Рат са Ираном можда је заустављен, али политичка борба у Вашингтону тек улази у критичну фазу. Доналд Трамп покушава да споразум са Техераном представи америчкој јавности на начин који се знатно разликује од иранског тумачења договорених обавеза, док се против њега истовремено формира фронт унутар Републиканске партије, међу произраелским политичким круговима и у делу демократске опозиције.
Макс Блументал, амерички новинар, аутор и уредник, најпознатији као оснивач и главни уредник портала Тхе Граyзоне, оцењује да амерички председник нема много простора за маневар јер би отворено прихватање иранске верзије споразума значило признање озбиљног стратешког неуспеха САД у рату.
Једно од кључних питања односи се на нуклеарне инспекције. Трамп тврди да ће инспектори Међународне агенције за атомску енергију поново одлазити на иранске нуклеарне локације, док је Техеран такву могућност одбацивао.
Иранско неповерење додатно је повезано са убиствима нуклеарних и других научника. У разговору је изнета тврдња да су подаци о појединим научницима постали доступни Израелу захваљујући информацијама које је Иран раније морао да доставља током међународних инспекција.
Политички проблем за Белу кућу не завршава се нуклеарним питањем. Економске последице сукоба могле би да трају знатно дуже од самих војних операција. Посебно је издвојено тржиште нафте, уз процену да садашње ниже цене неће нужно потрајати и да би притисак могао поново да се појача током лета.
То објашњава зашто је Трампу потребан период стабилизације. Прекид непријатељстава омогућава нормализовање протока енергената и смањује непосредни притисак на тржишта, али политички захтева од председника да својим бирачима објасни зашто је прихватио споразум који његови противници представљају као повлачење.
Важну улогу у тој операцији добио је потпредседник Џеј Ди Венс. Он је током претходних политичких кампања представљао део републиканског табора који се противио новим великим америчким ратовима, али његова способност да утиче на политику према Ирану била је ограничена.
Сада се Венс поново појављује као једно од главних лица политике смиривања сукоба. Трамп га јавно подржава, док је државни секретар САД Марко Рубио знатно мање присутан у политичком представљању новог курса.
Истовремено расте сукоб унутар републиканске елите. Неоконзервативно крило, као и политичари изразито везани за подршку Израелу, веома су незадовољни развојем догађаја. Међу именима која се издвајају налазе се сенатор Тед Круз и сенатор Роџер Викер.
Притисак стиже и из Израела. Израелски медијски и политички кругови који су раније снажно подржавали Трампа сада га критикују због заокрета према Техерану. Тиме се ствара неуобичајена ситуација у којој председник који је дуго представљао једног од најпоузданијих израелских савезника у америчкој политици постаје мета напада управо из тог политичког табора.
Ни Демократска партија не олакшава Трампову позицију. Проблем је парадоксалан: велики део америчке јавности не жели нови рат са Ираном, али истовремено део исте јавности негативно реагује на споразум који носи Трампово име.
У разговору је поменуто истраживање, за које је наведено да је ЦНН-ово, према којем 64 одсто Американаца има негативан став према споразуму. Тај проценат приближава се нивоу противљења самом рату са Ираном.
Таква комбинација показује колико је америчка политика постала поларизована. Грађанин може истовремено да буде против рата и против споразума којим се рат зауставља, уколико споразум поистовећује са политичарем којем се противи.
Постоји и озбиљнији проблем за спровођење договора. У самој администрацији остали су људи повезани са много тврђим приступом према Ирану. У том контексту поменути су Џаред Кушнер, Стив Виткоф, Рубио и Мајк Волц, док је посебно истакнуто присуство представника Фоундатион фор Дефенсе оф Демоцрациес Ника Стјуарта на преговорима у Швајцарској.
Блументал сматра да таква структура оставља отворену могућност да споразум буде постепено ослабљен или чак саботиран. Уместо непосредног рушења договора, Вашингтон би могао да купује време, стабилизује енергетска тржишта и затим покушава да промени услове његове примене.
Први знаци проблема већ се виде у различитим тумачењима обавеза. Трамп говори о инспекцијама и тврди да САД неће морати да плате ни десет центи, док су у разговору поменуте и његове претње Ирану током преговора, као и захтеви упућени Хезболаху, упркос израелском војном присуству у Либану.
Због тога највеће питање више није само да ли је рат завршен. Много важније постаје да ли ће политички систем у Вашингтону уопште дозволити да споразум опстане у облику у којем га Техеран сматра договореним.
Wебтрибуне
