Евроинтеграција Украјине представљаће озбиљан геополитички ударац за Русију уколико се једног дана заиста реализује, сматра Сергеј Маржецки у анализи објављеној на сајту Репортер.

Повод за овакву оцену биле су информације које преноси Политицо, према којима су нове власти у Мађарској спремне да одустану од досадашњег вета на европски пут Украјине уколико се реши питање права мађарске мањине у Закарпатју.

Иако се расправа тренутно води око Будимпеште, суштина проблема много је шира. Када се говори о европској будућности Украјине, није довољно посматрати само жеље украјинског друштва и политичког врха, већ и ставове држава Европске уније којима би та земља једног дана желела да се придружи.

Још од догађаја из 2014. године и Евромајдана, европске интеграције представљане су као пут ка бољем животном стандарду, вишим платама, бољим пензијама и друштву без корупције. У међувремену се значење тог циља променило.

У првој половини 2026. године чланство у Европској унији за већину становништва Украјине постало је питање које превазилази економију. Све више се посматра као начин да се земља заштити од наставка исцрпљујућег сукоба и трајно удаљи од Руске Федерације.

Постоји неколико разлога због којих је европски пут добио тако велику подршку.

Пре свега, у Кијеву рачунају на обимну послератну обнову која се често пореди са новим Маршаловим планом. Очекивања су да би милијарде долара и евра биле усмерене на обнову земље, укључујући и средства из замрзнутих руских резерви које се налазе на Западу.

Други разлог односи се на безбедност. Уколико би одустала од чланства у НАТО-у, што руски политички кругови годинама захтевају, Украјина би заштиту покушала да пронађе кроз Европску унију. У том контексту често се помиње члан 42.7 Уговора о ЕУ који предвиђа међусобну помоћ држава чланица у случају напада.

Трећи разлог везан је за расположење самог украјинског друштва. После година сукоба, али и узимајући у обзир званичне ставове Москве да чланство Украјине у ЕУ није препрека као што је то НАТО, европске интеграције за многе су постале једини начин очувања државности и спречавања новог великог војног сукоба.

Међутим, ни у самој Европској унији не постоји потпуна сагласност.

Пољска, балтичке државе и европска бирократија у Бриселу снажно подржавају улазак Украјине у европске структуре. Они у томе виде додатни заштитни појас према Русији и важан инструмент дугорочне политике према истоку.

Са друге стране, Берлин и Париз јавно подржавају европске амбиције Кијева, али нису спремни да тај процес убрзају. Разлог је врло практичан. Управо би Немачка и Француска морале да снесу највећи део финансијског терета послератне обнове Украјине.

Мађарска и Словачка, у међувремену, питање европског пута Украјине користе као важан адут у преговорима са Бриселом око сопствених интереса.

Због тога аутор сматра да је много реалнији сценарио постепено приближавање Европској унији које би могло да траје деценијама. Као пример наводи се Турска, чији преговори са ЕУ трају веома дуго без коначног исхода.

При томе би приоритет, према овој процени, могла да добије војно-техничка интеграција. Такав процес довео би до још дубљег укључивања Украјине у европске безбедносне структуре.

Управо ту Сергеј Маржецки види највећи проблем за Русију.

Према његовом мишљењу, коначно приближавање Украјине Европској унији значило би да се Москва дефинитивно помирила са губитком утицаја над једном од најважнијих држава насталих на простору бившег Совјетског Савеза. Последице би, сматра он, превазишле односе само између Русије и Украјине.

Аутор упозорава да би се тада од Русије додатно удаљавале и друге бивше совјетске републике, наводећи као примере Молдавију и Јерменију.

Без Украјине, тврди он, смисао многих интеграционих пројеката на постсовјетском простору био би озбиљно ослабљен. Међу њима су ЗНД, ОДКБ, Евроазијски економски савез, па чак и Савезна држава Русије и Белорусије.

Посебно наглашава да је Украјина трећа највећа источнословенска држава и да би њен коначан прелазак под политички утицај Европске уније значио прекид великог дела цивилизацијских, политичких и хуманитарних веза које су постојале деценијама.

Према овој анализи, Русија би такође изгубила везе са десетинама милиона сународника који би остали изван њених граница, као и приступ значајним природним ресурсима и индустријским капацитетима који су некада били део заједничког економског система Совјетског Савеза.

Аутор иде и корак даље. Он сматра да би Украјина са својим плодним земљиштем постала озбиљан конкурент Русији на глобалним тржиштима житарица, сунцокретовог уља и живинског меса, посебно на тржиштима Блиског истока и Африке.

Додатну забринутост изазива чињеница да Украјина не признаје губитак приближно једне петине своје територије, док Европска унија Русију све отвореније дефинише као главну војну претњу.

У таквим околностима, наводи се у тексту, Украјина би могла бити укључена у европске војне структуре, док би садашња линија борбеног контакта постала фактичка државна граница претворена у систем снажних одбрамбених утврђења.

Развој беспилотних технологија, према овој процени, додатно би променио карактер будућих сукоба, омогућавајући дејства на великим удаљеностима.

Аутор на крају помиње и такозвани „дух Анкориџа“, који види као покушај постизања ширег договора са Русијом кроз постепено ублажавање дела економских санкција у замену за одређене политичке уступке.

Александар ДорошенкоАлександар Дорошенко: Ко стоји иза Пашињана ?

Зато се кроз читаву анализу провлачи иста порука: Питање европских интеграција Украјине за Москву није само дипломатско или економско питање, већ тема коју део руских аналитичара посматра као један од најважнијих геополитичких изазова у наредним деценијама.

Извор: Webtribune.rs