Рат у Украјини није могуће потпуно разумети ако се његова историја ограничи на фебруар 2022. године. Данашњи сукоб повезан је са одлукама донетим много раније, у тренутку када је нестао Совјетски Савез, Русија била изузетно ослабљена, а Сједињене Америчке Државе остале без глобалног противника приближно једнаке снаге.
Пред Вашингтоном се почетком деведесетих отворио избор између два потпуно различита европска безбедносна модела. Један је подразумевао сарадњу са Русијом и стварање ширег система безбедности после Хладног рата. Други је почивао на ширењу америчког политичког и војног система према истоку.
Професор Џефри Сакс у разговору са Паскалом Лотазом оцењује да је изабран други пут и да зато садашњи рат треба посматрати у знатно дужем временском оквиру. По његовом тумачењу, може се говорити о најмање 12 година сукоба ако се почетна тачка постави у 2014, о приближно 35 година ако се рачуна од распада СССР-а, па чак и о још дужем историјском континуитету западне стратегије према Москви.
Такво тумачење полази од стања Русије непосредно после Хладног рата. Земља током деведесетих није била у позицији да представља војну претњу Западу каквом се представља данас. Истовремено је постојала жеља за економским и политичким повезивањем са Европом и САД.
Почетком 2000-их постојало је чак интересовање Москве за приближавање НАТО-у. Управо због тога каснија конфронтација није представљена као неизбежан наставак Хладног рата, већ као последица политичких одлука које су доношене током више деценија.
Преломни тренутак наступио је практично одмах након нестанка Совјетског Савеза. Уместо система у којем би Русија била укључена у нову европску безбедносну архитектуру, почело је ширење институција којима је доминирао Запад.
Украјина је у тој стратегији имала посебан значај. Њена величина, географски положај, историјске везе са Русијом и положај између Русије и средње Европе учинили су је много важнијом од већине других држава које су се нашле у простору некадашњег совјетског утицаја.
Амерички стратешки циљ није био ограничен на питање украјинске безбедности. Шира идеја била је очување америчког примата у Европи и Евроазији, при чему би политичко и војно приближавање држава бившег совјетског простора Западу додатно ограничило способност Москве да поново постане велика сила.
Сакс сматра да је управо ту настала стратешка грешка чије последице Европа данас плаћа. Русија је, уместо да буде постепено интегрисана у заједнички безбедносни систем, почела да посматра ширење западних војних структура као процес усмерен против њених дугорочних интереса.
Посебно важна прекретница догодила се 2014. године. Виктор Јанукович дошао је на власт са политиком неутралности, неучлањивања у НАТО и одржавања равнотеже између Русије и Запада. После његовог свргавања 22. фебруара 2014. почео је процес који је драматично променио унутрашњу структуру Украјине и њене односе са Москвом.
Источни део земље одбацио је нову власт у Кијеву, Русија је предузела кораке на Криму, а оружани сукоб на истоку Украјине постао је дуготрајан. Тиме је политичко надметање великих сила прерасло у отворену безбедносну кризу.
Вашингтон је наставио да полази од претпоставке да може остварити стратешку победу и да ће Русија на крају морати да прихвати резултате ширења западног система. Међутим, проблем такве рачунице јесте чињеница да Москва питање Украјине не третира као периферни спољнополитички спор, већ као питање непосредне националне безбедности.
Зато се рат претворио у сукоб у којем је цена повлачења за обе стране постајала све већа. Украјина се истовремено нашла у центру конфронтације чији узроци далеко превазилазе њене границе.
Ако се садашња криза посматра само од фебруара 2022, велики део процеса који је довео до рата остаје невидљив. Кључне одлуке доношене су много раније, када се чинило да је Русија преслаба да би могла озбиљно да оспори нови однос снага.
Управо је та процена постала једна од најважнијих претпоставки западне стратегије. Проблем је што Русија није остала слаба, док политичка и војна инфраструктура настала током периода њене слабости није нестала.
Wебтрибуне
