Нова америчка дипломатска иницијатива према Москви отворила је необичну ситуацију: државни секретар говори о посредовању и наставку преговора, док најосетљивији контакти са руским врхом пролазе преко других људи из окружења америчког председника.

Скот Ритер сматра да то није случајност. Он тврди да је Марко Рубио изгубио поверење руске стране после ранијих разговора и да због тога више није централна фигура канала преко којег Вашингтон покушава да комуницира са Москвом.

Рубио је недавне разговоре описао као садржајне, уз напомену да су разматране нове идеје, али да обе стране и даље имају јасне црвене линије. Истовремено је говорио о спремности САД да играју улогу посредника.

Проблем је што Рубио није био човек који је отишао у Москву. У непосредном контакту са руским врхом појавили су се Стив Виткоф и Џаред Кушнер, док је у посебном каналу учествовао и директор ЦИА Џон Ретклиф.

Ритер тај распоред повезује са ранијим сусретом Владимира Путина и Доналда Трампа на Аљасци. Према његовој верзији догађаја, Путин је тада изнео компромис који су Трамп и Рубио прихватили, после чега је руска страна наставила да поступа у уверењу да договор постоји.

Касније је, према истом тумачењу, Рубио тврдио да коначног договора није било већ да су само изнете одређене идеје. Управо ту се, по овој процени, догодио лом поверења.

Додатну компликацију представља питање америчке неутралности. У разговору је приказана ранија Рубијева изјава у којој отворено говори да САД испоручују оружје Украјини, не Русији, и уводе санкције Русији, не Украјини, закључујући да је Вашингтон јасно изабрао страну.

Када исти званичник касније говори о улози посредника, Москва има разлог да оба исказа посматра заједно. То не значи да САД не могу да посредују, али показује колико је поверење постало важан део преговарачког процеса.

Ритер због тога прави занимљиво поређење са Ретклифом. Иако директор ЦИА представља институцију која је дубоко укључена у америчку подршку Украјини, руска страна, по његовом тумачењу, барем зна са ким разговара и какву политику та институција представља.

У дипломатији противник не мора да буде пријатељ да би преговори функционисали. Много је важније да друга страна верује да ће пренета порука остати иста када се делегација врати кући.

Виткоф и Кушнер у том моделу немају улогу људи који самостално одређују америчку политику. Њихова вредност управо је у томе што могу да пренесу поруку председника, саслушају руски одговор и врате га у Вашингтон.

То објашњава зашто формална хијерархија не мора увек да одговара стварном дипломатском утицају. Државни секретар може имати највишу функцију у америчкој дипломатији, али ако друга страна не верује његовим порукама, кључни разговор може се преселити у сасвим други канал.

Wебтрибуне