Пише: Александар Ђурђев, председник Српске лиге
Одлука председника Руске Федерације Владимира Путина да формира нови род оружаних снага “Снаге беспилотних система” на први поглед може деловати као још једна у низу војних реформи насталих из искустава савременог ратовања. Међутим, они који геополитику посматрају искључиво кроз призму дневних вести и насловних страна пропустиће оно најважније. Право питање није зашто Русија формира нови род војске, већ зашто то чини управо сада.
Историја нас учи да велике силе ретко реагују само на оно што се већ догодило. Оне своје институције граде за сукобе који тек долазе. Због тога ова одлука има далеко већи значај од унутрашње организације руске армије. Она представља јасан сигнал да Москва процењује како је човечанство ушло у нову технолошку и цивилизацијску епоху, у којој ће предност имати они који први успеју да повежу војну индустрију, вештачку интелигенцију, квантне комуникације, енергетску безбедност и индустријску производњу у јединствен систем. Последње године показале су да беспилотни системи више нису средство подршке, већ један од главних фактора који одлучују исход оружаних сукоба. Од извиђања, навођења артиљерије и електронског ратовања до прецизних удара на инфраструктуру дубоко у позадини противника, дронови су постали нова валута војне моћи.
Напади на рафинерије, складишта горива, аеродроме и логистичке центре унутар Русије, укључујући и недавни напад на центар компаније „Вајлдберис“ у Тулској области, показали су да савремени фронт више није линија на карти. Он обухвата читав економски простор једне државе. Данас је сваки енергетски објекат потенцијална мета, свака железничка раскрсница потенцијално бојиште, а свака фабрика део одбрамбеног система. Зато је одлука Москве логична. Уместо да беспилотне системе задржи као помоћно средство постојећих родова војске, Русија их институционализује, дајући им сопствену команду, доктрину, систем развоја и производње. То је исти тип историјске прекретнице какав су некада представљали настанак ваздухопловства, оклопних јединица или стратешких ракетних снага. Али било би погрешно веровати да се револуција одвија само у војној сфери. Готово истовремено када Москва формира нови род војске, кинески научници постављају светски рекорд у квантном испреплетању на удаљености од 420 километара. Наизглед је реч о научној вести намењеној физичарима. У стварности, реч је о једном од најважнијих геополитичких догађаја године. Ко буде контролисао квантне комуникације, контролисаће безбедност будућих финансијских система, војних комуникација и критичне инфраструктуре. Квантни интернет није само нова генерација технологије. Он представља темељ будуће архитектуре светске моћи. Истовремено се води и друга битка далеко тиша, али ништа мање значајна.
Сукоб око компаније Anthropic показао је да питање више није ко има најбољи модел вештачке интелигенције, већ ко контролише приступ том моделу. У свету у којем је алгоритам ново средство производње, право на приступ технологији постаје политичка категорија. Онај ко контролише инфраструктуру вештачке интелигенције постепено стиче могућност да обликује тржиште, информациони простор, па чак и политичке процесе. Зато данас технолошки суверенитет постаје једнако важан као енергетски или војни суверенитет. Овај процес није ограничен само на технологију. Он се јасно види и у економији. Подаци Светске банке указују да свет постепено улази у фазу у којој се капитал поново враћа ресурсима. После деценија доминације финансијског капитала, дигиталне имовине и берзанских шпекулација, раст цена енергената и сировина показује да се тежиште светске економије поново помера ка реалним ресурсима. То није случајност. Свако велико историјско престројавање светске економије почињало је управо променом односа између индустрије, енергије и финансија.
Посебно је занимљива трансформација Сједињених Америчких Држава. После врхунца индустријске моћи шездесетих година прошлог века, Америка постепено гради модел у којем све већу улогу преузимају финансије и услуге, док се производња сели у иностранство. Подаци о потрошњи енергије то потврђују јасније од било ког политичког говора. Индустријска потрошња енергије по глави становника у САД опала је за скоро трећину у односу на седамдесете године, док је удео комерцијалног сектора наставио да расте. Истовремено, производња је масовно пресељавана у Азију, пре свега у Кину. Управо је Шангајски споразум из 1972. године означио почетак процеса који ће Кину најпре претворити у индустријску базу Запада, а потом у једног од главних претендената на место водеће светске силе. Данас се последице тог процеса јасно виде. Док Америка покушава да обнови индустријску производњу, Кина истовремено поставља рекорде у квантним технологијама, развоју вештачке интелигенције и високотехнолошкој производњи. Ништа мање значајне нису ни промене у енергетском сектору. Ормуски мореуз остаје једна од најосетљивијих тачака светске економије. Иако се проток нафте постепено опоравља, све већи значај добијају претовари са брода на брод у Оманском заливу. То значи да се све већи део светске трговине одвија каналима који су далеко мање транспарентни него раније. За тржиште то није само логистичко питање. То значи да ће процена стварне понуде нафте постајати све тежа, а самим тим и управљање ценама све сложеније.
