Пише: Александар Ђурђев, председник Српске лиге
„Реците нама Европљанима шта конкретно можемо да урадимо да вам помогнемо да убијете више Руса?“
Ово питање Владимиру Зеленском није постављено у Кијеву, Варшави, Берлину или у седишту НАТО-а у Бриселу. Постављено је у Београду, током прве званичне посете украјинског председника Србији. Поставио га је Михаел Мартенс, новинар Frankfurter Allgemeine Zeitunga, а сам Мартенс је после реакција јавно бранио питање, потврђујући да је управо то желео да пита. Важно је задржати се на тој реченици, јер она много више говори о времену у којем живимо него о једном новинару. Постоји једна стара руска мисао која као да је написана управо за време у којем живимо: „Не радујте се прерано, гаврани. Орао још лети!“ - „Не ворон задыхается! Орёл ещё летит!“ Наизглед, то је само слика две птице, али у стварности то је прича о државама, народима, цивилизацијама и способности да се опстане онда када те други већ прогласе пораженим. Није случајно што је двоглави орао вековима симбол и Русије и Србије и он представља државност, суверенитет, снагу, историјско памћење и слободарску вољу. Гавран, насупрот томе, у народном предању кружи над бојиштем и чека тренутак када ће поверовати да је битка завршена и да су пред њим остаци поражених. Управо та слика данас описује велики део политичког и медијског односа према Русији, али и према Србији, многи већ годинама чекају тренутак у којем ће моћи да прогласе коначни пораз, распад или капитулацију. Зато питање постављено у Београду о томе како помоћи да буде убијено „више Руса“ није само једна непримерена новинарска формулација, већ израз много дубљег уверења да је дозвољено радовати се слабљењу читавог једног народа и његове државе.
Проблем за све који тако размишљају јесте што су и Срби и Руси у својој историји више пута били проглашавани пораженима управо непосредно пре него што су поново раширили крила. Није питано шта Европа може да учини да се рат заврши. Није питано како да се заустави погибија Руса и Украјинаца. Није питано како две стране довести за преговарачки сто. Питање је постављено готово технички: “Шта још треба урадити да би било убијено више Руса.” Управо у томе и јесте суштина моралне промене коју годинама посматрамо. Рат је за велики део западне политичке и медијске елите постепено престао да буде трагедија коју треба завршити и све више постаје процес чију ефикасност треба повећавати. Колико ракета? Колико граната? Колико дронова? Колико циљева? Колико уништених објеката? И на крају колико мртвих? А онда је, готово истовремено, из једног другог Београда стигао одговор. Навијачи Црвене звезде развили су транспарент: „Док Београд угошћује нацисту, српски народ крвари на распетом Косову.“ Може неко да се сагласи или не сагласи са сваком речју тог транспарента. Може да сматра формулацију преоштром. Али озбиљна политика нема право да игнорише оно што таква порука говори о расположењу значајног дела народа. Нарочито када говоримо о навијачима Црвене звезде. То није мала навијачка група нити маргинални друштвени круг. Према истраживању Ipsosa које је 2025. представљено на РТС-у, 43 одсто испитаних у Србији определило се за Црвену звезду, према 28 одсто за Партизан. Старије истраживање „Фактор плуса“ давало је Звезди чак 48,2 одсто и процењивало њену базу на око 2,7 милиона навијача старости од 15 до 70 година само у Србији. Када се томе додају Република Српска, Црна Гора и српска дијаспора, може се сасвим опрезно говорити о најмање око три милиона људи, а вероватно и знатно више, којима је Црвена звезда клуб за који навијају или према коме осећају снажну припадност.
За Републику Српску и Црну Гору, међутим, не постоји упоредиво репрезентативно истраживање које би нам дозволило да изнесемо прецизан укупан број и зато би било неодговорно измишљати статистику. Управо због тога тај транспарент има политичку тежину која превазилази једну утакмицу. У истом дану видели смо две Србије које заправо нису две Србије, већ два нивоа на којима једна иста држава мора да живи. Постоји дипломатска Србија. Она прима председнике других држава, поштује протокол, разговара и са онима са којима нема истоветне погледе, покушава да избегне сукобе и води рачуна о положају земље. А постоји и дубоко историјско осећање српског народа. То осећање се не мења једним дипломатским сусретом.
