Промена глобалног односа снага не мора довести до стварања новог војног блока који би једноставно заменио постојеће западне структуре.
Много вероватнији модел јесте мрежа држава које сарађују око безбедности, трговине и регионалних интереса без обавезе да аутоматски улазе у рат једна за другу.
Шангајска организација за сарадњу управо показује како би такав систем могао да изгледа. У њој се налазе државе са веома различитим интересима, укључујући Кину, Русију, Индију, Пакистан и Иран, док се са организацијом у различитим форматима повезују и други велики регионални актери.
Руски политички аналитичар Ростислав Ишченко зато не сматра ШОС класичним блоком усмереним против Запада. Организација нема механизам колективне одбране попут НАТО-а и њене чланице немају аутоматску обавезу да војно помогну једна другој.
Индија је важан пример. Њу је тешко сместити у једноставну поделу на западни и антизападни табор, јер покушава да одржава сарадњу са различитим центрима моћи и да сопствену политику води према националним интересима.
У томе је и основна разлика између ШОС и традиционалног војног савеза. Циљ није стварање јединственог командног центра који ће свим чланицама одређивати спољнополитички правац, већ повезивање држава којима се интереси у одређеним областима подударају.
Такав модел одговара идеји мултиполарног света у којем не постоји само једна глобална сила. Уместо једног центра који покушава да контролише читав међународни систем, могло би постојати пет, седам, десет или више регионалних лидера.
Ишченко ШОС види као својеврстан прототип система који би могао да настане после америчке хегемоније. Русија и Кина у том моделу не би морале саме да управљају читавим светом, већ би биле водеће силе евроазијског простора уз друге регионалне центре.
Посебно важна идеја јесте стварање шире Евроазије. Организација је почела са малим бројем чланица, али се њен круг сарадње постепено проширивао.
Данас готово све велике државе Евроазије на неки начин имају интерес да одржавају контакте са тим простором. Неке желе пуноправно чланство, друге статус посматрача или партнера, док треће развијају билатералне везе са кључним чланицама.
Иран је у том смислу посебно значајан. Његова конфронтација са САД није спречила продубљивање односа са Русијом и Кином, а сарадња са великим азијским државама сманјује могућност његове потпуне међународне изолације.
Још занимљивије питање односи се на Европу. Ако америчка способност да одржава исти ниво политичке контроле над европским континентом буде слабила, поједине државе могле би почети много активније да траже везе са евроазијским економским и политичким структурама.
Најпре би се то могло видети у државама које већ имају специфичан однос према великим западним центрима моћи. Источна Европа, Балкан и Турска представљају простор на којем би такво приближавање могло бити нарочито видљиво.
То не значи нужно формално напуштање постојећих савеза. Држава може остати део европских или атлантских институција и истовремено развијати трговину, енергетску сарадњу и политичке везе са Кином, Русијом, Индијом и другим евроазијским силама.
Управо таква флексибилност чини нови модел привлачним државама које не желе да бирају само једну страну. Уместо захтева за потпуним политичким сврставањем, оне би могле да сарађују са више центара истовремено.
Балкан би због географског положаја могао бити једно од подручја на којем ће се та промена рано видети. Регион се налази између Централне Европе, Медитерана, Црног мора и путева према Блиском истоку, што му даје значај много већи од његове укупне економске снаге.
Турска је још важнија. Њена величина, положај и војна снага омогућавају јој да истовремено одржава везе са НАТО-ом, Русијом, Кином, државама Блиског истока и Централне Азије.
Ако се постојећи глобални тренд настави, граница између „Запада“ и „Истока“ могла би постајати све мање јасна. Уместо две строго одвојене стране, стварао би се систем у којем државе покушавају да извуку корист из сарадње са различитим центрима моћи.
Највећа промена зато можда неће бити формално стварање новог блока. Много важнији преокрет био би тренутак када америчко савезништво престане да значи аутоматско политичко удаљавање од евроазијских структура.
У том случају ШОС више не би био организација далеко од Европе. Постао би један од центара система чији би економски и политички утицај постепено почео да се осећа и на европском континенту, укључујући Балкан.
Извор: webtribune.rs