Истовремено Европа наставља да живи у условима енергетске неизвесности. Иако се складишта гаса постепено пуне, руски гас до дела Европе и даље стиже углавном преко Турског тока, док су некадашњи главни правци снабдевања практично престали да постоје. Све то показује да се енергетска безбедност више не може посматрати одвојено од геополитике, војне стратегије и технолошког развоја. Данас су то делови истог система, а државе које не успеју да повежу те елементе ризикују да изгубе способност самосталног деловања у свету који постаје све сложенији и све мање предвидив. Историја показује да се највеће промене никада не дешавају изоловано. Када се истовремено мењају војна доктрина, енергетски токови, структура светске трговине, технолошка архитектура и финансијски модел, онда више није реч о обичној геополитичкој кризи. Тада је реч о промени самог поретка. Због тога није случајно што се данас у истом временском оквиру дешавају процеси који на први поглед немају никакве међусобне везе. Русија формира Снаге беспилотних система. Кина прави историјски искорак у квантним комуникацијама. Највеће компаније за вештачку интелигенцију воде борбу око контроле модела и приступа алгоритмима. Светска банка указује на повратак капитала ка ресурсној економији. Европа покушава да обезбеди довољне количине енергената пред зиму, док се истовремено глобални токови нафте све више померају ка такозваним „сивим“ логистичким каналима. То није низ случајности. То је образац. Још је занимљивије што се истовремено мења и економска географија света. Када се анализирају дугорочни подаци о бруто домаћем производу прилагођеном паритету куповне моћи, уочава се занимљива правилност. Светски центри економске моћи никада нису били трајни. Почетком двадесетог века доминирала је Британска империја, чију је економску снагу у великој мери носила Индија. Средином века примат преузимају Сједињене Америчке Државе, захваљујући огромном индустријском потенцијалу, јефтиној енергији и доминацији Standard Oil-а. Данас, међутим, сведочимо новом померању тежишта према Евроазији. Кина више није само „фабрика света“. Она постаје центар развоја најсложенијих технологија, од квантних комуникација до вештачке интелигенције. Русија, истовремено, гради сопствени модел технолошке и енергетске суверености, ослањајући се на огромне природне ресурсе, војну индустрију и све чвршће економско повезивање са азијским партнерима. У том контексту посебно је занимљива одлука компаније „Вајлдберис“ да драматично снизи трошкове регистрације за кинеске продавце и омогући им далеко лакши приступ руском тржишту. Та вест је у већини светских медија прошла готово непримећено, али њен стратешки значај није занемарљив. Она говори о убрзаном продубљивању економске интеграције Русије и Кине, али и о постепеном стварању паралелних економских и логистичких система који све мање зависе од западних финансијских и трговинских центара. Сличан процес може се уочити и у енергетици. Ормуски мореуз и даље остаје једна од најважнијих тачака светске економије. Иако се проток нафте постепено повећава, он је и даље далеко испод нивоа који су постојали пре ескалације кризе. Оно што привлачи пажњу јесте све већи број претовара нафте са брода на брод у Оманском заливу. Такав начин транспорта није само логистичко решење. Он представља нову архитектуру глобалне енергетске трговине, у којој постаје све теже утврдити право порекло терета, стварне количине извоза и коначне купце. Управо у том простору настаје нова геополитичка реалност. Формални токови трговине постепено уступају место сложеним мрежама посредника, алтернативних рута и финансијских механизама који омогућавају функционисање светске економије чак и у условима санкција, блокада и политичких ограничења. Европа се, истовремено, налази у специфичном положају. Упркос повећању резерви гаса у подземним складиштима, она и даље нема стабилан и дугорочно одржив модел снабдевања. Северни ток је ван функције, украјински транзит је практично обустављен, а Турски ток остаје један од ретких поузданих праваца за снабдевање југоисточне и дела централне Европе. То показује да, без обзира на политичку реторику, географија и енергетика и даље намећу своја правила. Све ово нас враћа на почетак приче. Формирање Снага беспилотних система није изолована војна одлука. То је део много ширег процеса у којем се истовремено мењају правила ратовања, производње, енергетике, финансија и информација.
Државе које схватају да су то различите димензије истог проблема већ данас припремају институције за свет који долази. Оне које и даље анализирају сваки догађај одвојено, ризикују да касно схвате да се правила игре више не пишу у оквирима старог поретка. Зато се данас не поставља питање да ли ће се свет променити. Он се већ променио. Право питање је ко је ту промену препознао на време, ко је у стању да је обликује и ко ће у новом поретку имати довољно снаге да брани сопствене националне интересе. Управо због тога одлука Владимира Путина о формирању Снага беспилотних система има значај који далеко превазилази границе једне војне реформе. Она представља симбол нове епохе у којој ће државна моћ све мање зависити од броја тенкова и авиона, а све више од способности да се истовремено контролишу технологија, енергија, индустрија, информације и време. Историја је више пута показала да велике силе не побеђују зато што су најбрже реаговале на кризу, већ зато што су прве разумеле да се правила света већ мењају. Управо зато данас није најважније питање шта ће се догодити сутра. Најважније је препознати шта се већ догодило, а што већина још увек не види.
Правда
Владимир ДимитријевићВладимир Димитријевић: Стаљин и стварање ИзраелаИзвор: Правда