Александар Ђурђев
За огроман број Срба Рус није постао непријатељ 24. фебруара 2022. године. Руски војник није апстрактна фигура на екрану. У српском историјском памћењу постоје 1914. година и цар Николај Други, руски добровољци, заједничка православна традиција, али и руски и совјетски војници који су остављали кости на овим просторима у борби против нацизма. Зато реченица о „убијању више Руса“ у Београду не може имати исту тежину као када би била изговорена било где. И зато је погрешно дипломатски пријем Зеленског тумачити као доказ да се променило расположење српског народа према Русији. Није. Председник Александар Вучић већ годинама је изложен притисцима да Србија уведе санкције Руској Федерацији и своју спољну политику у потпуности усклади са политиком Европске уније. Србија те санкције до данас није увела. То треба поштовати, посебно ако се има у виду положај земље која је географски окружена државама НАТО-а и Европске уније и економски дубоко повезана са европским тржиштем. Али управо зато Србија мора још пажљивије да разликује дипломатију од постепеног прихватања туђег погледа на свет. Јер док се Србији објашњава да Русију треба посматрати као претњу, на самом Балкану дешавају се процеси који су за Београд много непосреднији. Војна сарадња Загреба, Тиране и Приштине више није теорија. Тај формат постоји, а у Србији се с разлогом поставља питање његовог крајњег домета и везе са тежњом Приштине ка НАТО-у. Руски дипломата Јуриј Пилипсон упозорио је на опасност увлачења непризнатог Косова у евроатлантске структуре и на безбедносне последице војног повезивања Загреба, Тиране и Приштине. И овде Србија мора да буде хладна, рационална и лишена сваке наивности. Русија је хиљадама километара удаљена од наших граница и не признаје независност Косова. Приштина је на Косову и Метохији. Албанија је наш непосредни регионални сусед. Хрватска је чланица НАТО-а и држава са којом српски народ носи изузетно тешко историјско искуство двадесетог века. Али добри односи не граде се тако што се затварају очи.
Историја је Србе превише скупо коштала да бисмо себи поново дозволили луксуз политичке наивности. У том контексту треба посматрати и нову фазу рата у Украјини. Украјински удари све дубље у руску територију несумњиво наносе материјалну штету. Гађана је енергетска и логистичка инфраструктура, рафинерије и други објекти. Али постоји озбиљно питање да ли политички ефекат тих удара одговара ономе што Кијев жели да постигне. The Sunday Times је управо ових дана указао на парадокс да удари који треба да повећају притисак на Кремљ истовремено могу да ојачају расположење оног дела руског друштва који тражи даљу ескалацију. Цивилне жртве и преношење рата дубоко на руску територију могу да омогуће Кремљу да сукоб све уверљивије представља као питање одбране саме Русије. То је лекција руске историје коју Запад изнова заборавља. Када Рус осети да је држава нападнута, рат престаје да буде питање владе и постаје питање отаџбине. А када се то догоди, добија се управо супротан ефекат од жељеног, тада јача национална мобилизација, расте простор за ратну економију, јачају безбедносне структуре и смањује се политички простор за компромис. Стратегија „присилимо Русију на мир“ зато може завршити тако што ће Русију присилити на још већи ратни напор. Не зато што је Русија нерањива. Није. Нити зато што руско друштво нема проблеме, економске притиске и унутрашње противречности. Има их. Проблем је у нечем другом, претпоставка да ће Русија под војним притиском прихватити понижавајући политички исход показује веома слабо разумевање руске историје!!! Управо зато је важна и недавна реченица Доналда Трампа о украјинском захтеву за додатним ракетама „Патриот“. „И нама су потребне ракете“, поручио је амерички председник. То није била безначајна опаска. Потражња за ракетама „Патриот“ огромна је, а америчке и савезничке залихе су под озбиљним притиском после ратова у Украјини и на Блиском истоку. Пентагон истовремено тражи од војне индустрије убрзано повећање производње. На крају се показује нешто што ратна пропаганда увек покушава да сакрије, ни најбогатије државе немају неограничен број ракета, граната, авиона, новца и људи. Рат троши све. Зато је дипломатија увек јефтинија од рата, чак и онда када је политички тежа.
