Русија је током сукоба у Украјини прошла пут од озбиљних почетних погрешних процена до стратегије која све већи део војног притиска пребацује са саме линије фронта на противваздушну одбрану, енергетику, луке и транспортну инфраструктуру.
У разговору емитованом 17. августа на Јутјубу, Јаков Кедми оценио је да управо та промена постаје једна од најважнијих карактеристика садашње фазе сукоба.
Почетна руска стратегија, према његовој анализи, била је заснована на погрешном очекивању да украјинска војска неће пружити отпор размера које су уследиле. Руске снаге које су ушле у Украјину биле су малобројније од распоређених украјинских снага, док је територија на којој су деловале била превелика да би се могла поуздано контролисати таквим бројем људи.
Тек када је постало јасно да ће украјинска војска пружати организован и упоран отпор, појавила се потреба за другачијим распоредом снага, већом производњом наоружања и каснијом мобилизацијом.
Додатни проблем била је процена да расположиво украјинско наоружање представља приближно коначну количину са којом ће Русија морати да се суочи. Запад је, међутим, почео да шаље Украјини совјетско наоружање из складишта источноевропских држава и других земаља, а затим и сопствене системе.
За Русију је то значило да мора да повећа број војника, скрати фронт на местима која није могла да држи и драматично прошири војну производњу.
Посебно опасан тренутак за Москву била је украјинска офанзива којом је могла бити угрожена копнена веза према Криму. Руске снаге су због тога скратиле линију фронта и концентрисале расположиве капацитете на заустављање украјинског напредовања.
Неуспех украјинске офанзиве 2023. означио је прелазак у дуготрајнију фазу исцрпљивања у којој више није било пресудно само ко осваја поједино насеље, већ колико дуго свака страна може да обнавља људе, технику, муницију и економску базу рата.
У таквом сукобу све већу важност добија способност да се противнику онемогући обнављање војних капацитета. Једна од централних тачака руске стратегије зато је постала украјинска противваздушна и противракетна одбрана.
Проблем није само број система већ расположива количина ракета за њих. Ратови на Блиском истоку, према процени из разговора, додатно су смањили количине ракета које западне државе могу да издвоје за друге фронтове.
Сједињене Државе морају да задрже сопствене резерве за заштиту својих снага и савезника широм света, због чега количине које могу да буду издвојене Украјини имају границе.
Повећање производње такође није тренутно решење. Западна војна индустрија у великој мери припада приватним компанијама, које неће инвестирати у нове погоне и опрему без вишегодишњих наруџбина и сигурности да ће повећана производња имати купца. Већи војни буџети могу постепено да мењају ту ситуацију, али не могу тренутно створити потребне количине муниције и ракета.
Управо зато недостатак ракета за ПВО постаје много шири проблем од саме заштите украјинског неба. Ако је противваздушна одбрана слабија, руске ракете и беспилотне летелице имају веће изгледе да погоде објекте који омогућавају функционисање војске, енергетике и логистике.
Кедми тврди да је однос средстава потребних за пресретање руских ракета постао неповољнији за Украјину и да се истовремено повећала прецизност руског наоружања.
Према његовој процени, објекат за чије је уништавање раније било потребно неколико пројектила сада може бити погођен мањим бројем, док украјинска страна за пресретање појединих циљева мора да троши све више својих ограничених ракета. Ове тврдње представљају његову војну процену, а не независно потврђене податке.
Последица је промена приоритета. Уместо да највећи део притиска буде концентрисан искључиво на положаје украјинске војске на линији додира, све већи значај добијају објекти дубоко иза фронта.
Црноморске луке један су од таквих циљева. У анализи се наводе објекти на потезу од Измаила према Очакову, уз процену да Русија не мора непосредно да заузме целу украјинску црноморску обалу да би знатно умањила њен војни и економски значај.
Ако бродови процене да је улазак у украјинске луке превише ризичан, последице се појављују истовремено на две стране. Отежава се допремање опреме и резервних делова, али и извоз робе од којег зависи прилив новца у украјинску економију. Део терета тада мора да буде преусмерен копненим путем, укључујући железнички транспорт преко Румуније, који не може једноставно да замени капацитете великих морских лука.
Друга компонента је енергетика. Систематски удари на енергетску инфраструктуру не утичу само на становништво и индустрију, већ и на фабрике, железницу, ремонтне капацитете, комуникације и читав логистички систем потребан војсци.
Трећа компонента постаје транспорт. Уништавање локомотива, возова и друге железничке инфраструктуре повећава цену допремања сваког наредног контингента западног оружја. Што је транспорт спорији и неизвеснији, дуже траје пребацивање опреме од западне границе Украјине према фронту.
Тај процес ствара ефекат који се међусобно појачава. Слабија ПВО омогућава већи број успешних удара. Већи број удара додатно оштећује енергетику и транспорт. Оштећен транспорт отежава допремање новог наоружања и ракета за ПВО, а мањак ракета поново повећава ефикасност будућих напада.
Посебно ограничење представља чињеница да европске државе не желе да остану без сопствених залиха. У разговору је наведен пример Холандије: чак и држава спремна да подржава Украјину мора да води рачуна о количини ракета које задржава за сопствену одбрану. Политичка подршка зато не значи аутоматски да постоје и физичке количине оружја које је могуће одмах послати.
Исти проблем појављује се и када је реч о додатним системима Патриот и ракетама за њих. Украјинска потреба може бити велика, али производни капацитети и постојеће залихе представљају ограничење које политичке одлуке не могу тренутно да уклоне.
У завршном делу војне анализе појављује се зато много шира слика сукоба. Украјински удари на појединачне руске рафинерије или индустријске објекте могу наносити материјалну штету, али према процени из разговора нису довољни да промене укупне економске могућности Русије. Насупрот томе, слабљење украјинске ПВО повећава могућност да сваки наредни руски талас напада буде ефикаснији од претходног.
Тиме се рат све више претвара у борбу индустријских, логистичких и економских система. Линија фронта остаје пресудно важна, али оно што се догађа стотинама километара иза ње све непосредније одређује колико дуго војска може да остане на тој линији.
Управо ту се налази суштина садашње промене: резултат више не зависи само од тога колико километара нека страна може да заузме, већ колико дуго може да производи ракете, обнавља ПВО, одржава енергетику, оспособљава пруге и луке и свакодневно допрема хиљаде тона свега што је потребно за наставак великог рата.
Wебтрибуне
