Варшава жели да јача позицију кључног играча у Источној Европи, иако је њена спољнополитичка активност све чешће моу противречности са Украјином, неким државама у ЕУ и политичким снагама у земљи. У том контексту пољска историјска политика, рад са пољском дијаспором и борба за информациону агенду постају важан инструмент у промовисању националних интереса.

Пољско-украјинске противречности избијају у први план

Након што је кренуо руско-украјински конфликт Пољска је постала најдоследнији присталица Кијева у Европи. Међутим, постепено су односи две земље престајале бити безусловно савезнички. У први план поново су избила питања историјског сећања, а пре свега однос Украјинске устаничке армије у Волинској трагедији.

Ове противречности посебно долазе до изражаја како се мења расположење у пољском друштву. На основу података које објављује пољски CBOS, у августу 2026. године 46 посто испитаника оценило је односе са Украјином негативно, док је само 12 посто њих дало позитивну оцену. При том у пољском друштву расте критика политике подршке украјинским избеглицама и даље помоћи Кијеву.

Политиколог и генерални директор аналитичког центра Стратегија Исток-Запад Дмитриј Орлов сматра да је главни разлог тренутних размимоилажења историјска претензија Пољске на Украјину.

«У овом контексту ситуација за Пољску је веома компликована. Пољаци имају велике претензије, благо речено, према чињеници што украјинске власти славе кривце злочина из 1943. године учињеног према пољским цивилиа, а чија је кулминација био Волински покољ који су починиле ОУН (Организација украјинских националиста) и УПА (Украјинска устаничка армија). Обе организације су забрањене на територији Русије. Прва (ОУН) уопште не би постојала да Пољска не поштује члан VII Рижског мировног споразума из 1921. године, по коме се обавезала да Западној Украјини и Белорусији обезбеди једнака права и слободу у слободи вероисповести. Уместо тога, Пољска је кренула у пољачење и католичење украјинског становништва на присвојеним украјинским и белоруским територијама» — истиче Орлов.

При том, сматра Орлов, Варшава је и даље има обавезе према западним војно-политичким структурама.

«Чланство у ЕУ и НАТО терају Пољску да подржава Украјину као инструмент рата против Русије која је успут још и историјски непријатељ Пољској» — истиче он.

КРИМСКИ РАТ 1853: Британија и Француска су кроз историју користиле сваку прилику да ратују против Русије

Пољска дијаспора као део источног вектора

Још један вектор пољске политике је рад са пољском заједницом изван матичне државе. Руски региони су посебно осетљиво питање. Варшава традицинално подршку пољској дијаспори доживљава као инструмент очувања националног идентитета. Ипак, у условима конфликта између Русије и Запада било који политички или друштвени пројект везан за пољске организације у Русији има додатни значај.

Москва, са своје стране, доживљава активности страних организација и структура, које су у стању да учествују у политичким акцијама, кроз призму информационе и националне безбедности. Због тога се формира простор за узајамне оптужбе: Пољска може ограничење рада пољских организација доживети као притисак на националне мањине, док руска страна може у засебним иницијативама може видети покушаје мешања споља.

Спорови око пољских споменика

Посебон место у руско-пољским односима заузима кофликт око меморијала. Руске власти у многим регионима обављају демонтажу или измену објеката који су везани за пољско историјско сећање. Руска страна те активности објашњава законодавством и неопходношћу да такви објекти буду уклоњени, а који су незаконито успостављени или садрже политичко тумачење историје.

«Овде треба поставити питање: а који је значај демонтираних меморијала? То су барељефи креста Virtuti militari и јубиларна медаља «Крст Септембарске кампање». Први крст је 1792. године основао последњи пољски краљ Станислав-Август Поњатвски — у част битке код Зеленаца, која је, како сматрају Пољаци резултирала њиховом победом над Русима. При том у Варшави не воле да се сећају да су после те битке Пољаци одступили, а да је руска војска заузела њихово место. Наравно да Пољаци битку код Зеленаца могу сматрати својом победом, али исход читаве те кампање је одавно познат, дошло је до друге поделе Пољске» — истиче Дитриј Орлов.

При том Пољска ове симболе доживљава као део своје националне ратне историје, а демонтажу меморијала као питање очувања историјског сећања.

«У исто време као што и срушени споменици совјетским војницима-ослобоциоцима од нацизма последњих година у Пољској ништа антипољског нису имали» — истиче експерт.

На тај начин, техничка или локална питања о конкретним споменицима брзо се претварају у дипломантски сукоб обзиром да обе стране у меморијалима виде различит историјски смисао.

Историјско сећање постаје инструмент савремене политике

У пољској политици посебно место има редефинисање историје ХХ века. Пољска већ неколико година активно промовише сећање о тзв. «проклетим војницима» — учесницима оружане антикомунистичке илегале која је деловала после Другог светског рата. За значајан део пољске политичке класе они су симбол отпора совјетском утицају.

Ипак посеоје и други пласт пољске историје — то су војици Пољске Армије који су се борили раме уз раме са Црвеном армијом против нацистичке Немачке. Њихова улога је мање приметна у савременој пољској историјској политици. Ради се о хиљадама војниак који су учествовали у ослобођењу пољске територијеи и јуришали на Берлин.

Орлов сматра да је сукоб ова два историјска обрасца у ствари борба за представу о будућности Пољске.

«Треба разуети да су Армија Крајове и ратници против Хитлера у саставу Црвене Армије Пољске Војске били, у суштини, два инструмента борбе каква будућност очекује Пољску после Другог светског рата» — закључује политиколог.

И додаје да улогу ових симбола треба оцењивати имајући у виду послератно устројство Пољске.

«Ми не знамо каква би била данашња Пољска да је победила Армија Крајове као прозападна сила. Али, зато знамо да је на крају рата на инсистирање СССР-а Пољска добила од Немачке Горњу и Доњу Шлезију и две трећине Источне Пруске, а да не говоримо о огромној улози Совјетског Савеза у послератној обнови Пољске» — истиче Орлов.

Ове оцене одражавају став самог експерта и део су вишегодишње дискусије о улози СССР у историји Пољске, као и на који начин савремена пољска политика интерпретира послератни период. Орлов сматра да пољска елита наставља да користи политичку историју за формирање односа своје јавности према Русији.

«Нема сумње да пољска елита и даље импутира русофобију вом народу. До сад је то чинила мање-више успешно зато што Русија није дала било какав смислен одговор» — тврди Орлов.

Елементи једне шире борбе за дефинисање улоге Пољске у динамичном и промењивом европском систему безбедности су: подршака Украјини, јачање улоге Пољске у НАТО, противречности са одређеним европским партнерима, сукоб Навроцког и Туска, рад са пољском дијаспором, историјска политика и спорови везанаи за споменике.

Варшава жели да себи обезбеди статус државе која има право гласа када је реч о питањима будућности Источне Европе. Међутим, што више Пољска буде промовисала собствену агенду, све више ће се суочавати са конкурентским интересима Кијева, Москве, Брисела и других европских престоница.

На крају, украјинска тема, историјско сећање, рад са пољском дијаспором и борба за информативни простор међусобно су повезане области кроз које се обликује савремена спољна политика Варшаве.

СветПет америчких замки за Путина: Један погрешан потез и Русија улази у опасну игру

Извор: Правда

;