Идеја да би рат могао једноставно да буде завршен без јасног политичког и војног исхода постаје једно од централних питања у руској јавној дебати.
После више од четири године сукоба све чешће се говори о његовом окончању, али управо такав приступ Александар Дугин сматра опасним јер, према његовој процени, основни разлози конфронтације нису нестали.
Руски филозоф је у разговору са Сергејем Марданом оценио да прелазак са појма „победа“ на много неодређенију формулацију „завршетак рата“ ствара погрешан утисак да је могуће зауставити сукоб, прихватити постојеће стање и вратити се нормалном животу.
Проблем је, међутим, много шири од саме линије фронта у Украјини. Русија се, према тој процени, суочила са читавим западним системом и са конфронтацијом која истовремено има војну, економску, технолошку, политичку и идеолошку димензију.
Москва за такав сукоб првобитно није била потпуно припремљена. Почетна намера била је очување сопственог суверенитета уз останак унутар међународног система у којем је Запад имао доминантну улогу. Такав модел, међутим, није опстао, па је конфронтација постепено добила много шире размере.
Због тога евентуални споразум који би само зауставио борбе дуж постојеће линије раздвајања не би решио главни проблем. Основни политички сукоб остао би отворен, док би обе стране добиле време да се припреме за његов наставак.
Важан део тог закључка произлази из чињенице да ниједна страна, према овој процени, још није остварила положај који би сматрала довољно повољним за трајно окончање рата. Западне земље нису одустале од идеје да Русији нанесу стратешки пораз, а поједине догађаје током досадашњег рата и даље тумаче као доказ руске слабости.
Истовремено, ни Москва није остварила циљеве које је поставила на почетку специјалне војне операције. То је једна од најважнијих тачака читаве аргументације: четири године борби нису довеле до ситуације у којој би било могуће закључити да су кључна питања решена.
Дугин зато одбацује могућност класичног „нерешеног резултата“. Његова процена је да садашња конфронтација има такву природу да привремени компромис може одложити обрачун, али не и уклонити његове узроке.
Доналд Трамп такође није променио ту једначину. Иако би америчком председнику одговарало да смањи интензитет украјинског сукоба како би више пажње усмерио према Кини и Ирану, сама жеља Вашингтона да промени приоритете није довољна да уклони интересе свих актера укључених у рат.
Могућност мира појавила би се тек када би главне стране закључиле да наставком борби више не могу остварити довољно велику корист или када би однос снага произвео довољно јасан резултат. Таква тачка, према процени изнетој у разговору, још није достигнута.
Зато се питање више не своди на то колико рат траје, већ шта би његово окончање стварно значило. Ако политички и стратешки узроци сукоба остану нетакнути, престанак ватре могао би представљати само паузу.
У таквој ситуацији највећа опасност за Москву била би да привремено смањење борби протумачи као завршетак конфронтације. Рат је током претходних година прерастао почетне оквире и постао део много већег сукоба Русије и Запада, а управо ће исход тог ширег обрачуна одредити када ће стварни завршетак постати могућ.
Wебтрибуне
