, дипломатски напори јачају, иако видљивих резултата нема.

За то време израелска армија шаље јасну поруку да жели останак у Гази и да не треба рачунати на скори завршетак рата. Озер сматра да би ситуацију могло да промеи само уплитање новог крупног међународног играча као што је на пример Кина која би могла да да озбиљну подршку палестинској страни.

Удари по Ирану и ризик од великог рата

Израелски војни удари на иранску нуклеарну инфраструктуру остају кључни фактор регионалне дестабилизације. Директан удар на иранска нуклеарна постројења, према речима овог политиколога, мало је вероватан у блиској будућности, али Израел може прибећи другим сценаријима ескалације сукоба. Међутим, он не искључује провокативне операције под лажном заставом, укључујући могуће нападе на инфраструктуру у арапским државама Залива, након чега би уследиле оптужбе да Иран крши примирје.

«Директан напад на нуклеарну инфраструктуру Ирана може бити права катастрофа, што би аутоматски довело до новог рата» — истиче Озер.

Ако САД не буду одвраћале Израел, ситуација може да исклизне контроли иако регионалног рата широких размера засигурно неће бити.

Озер посебно упозорава на могуће последице по НАТО. Он сматра да ако Турска буде увучена у овај конфликт то може да доведе до озбиљне кризе унутар блока, пошто савезници из коалиције сигурно не би подржали Анкару у њеном сукобу са Израелом.

Рат као стратегија Нетаљахуове владе

Све чешће се чују оцене да је очување сталне војне напетости постао важан политички инструмент Нетањахуове владе који омогућује да се одржи унутрашња мобилизација и гради политичка стратегија усмерена на конфронтацију са муслиманским државама у региону. Озер сматра да тренутна политика Израела наставља стратегију која се формирала деценијама.

«Од кад је настао Израел гради стратегију страха као фундаменталног модела своје безбедности и постојања» — сматра овај турски експерт.

Актуелно израелско руководство фактички не поштује међународна ограничења, док се муслимански свет постепено консолидује против Израела. Аврамови споразуми, сматра Озер били су могући само захваљујући администрацији Доналда Трампа, док тренутна напетост наставља да расте у односима између Израела и Египта.

Озер је уверен да ће до директног сукоба између Турске и Израела ипак доћи, а нејвероватнија територија за овај конфликт биће простор Сирије, а не Газе, Либана или Јемена.

Ипак, утешно је што, сматра овај експерт, сукоба широких размера неће бити, већ ће имати само локални карактер. Овај сценарио се може избећи само уколико дође до смене власти у Израелу, сматра Озер и истиче:

«Ако Нетањаху оде са свог положаја, на власт ће доћи прагматичнији политичар, а ове две земље ће добити простор за дијалог».

Ипак, како сматра Озер, ако Израел не промени садашњу политику у Гази и Либану, не треба говорити о побољшању односа Анкаре и Тел Авива у ближој перспективи, а у наредних пет година не треба очекивати озбиљно побољшање односа између две земље.

Блиски исток ће остати неуралгична тачка на политичкој карти света због конфликта који трају у Гази, Либануи Сирији.

Због свега реченог дејства актуелног израелског руководства све чешће су предмет међународне критике, а даља ескалација сукоба у стању је да увуче у рат не само државе региона, већ и шири круг светских играча што ће створити додатни ризик за целокупни систем регионалне безбедности.

ПравдаПреносимо Петар Акопов: Велики рушитељ Трамп направио је од Ирана – велику силу

Извор: Правда