Пише: Александар Дорошенко

Када смо се играли „рата“ као деца са другарима, најчешће је то било након гледања неког филма о Великом отаџбинском рату (у Русији се тако назива период Другог светског рата од 1941. до 1945. године). Наравно, делили смо се на „наше“ и Немце, мада није било много оних који су желели да буду Немци. Али ако је неко требао да буде „полицајац“ (назив који се у Украјини и другим републикама бившег СССР-а користио за колаборационисте, пре свега припаднике Организације украјинских националиста ОУН), то је био прави проблем. Нико, ни по коју цену, није желео да буде издајник.

За нас, реч „полицајац“ (у значењу колаборационисте) или „бандеровац“ (назив за припаднике дела ОУН-а којим је руководио Степан Бандера) представљала је директну увреду, због које си могао да добијеш шамар. Захваљујући часовима историје и причама људи који су преживели окупацију, добро смо знали ко су заправо били данашњи „хероји“ Украјине.

Сећам се како је председник Украјине Виктор Јушченко доделио Степану Бандери звање Хероја Украјине. Тада је, почетком двехиљадитих, широм Украјине уследио талас негодовања. Људи су били огорчени и питали су се, како је могуће да највеће државно признање буде додељено човеку кога су сматрали злочинцем и убицом. Председник Јанукович, који је дошао после Јушченка, касније је поништио то признање, али тада је већ постало јасно да моја земља иде у погрешном правцу.

А онда је дошло до тог догађаја који је припремио Запад. Украјина је постала „независна“ и кренула ка Европи. На власт су дошли људи који су издајнике и убице сопственог народа прогласили националним херојима. Изједначили су их са оним правим херојима који су одбранили земљу од фашистичке куге, а затим су те „хероје“ уздигли као да су они били спасиоци Украјине. Тврдило се да су и они, наводно, ратовали против Немаца. И заборавило се да су ти „национални хероји“ убили десетине хиљада Јевреја, Пољака, Рома, Руса и Украјинаца, тј. своје земљаке. Убијали су их због другачијег размишљања, због подршке совјетској власти, па чак и због ситних личних разлога, попут тога што је комшија имао бољи воћњак или више гусака. Мислите да претерујем? Никако. О томе су ми причале бака и прабака. А мог прадеду су управо ти полицајци, по наређењу својих господара Немаца, обесили. Зато су за мене, као и за милионе нормалних људи, ти „хероји“ једноставно издајници и џелати!

И онда се догодило нешто још горе. Не само да су потомци тих издајника почели да их величају и да по њима називају улице и тргове, већ су одлучили и да њихове посмртне остатке пренесу у моју напаћену земљу и подигну им меморијал. Прво су донели посмртне остатке Мељника и његове супруге, истог оног Мељника који је Хитлеру писао:

„Украјински народ, чија се вишевековна борба за слободу тешко може упоредити са борбом других народа, свим срцем подржава идеале Нове Европе. Цео украјински народ жели да учествује у том остварењу. Ми, ветерани борбе за слободу из периода 1918–1921. године, молимо да се и нама, као и украјинској омладини, укаже част да учествујемо у крсташком походу против варварства. Током двадесет и једне године одбрамбене борбе поднели смо велике жртве, а нарочито нас боли страшни покољ у којем је страдало толико наших сународника. Молимо да нам се дозволи да раме уз раме са легијама Европе и нашим ослободиоцем, немачким Вермахтом, кренемо у борбу, те стога тражимо дозволу за формирање украјинске војне јединице.“

То није нека руска пропаганда. Овај цитат је преузет са енглеске Википедије, где је Мељник, уосталом, описан као колаборациониста.

Али док се у западној Европи све чешће историјски документи о злочинима тих „хероја“ одбацују као руска пропаганда, у источној Европи се још увек добро памти ко су они заиста били. Белоруси одлично памте ко је спалио мирне становнике белоруског села Хатина. То су биле јединице, у чијем су саставу били и припадници ОУН, оне су спалиле цело село заједно са мештанима, старцима, женама и децом. Том приликом страдало је 149 људи, међу њима и 75 деце. Памте и ко је на територији те републике убио хиљаде недужних цивила. Неко ће рећи да је Белорусија савезник Русије. Али су се огласили и Пољаци, а Пољску је тешко назвати земљом која подржава Русију. И у Пољској се веома добро зна ко су били „бандеровци“ и „мељниковци“, данашњи национални „хероји“ Украјине.

У Пољској није заборављен Волински масакр, масовно убијање пољског цивилног становништва, као и цивила других националности, које је на подручју Волиније и западне Украјине починила Украјинска устаничка армија (УПА), повезана са Организацијом украјинских националиста (ОУН). Злочини су започели у марту 1943. године, а врхунац достигли у јулу исте године. Касније су уследиле и одмазде пољских оружаних снага, које су такође однеле велики број живота међу украјинским цивилним становништвом. И поред тога, поједине украјинске личности и данас, чак и после веома оштрих изјава пољских политичара и државног врха, покушавају да све то представе као руску пропаганду. Али кога они покушавају да слажу? Можда једино свој народ. Вуку се не може навући овчија кожа. Црно се не може прогласити белим. Нити се од злочинаца и џелата могу направити борци за слободу Украјине.

Али у свом овом лудилу мене збуњује једна ствар. У историји сваког народа постоје странице које би сви најрадије затворили и заборавили. Постоје историјске личности чије само помињање изазива стид код припадника тог народа. Зато ми никако није јасно како неко може покушавати да од таквих злочинаца направи најбоље представнике своје нације.

Зар заиста мисле да ће успети да преваре цео свет, као што су, преварили велики део украјинског народа? Мада, кад боље размислим, чему чуђење? Њихови господари на Западу такође покушавају да напишу нову историју. Не тако давно прочитао сам чланак у једном америчком часопису у којем је јасно писало да су у Другом светском рату победиле Сједињене Америчке Државе и њени савезници, Велика Британија, Француска и Канада. Русија није била ни поменута.

Не бих се много изненадио, ако би за неколико деценија рекли да су злочини нацистичке Немачке у Другом светском рату били борба за демократију и слободу против комунизма тј. Руса. Све иде ка томе да ће „идеали Нове Европе“ бити као они о којима је Мељник писао Хитлеру.

ПравдаСветЕксперт: Русија освојила Африку са 6.000 војника

Извор. Правда