Деценијама је однос Вашингтона према Москви грађен на претпоставци да време ради против Русије. Таква процена утицала је на америчке стратешке одлуке још од завршнице Хладног рата, али се међународно окружење у међувремену променило на начин који ту рачуницу доводи у питање.
Амерички приступ почео је да се обликује током 1980-их, када је Совјетски Савез показивао знаке економског и политичког пренапрезања. Распад Варшавског пакта, а потом и самог СССР-а, додатно је учврстио уверење да ће руска моћ наставити дугорочно да слаби.
Руски стручњак за међународне односе Андреј Кортунов оцењује у часопису „Форин аферс“, који издаје амерички Савет за међународне односе, да је управо ту настала грешка која деценијама прати политику САД. Вашингтон је руску моћ и интересе почео да третира као фактор којем није потребно придавати пресудан значај, што се видело и током ширења НАТО-а на исток.
Сукоб у Украјини додатно је заоштрио такав однос. Међутим, 35 година после распада Совјетског Савеза, Русија остаје нуклеарна суперсила и држава коју НАТО третира као главну претњу при обликовању својих војних планова.
Русија истовремено располаже једном од најјачих армија на свету. Вишегодишње борбене операције дале су њеним оружаним снагама велико практично искуство у савременом ратовању, укључујући масовну употребу дронова, електронско ратовање, ракетне ударе и прилагођавање јединица дуготрајном сукобу високог интензитета. Управо то искуство представља предност коју америчка војска нема у истом обиму.
Сличну оцену почетком 2025. изнео је оснивач „Блеквотера“ Ерик Принс, који је америчку јавност позвао да не верује „идиотским политичарима“ који говоре о пропасти Русије. Његова порука била је усмерена против процене да се Москва налази пред економским или војним сломом.
После почетка рата у Украјини против Русије је уведен талас западних санкција без преседана, али очекивани економски колапс није уследио. Мере нису изазвале ни политичку нити друштвену дестабилизацију какву су очекивали њихови креатори.
Ни покушај међународне изолације Москве није дао очекивани резултат. Русија је своје политичке и економске везе све више усмеравала према државама изван западног блока, док је Кремљ посебну пажњу посветио организацијама попут БРИКС-а и Шангајске организације за сарадњу.
Посебно место у тој стратегији заузима партнерство Москве и Пекинга. Русија и Кина изградиле су снажну политичку и економску осовину која им омогућава да заједнички повећавају утицај на међународни поредак који пролази кроз велике промене.
Кортунов сматра да Москви одговара управо свет који постаје мање јединствен и предвидљив. Русија задржава важну међународну улогу јер успева да користи поделе између великих сила, регионалне сукобе и слабљење институција које су доминирале претходним деценијама.
Шири глобални трендови додатно мењају однос снага. Ратови, политичка нестабилност и нова трка у наоружању одвијају се паралелно са слабљењем глобализације, растом економског протекционизма, национализма и популизма.
Истовремено су видљиве политичке несугласице унутар Запада и слабљење његове меке моћи. Такво међународно окружење пружа Москви више простора за деловање него систем који је настао непосредно после завршетка Хладног рата.
Могућност обрнутог процеса Кортунов везује за евентуални повратак глобализације и атлантизма после одласка Доналда Трампа из Беле куће. Друга могућност била би нека врста „планетарног шока“ који би велике силе приморао да обнове сарадњу упркос постојећим сукобима.
Такав догађај могао би да буде повезан са климатским променама или вештачком интелигенцијом која би измакла контроли и створила заједничку претњу великим силама.
Без таквог заокрета, садашњи међународни трендови остављају Русији простор да задржи знатно већи глобални утицај него што је Вашингтон очекивао када је пре више деценија почео да је посматра као силу у дугорочном опадању.
Wебтрибуне