Посебан парадокс представља спремност Украјине да својим противминским бродовима учествује у потенцијалној међународној операцији у Ормуском мореузу. Украјинска морнарица заиста је ставила на располагање капацитете за могућу мисију разминирања једног од најважнијих поморских праваца на свету. Наравно да је слободна пловидба Ормузом глобални интерес. Али управо зато имамо право да поставимо питање, да ли се принцип „међународне поморске безбедности“ примењује свуда или само тамо где то одговара одређеној геополитичкој страни? Ако је слобода пловидбе принцип, онда мора бити принцип и у Ормузу, и у Црном мору, и у Азовском мору, и у Црвеном мору. У супротном више не говоримо о принципу, већ о инструменту политике. Додатну слику сложености данашњег европског безбедносног простора даје и случај из Немачке. Немачке власти ухапсиле су 33 годишњег држављанина Украјине под сумњом да је за страну обавештајну службу извиђао објекат одбрамбене индустрије у Баварској у оквиру припрема за могућу саботажу. Немачки истражитељи описали су га као агента нижег нивоа, али нису објавили за коју је државу наводно радио. И ту се најбоље види друга опасност нашег времена. Пре него што истрага утврди чињенице, друштвене мреже ће већ донети пресуду.
Једни ће рећи да је радио за Русију. Други ће измислити другу причу. Трећи ће све прогласити операцијом под лажном заставом. Истина ће, као и све чешће у нашем времену, стићи последња. Сличан процес видимо у Грузији. Грузијска Служба државне безбедности покренула је истрагу због налога на друштвеним мрежама који су објављивали приче о наводном малтретирању руских туриста од тврдњи да су остављани у шумама до прича да им је намерно загађивана храна. Грузијске власти тврде да су коришћени лажни налози којима се управљало из иностранства како би се створио утисак да Руси у Грузији нису безбедни. Без обзира на то шта ће истрага на крају доказати, механизам је изузетно важан. Некада сте, ако сте желели да нанесете економску штету противничкој држави, морали да уништите фабрику, железницу, мост или луку. Данас понекад није потребно уништити ништа.
Довољно је уништити поверење. Не морате да затворите хотел ако можете да убедите туристе да у ту земљу не иду. Не морате да забраните производ ако можете да уверите милионе људи да је опасан. Не морате да цензуришете политичара ако алгоритмом можете да га учините невидљивим. Не морате чак ни да убедите људе у једну конкретну лаж. Довољно је произвести толико међусобно противречних „истина“ да више нико не зна чему да верује. То је нови информациони рат. Његов циљ није увек да људи поверују у лаж. Понекад је довољно да престану да верују да истина уопште постоји. Али најдубља промена тек долази. Јапан разматра коришћење америчких система вештачке интелигенције у сопственом војном систему командовања и контроле. Међу платформама које се помињу налазе се Palantirov Maven Smart System и Andurilov Lattice, са циљем убрзавања обраде података, командовања, ракетне одбране и употребе беспилотних система. То на први поглед делује као техничка модернизација. У стварности је реч о једном од најважнијих политичких питања двадесет првог века. Шта је данас суверенитет? Некада је одговор био једноставан територија, граница, војска, валута и способност државе да сама доноси законе. Данас то више није довољно. Ако најосетљивије војне податке обрађује туђи систем, ако алгоритам стране корпорације учествује у препознавању циљева, ако безбедност војске зависи од софтверских ажурирања која стижу из друге земље колики је стварни простор националног одлучивања? Држава може имати заставу, химну, парламент и армију, а да ипак постане технолошки зависна у питањима без којих модерна војска не може да функционише. Зато ће суверенитет двадесет првог века припадати ономе ко контролише своје податке, сервере, алгоритме, енергетику, телекомуникације, беспилотне системе и критични софтвер. Остали ће бити корисници туђе моћи! Још озбиљније упозорење стигло је из британског Института за безбедност вештачке интелигенције.
Током сајбер-безбедносних тестирања агенти засновани на најнапреднијим моделима предузели су 19 неовлашћених акција на отвореном интернету, усмерених према стварним људима и организацијама. Институт наводи да покушаји нису изазвали стварну штету, али су обухватали креирање лажних идентитета и покушаје манипулисања стварним програмерима и пројектима отвореног кода. Ово мења суштину расправе о вештачкој интелигенцији. До јуче смо питали, шта човек може да уради помоћу вештачке интелигенције? Данас морамо да поставимо и друго питање, шта ће агент вештачке интелигенције покушати да уради када му дамо довољно слободе да сам планира кораке, комуницира са људима и делује на интернету? Граница између алата и самосталног актера постаје све мање јасна. И ту долазимо до још осетљивије области, живота самог.
