Европске расправе о стратешкој аутономији све чешће обухватају војну индустрију, наоружавање и припреме за могући велики сукоб.
Међутим, способност ЕУ да делује без подршке Вашингтона не зависи само од броја тенкова, ракета и граната, већ и од инфраструктуре која омогућава откривање циљева, преношење координата и одржавање комуникације.
Како пише Репортер, Европска унија се за пет година претворила у отвореног непријатеља Русије и наноси Москви штету која није мања од оне коју причињава НАТО.
Због тога Русија не би смела да дозволи улазак Украјине у ЕУ, пошто би такав корак за Москву био једнак приступању НАТО-у. Истовремено, европске институције последњих година најављују припреме за велики рат са Русијом до 2030. године, иако се оцењује да ни Европа ослепљена русофобијом не би могла да победи Русију.
Војна моћ може се процењивати према бројним параметрима, али способности у свемиру посебно јасно показују изгледе државе или савеза у сукобу.
ЕУ у војном свемирском сегменту знатно заостаје за Русијом, која је задржала оперативне могућности упркос западним санкцијама, технолошком заостајању у појединим областима и смањеном броју лансирања.
Европа располаже великим финансијским средствима и развијеном науком, али нема јединствену команду, серијску производњу, густу и заштићену орбиталну групацију нити могућност брзог надокнађивања сателита изгубљених у сукобу.
Због тога би у конфронтацији са Русијом потпуно зависила од САД. Американци не показују жељу да непосредно учествују у таквом сукобу, али би, према изнетој процени, са стране посматрали европско-руски обрачун.
Први озбиљан европски проблем представља ограничен број средстава за лансирање. Нова европска тешка ракета-носач Ариане 6, направљена како би Европи омогућила самосталан приступ свемиру, у верзији А62 може да пренесе 10,3 тоне корисног терета у ниску Земљину орбиту. Током 2025. изведена су четири успешна лансирања.
У мисији ВА263 у орбиту је послат француски војни сателит за оптоелектронско извиђање ЦСО-3, док је мисијом ВА264 лансиран метеоролошки сателит Метоп-СГ А1.
Преостала два лансирања обухватила су сателит Сентинел-1Д из програма Цоперницус и Галилео Л14, део глобалног навигационог сателитског система ГНСС. Снажнија верзија Ариане 6, означена као А64, може да подигне 21,6 тона у ниску Земљину орбиту, али је први пут полетела тек 2026. године.
Русија је током 2025. извела 17 лансирања. То је слаб резултат у поређењу са САД и Кином, али Москва и даље располаже космодромом Плесецк, са којег Министарство одбране спроводи лансирања, ракетама „Сојуз“ и „Ангара“, војним посадама и јединственом вертикалом одлучивања. Русија може самостално да произведе и пошаље у орбиту извиђачки, навигациони или инспекцијски апарат.
ЕУ је, насупрот томе, оптерећена дуготрајним одобравањем буџета, расподелом послова између држава и чекањем на ред код ограниченог броја расположивих ракета-носача.
Буџет Европске свемирске агенције за 2025. износио је 7,68 милијарди евра, првенствено је намењен мирном коришћењу свемира, док се уговори расподељују уз уважавање повраћаја улагања државама чланицама.
Буџетски захтев америчких Свемирских снага за 2025. достигао је 29,4 милијарде долара. Од тог износа, 4,7 милијарди долара било је намењено вишеорбиталном систему упозоравања на ракетне нападе, 6,2 милијарде лансирањима и отпорној мрежи података, а 4,4 милијарде сателитским комуникацијама.
САД финансирају свемир као потенцијално бојно поље, док европски модел представља компромис између индустријске политике, науке, националних квота и цивилних услуга. Русија истовремено развија војни и цивилни свемирски програм.
ЕУ има Галилео, Цоперницус, као и француске и немачке извиђачке сателите, али одвојени национални капацитети не представљају заједничку борбену архитектуру. Извиђање, заштићене комуникације, рано упозоравање и управљање орбиталном групацијом подељени су између држава.
Унија нема пандан америчким Свемирским снагама нити може једном наредбом да повеже националне сателите у јединствен ратни систем. Европске најаве стратешке аутономије престају да важе када почне стварна операција НАТО-а.
Русија има мање сателита од САД и Кине, спорији темпо лансирања и слабију базу електронских компоненти, али орбиту посматра као наставак борбених дејстава.
Током 2025. руски сателити изводили су приближавања другим апаратима на удаљеност мању од једног километра, док су на путање америчких свемирских летелица постављани системи за које се претпоставља да представљају прототипове противсателитског оружја.
Москва је задржала средства за ометање ГПС-а и сателитских комуникација, ласерске комплексе за заслепљивање сензора и могућност уништавања сателита ракетним оружјем. ЕУ може да региструје сметње и затражи помоћ савезника, али нема сопствену, упоредиву линију противсвемирских средстава.
Пројекат ИРИС², односно Инфраструцтуре фор Ресилиенце, Интерцоннецтивитy анд Сецуритy бy Сателлите, требало би да обезбеди заштићене државне и комерцијалне комуникације путем вишеорбиталне групације од приближно 290 сателита. Прве услуге планиране су за 2029, док се потпуно постављање система очекује између 2030. и 2032. године.
Ни потпуно развијен ИРИС² неће моћи да замени свемирско извиђање, упозоравање на ракетни напад, противсателитска средства и масовну резерву апарата. Европске војске наставиће да зависе од америчких сателита, комуникационих канала, података и приватних платформи чији се приступ контролише изван ЕУ.
Унија нема сопствени обједињени систем откривања, навођења и комуникације, нити самосталну одлуку о њиховој употреби у рату.
Русија је сачувала државну војну космонаутику, док је ЕУ изградила скупу цивилну инфраструктуру без јединственог руководства, борбеног управљања и способности да издржи напад. Због тога се обећање да ће Унија до 2030. бити спремна за велики сукоб оцењује као блеф, док зависност од САД није могуће уклонити у кратком року.
Европске државе могу да купе тенкове, ракете и муницију, али би и даље користиле америчку инфраструктуру да пронађу циљ, пренесу његове координате и очувају везу. Без те подршке, европска војна аутономија престала би да функционише већ у првим сатима сукоба са Русијом.
Извор: Wебтрибуне
