Пише: Владимир Димитријевић

УТОЧИШТЕ СЛОБОДЕ

Институт за књижевност и уметност (ИКУМ) из Београда је толико добра учинио нашој науци и српској култури да о томе немам намеру да пишем – чињеница је више него позната. Оно што се не сме заборавити, и што наглашавам је следеће – у најтеже доба брозоморе, у Институт су се склањали слободни умови, за које другде није било места.

Када је са загребачког Свеучилишта протеран Жарко Видовић (почетак седамдесетих година прошлог века), ИКУМ га је прихватио као свога и дао му посао. Сарадник Института је био и Ђорђе Ј. Јанић, који је остао без посла у једној београдској гимназији због текста „Бог у поезији Момчила Настасијевића“, објављеног у часопису „Теолошки погледи“.

У Институту је радио и Драгољуб Игњатовић, који је осуђен на три и по године затвора (одлежао је годину), јер је на скупу „Култура и револуција“, одржаном на Дивчибарама фебруара 1974, између остало, рекао да је Брозов систем труо до сржи. (1) Тај Игњатовић је, после робије, имао места у Институту. У Институту је радио и Новица Петковић, који је протеран са Универзитета у Сарајеву. Пошто су идеолошки стражари спречили да га приме на Универзитет у Новом Саду, ухљебије је нашао тамо где је постојала слобода рада и мишљења – у Институту, београдском. (2)

Предраг Палавестра, који је својевремено руководио радом Института, у програмској књизи „Књижевност – критика идеологије“, каже: „У свим трагичним тренуцима великих искушења, српски писци и критичари били су по правилу велики духовни предводници нације. Једни су сматрани учитељима енергије, други учитељима стила и васпитачима укуса. Многи су предњачили у политичким, друштвеним и националним подухватима и били стварни идеолози готово свих великих покрета на словенском југу. Борбеност, динамизам, оданост идеји и спремност на личну жртву били су одлике великог броја српских писаца и интелектуалаца, који су научили да живе од пркоса, под присмотром, са забранама, претњама и прогонима, на друштвеној ивици, понекад ван закона, навикнути на тамнице, стратишта, ратове, болести, сиромаштво, заборав и непрекидна одрицања. Кад би се у нашем веку начинио неки попис смрти српских писаца, добила би се једна невероватна енциклопедија људске патње.“ (3)

Ако је тако, а тако је, велика традиција установе каква је Институт за књижевност и уметност мора се неговати. Јер је та традиција слободног стваралаштва, између осталог, један од записа у личној карти српске културе.

О ЧЕМУ ЈЕ РЕЧ?

У августу 2025. дошло је до именовања новог Управног одбора пре истека мандата претходног састава, као и до смене директора ИКУМ др Бојана Јовића и именовања новог вршиоца дужности директора. На конститутивној седници УО, без икакве најаве и под тачком „Разно“, у дневни ред је дословно „прокријумчарено“ разрешење директора и пратеће именовање вршиоца дужности. Није било тражено мишљење Научног већа, иако је то по Закону о науци и истраживањима и Статуту Института обавезно. Синдикат, као и Научно веће Института, који су доскора чинили сви истраживачи у научном звању, тај поступак су означили као незаконит, јер је спроведен без увида јавности и заобилажењем Научног већа.

Ново руководство Управног одбора нелегално је дошло до интерне преписке запослених у току припреме дописа Министарству поводом нерегуларности у поступку смене директора. Та преписка искоришћена је за застрашивање запослених и притисак на њих, чиме су прекршени бројни закони. Као претња, тих дана, употребљен је и необјашњени и незаконити прекид комуникације Одбора за акредитацију научноистраживачких организација НИТРА са Институтом, након уредно и у року достављене тражене допуне документацији за акредитацију. То је послужило као доказ о губљењу акредитације установе, и могућег гашења Института. Наравно, након смене директора убрзо је дошло до обнављања акредитације, и то без икакве назнаке у одлуци да је она у било ком тренутку била угрожена или прекинута. Потом је администрација Института ангажована током колективног одмора, што је било директно кршење Закона о раду.

РАЗЛОЗИ И ПРОТИВРАЗЛОЗИ

Као званичан разлог за смену наведени су пропусти у процесу акредитације, иако је процедура текла у сталној комуникацији са Министарством, али и анонимна колективна пријава двадесетак младих истражовача против директора „због могућег мобинга“?! Ту пријаву нико није добио на увид осим председника Управног одбора. Нова в. д. Директорка је, ненајављеном променом методологије запошљавања, добила потом од Министарства дотад ускраћивану сагласност да се млади истраживачи, односно они под уговором, којима је до тада финансирање продужавано на годину дана, запосле на неодређено време, или до истека рока за избор у прво научно звање. Иако је овај поступак позитивна ствар, сви су то схватили као чин да се након нагле смене руководства ситуација у Институту пацификује, поготово код млађих истраживача. Укинута је свака колегијална дебата и демократичност одлучивања. Научно веће, као тело које одлучује о научној политици и које треба да је спроводи, максимално се заобилази. Радна атмосфера је озбиљно нарушена. Све одлуке се доносе октроисано и преко Управног одбора, а већину чланова је именовала Влада. Велика већина истраживача, окупљена у Синдикату, као и чланови Научног већа, без одзива су указивали на бројне пропусте, чак и у низу напречац донесених аката УО, који су обиловали недоследним, некохерентним решењима.