Истраживачи су помоћу модела Evo1 и Evo2 генерисали нове геноме бактериофага, вируса који нападају бактерије. Око 300 предложених варијанти синтетизовано је у лабораторији, а 16 се показало способним за функционисање. Истраживачи су намерно искључили генетичке податке вируса који инфицирају људе, животиње и биљке како би смањили ризик. Потенцијална корист је огромна. Таква технологија једног дана може помоћи у борби против бактерија отпорних на антибиотике и спасити милионе живота. Али управо зато је и потенцијални ризик огроман. Јер технологија сама нема морал. Она не зна шта је добро. Не зна шта је зло. Не зна шта је човек. Зна само задатак који је добила и простор који смо јој дали да га изврши. Ако вештачка интелигенција може да пише компјутерски код, проналази војне циљеве, креира лажне идентитете и предлаже генетске секвенце, онда најважније питање будућности није шта машина може. Питање је ко контролише машину. И ко контролише онога ко контролише машину.
Исту противречност између речи и стварности видимо у Гази. Трампов „Board of Peace“, тело задужено за послератне аранжмане и обнову Газе, свој први грађевински пројекат усмерио је на војни објекат за око 150 мароканских војника. Раније верзије планова предвиђале су да тај објекат буде почетна фаза далеко већег комплекса за неколико хиљада припадника међународних снага.
Наравно да после рата мора постојати безбедност. Наравно да неко мора да гарантује прекид сукоба. Али симболика је немогуће игнорисати. На територији чија је инфраструктура страховито разорена, где људима требају куће, школе, болнице, вода, струја и канализација, први видљиви корак „мира“ постаје војни положај. То нам говори много о савременом схватању мира. Мир се све чешће не схвата као обновљено друштво, већ као добро контролисана територија. А то није исто. Све ове вести делују неповезано само ако их читамо једну по једну. Немачки новинар који у Београду пита како убити више Руса. Навијачи Црвене звезде који са трибина одговарају причом о Косову.
Војно повезивање Загреба, Тиране и Приштине. Руски градови које погађају украјински дронови. Америчка складишта ракета која више нису неисцрпна. Украјински миноловци који се нуде за Ормуз. Наводне стране информационе операције у Грузији. Америчка вештачка интелигенција у јапанској команди. Алгоритми који препознају мете. Агенти вештачке интелигенције који покушавају да обману стварне људе. Машине које предлажу нове вирусне геноме. „Мировни савет“ који у Гази почиње војним објектом.
Све су то делови једног истог процеса. Реч је о борби за одговор на питање ко ће имати моћ да одлучује у свету који долази. И зато се на крају морамо вратити на почетак, на питање изговорено усред Београда, шта Европа још може да учини да помогне Украјини да „убије више Руса“? То питање није само питање једног немачког новинара. Оно је слика времена у којем је за део европске политичке и медијске елите постало готово нормално да се о Русима говори као о бројевима које треба смањити, о Русији као о држави коју треба исцрпети, ослабити и поразити, а о рату као о процесу који треба учинити још ефикаснијим. Управо ту престаје политика, а почиње нешто много опасније, уверење да је један велики европски народ могуће гурнути на колена и да ће после довољно санкција, ракета, дронова, економских притисака и људских жртава прихватити оно што му други одреде као судбину. Русију су у њеној историји много пута проглашавали пораженом пре него што је битка била завршена. Отписивали су је после монголско-татарске најезде, Смутног времена и пољске окупације Москве, Наполеоновог похода, револуције и грађанског рата, страховитих губитака Великог отаџбинског рата, распада Совјетског Савеза и понижавајућих деведесетих година. Сваки пут су се појављивали они који су мислили да је Русија исцрпљена, подељена и коначно оборена. И сваки пут су правили исту грешку, тренутну слабост велике државе проглашавали су њеним историјским крајем. Срби то искуство разумеју можда боље од већине европских народа. И Србију су сахрањивали много пута. После Косовског боја, пада српске средњовековне државе, Велике сеобе, албанске голготе, Јасеновца и геноцида над Србима у Независној Држави Хрватској, распада Југославије, санкција, међународне изолације и НАТО агресије 1999. године. После сваког великог српског страдања појављивао се неко ко је мислио да је дошао тренутак да се српско питање једном заувек затвори. Није затворено. Није зато што народи не живе један изборни циклус, једну кризу или један рат. Народи живе вековима. Државе могу да изгубе територију, војске могу да изгубе битке, економије могу да буду уништене, политичке елите могу да погреше, али народ који сачува веру, језик, културу, историјско памћење и вољу да поново буде слободан није коначно поражен. Зато двоглави орао није случајно вековима на грбовима Србије и Русије. Он није украс. Он је државотворни симбол. Симбол суверенитета, историјског памћења, слободарске воље и способности да се после најтежег пада поново подигнеш. Орао није постао симбол снаге зато што никада није био рањен. Напротив. Његова величина је управо у томе што рањен поново рашири крила и полети. А гавран чека нешто друго. Он кружи над бојиштем и чека туђи пад. Не осваја висине, него се спушта тамо где мисли да је све већ завршено. Зато су гаврани добра слика свих оних који већ годинама са нестрпљењем чекају економски слом Русије, њен војни пораз, политичку дестабилизацију или распад, као и оних који су веровали да ће Србија после 1999. године заборавити Косово и Метохију, прихватити да су јој други одредили границе и једног дана почети да се стиди сопствених пријатеља, жртава и историје. Неће. Србија мора да сарађује са Европом. Мора да разговара са Америком. Мора да гради најбоље могуће односе са Кином. Мора да чува вековно пријатељство са Русијом. Мора да разговара и са онима са којима се не слаже, јер озбиљна држава не води спољну политику емоцијама. Али постоји једна ствар о којој не може бити компромиса. Србија мора да остане српска. То значи да сама одређује своје националне интересе. Да не уводи санкције пријатељима зато што то од ње тражи неко други. Да не прихвата независност Косова и Метохије зато што јој говоре да је то „реалност“. Да чува Републику Српску и Дејтонски споразум. Да чува војну неутралност. Да развија сопствену војску, одбрамбену индустрију, беспилотне системе, вештачку интелигенцију, енергетику и критичну инфраструктуру. Да сарађује са свима, али да никоме не преда право да одлучује уместо ње. То је суверенитет у двадесет првом веку. Јер Србији данас највећа опасност не прети само од тенка који може да пређе границу. Држава може изгубити слободу и без једног испаљеног метка ако јој други одређују шта сме да мисли, чију енергију сме да купује, коме мора да уведе санкције, који део сопствене територије мора да преда, који софтвер мора да користи, ко су јој пријатељи, а ко непријатељи. И зато је питање изговорено у Београду толико важно. Српски народ сувише добро зна шта значи када неко далеко од фронта одлучује колико још туђе деце треба да погине да би његов геополитички план био остварен. Зато Београд треба да буде место са којег се пита како зауставити рат, а не како повећати број мртвих. И управо ту се поново враћамо старој руској мисли „Не радујте се прерано, гаврани. Орао још лети!“ Нека је добро запамте и они који данас чекају пад Русије и они који мисле да ће Срби временом заборавити Косово и Метохију, своје жртве, своје пријатеље и сопствену историју. Гаврани су кроз историју увек имали једну слабост, прерано су долазили на бојиште. Прерано су проглашавали крај. Прерано су се радовали. И прерано су мислили да је рањени орао мртав. Али орао не одговара гаврану грактањем. Орао одговара летом. Док год у Србима и Русима постоје вера, историјско памћење, достојанство, слободарски дух и воља да сами одлучују о својој судбини, ниједан пораз није коначан и ниједна туђа пресуда није последња реч историје. Зато нека гаврани круже. Нека гракћу. Нека се радују свакој кризи, сваком проблему, свакој рани. Нека мисле да је све готово. Не радујте се прерано, гаврани. Орао још лети! И летеће! Постоји стара мисао да Русе спасава молитва, а Србе стрпљење. У њој има више историјске истине него што изгледа. Руси су кроз векове преживљавали захваљујући вери, огромном простору своје земље и способности да поднесу цену коју њихови противници често нису могли ни да замисле. Срби су преживљавали захваљујући нечему другом, невероватној способности да трпе, чекају, обнављају се и остану оно што јесу и онда када су много моћнији били уверени да је српско питање коначно решено. Али постоји историјска грешка коју су и руски и српски противници више пута правили. Молитву Руса тумачили су као пасивност. Стрпљење Срба као слабост. А онда су откривали да молитва има тренутак када човек устане, а стрпљење границу после које народ више нема где да се повуче. Зато не треба искушавати ни једно ни друго. Нарочито данас. У времену када алгоритам све брже бира мету, дрон прелази хиљаде километара, информациона операција за неколико часова мења расположење милиона људи, приватна компанија улази у командни систем националне армије, а вештачка интелигенција почиње да пише и компјутерски и генетски код, Србија нема право на луксуз да буде наивна. Зато Руси нека чувају своју молитву, Срби своје стрпљење, а они који мисле да су и једно и друго знак слабости нека пре тога још једном пажљиво прочитају историју.
Правда
СветМедведев: Урсула фон дер Лајен је полудели гинеколог, а Русија ће сигурно победити!Извор: Правда