ЗНАЧАЈ НАУЧНОГ ВЕЋА

Научно веће је, како то прописује Закон о науци, тело надлежно за разматрање и давање мишљења о питањима од кључног значаја за научноистраживачки рад и развој институције. Стручним и колективним увидом оно обезбеђује да одлуке буду засноване на стручним критеријумима, легитимне и јавно видљиве. Оно је кључни орган који штити професионални интегритет и аутономију установе. Суочен са незадовољством убедљиве већине чланова Научног већа, УО напречац и без расправе на Већу, доноси нови Статут у којем смањује број чланова на мање од трећине дотадашњег састава (са 49 на 13 чланова), чинећи тако да ни сва научна одељења ИКУМ-а не буду у том телу заступљена. Измена Статута уследила је након избора за управу непожељне председнице Научног већа, изабране великом већином, у тренутку када руководитељка установе још увек има статус вршиоца дужности. Уместо колективног, стручног тела које представља већину запослених истраживача, добија се развлашћено Научно веће претворено у уски орган, чији састав обећава ако не послушност тада отежани рад у одлучивању и спровођењу одлука, будући лишен учешћа преко две трећине истраживача у научном звању. Чак и такво Веће није изгласало, приликом скорашњег конкурса за избор директора, подршку досадашњој, наметнутој в. д. стварности, а подршку другој кандидаткињи, др Смиљани Ђорђевић Белић, јавно је исказала изразита већина истраживача, обраћајући се и Управном одбору и ресорном министру.

ИМА ЛИ РАЗЛОГА ЗА БРИГЕ?

Било је сличних поступака и у другим институтима.

Синдикат науке Србије већ је у октобру прошле године упозорио да учестала разрешења и именовања вршилаца дужности директора не доприносе дугорочној стабилности научноистраживачких установа нити њиховој способности да испуне своју мисију у интересу друштва и научне заједнице.

Још један разлог за забринутост односио се на политику запошљавања нових истраживача, која је убрзо престала да се руководи научним мерилима и придодала пријатељске, рођачке и партијске критеријуме. Запослени се прибојавају да би оваква пракса могла да се настави, чиме би се трајно изменили профил и научни ауторитет установе. Институт за књижевност и уметност је место на коме се одлучује и процењује шта ће, у коначници, бити наше културне вредности. Када се таква институција ставља под политичку контролу и када се њена научна политика одређује без учешћа већине стручњака, то непосредно утиче на културни идентитет друштва.

Када је, 26. марта ове године, Синдикат ИКУМ организовао јавни протест, као један од кључних разлога наведена је драстична промена структуре Научног већа предвиђена новим Статутом. Синдикална организација ИКУМ-а оценила је да овакве измене представљају дискриминацију осталих истраживача у научним звањима и директно кажњавање актуелног састава Научног већа, чији рад, ставови и мишљења нису по вољи нове управе.

ПРЕДЛОГ ЗА ИЗЛАЗ

Није у питању само број чланова Научног већа, нити само персонални спор око директора и Управног одбора. У питању је сукоб око тога да ли ће Институт функционисати као научна заједница у којој стручна тела имају стварну улогу у обликовању научне политике, или као установа у којој се главне одлуке доносе преко управљачких структура, уз накнадно образложење ефикасности и организационе рационализације. Захтеви Синдиката ИКУМ, какви су повлачење новог Статута, преиспитивање рада Управног одбора, поштовање мишљења Научног већа и подршка кандидату који ужива поверење већине истраживача, имали су заједничку основу: обнову поверења, законитости и научне аутономије унутар Института.

СТРУЧНА ПОДРШКА

Борбу против пуча у Институту подржала је и стручна јавност. Тако је Катедра за српску књижевност са јужнословенским књижевностима Филолошког факултета Универзитета у Београду у којој, између осталог, пише: „Веће Катедре за српску књижевност са јужнословенским књижевностима на седници одржаној 23. 2. 2026. године донело је одлуку да подржи истраживаче који су се обратили научној, универзитетској и стручној јавности, те апелује на Управни одбор Института за књижевност и уметност да своје деловање врати у академске оквире. … Научни развој је неспојив са административним препрекама и не видимо потребу за мењањем постојећих институционалних оквира у којима је Институт функционисао деценијама, нарочито у тренутку када институцијом управља вршилац дужности.“

Тражено је законско поступање, али и повратак добрим академским обичајима. Јавност је примила и фебруарско саопштење Катедре за општу књижевност и теорију књижевности Филолошког факултета Универзитета у Београду: „Сматрамо да је кршење права запослених и законских процедура недопустиво и да такви преступи, посебно када се дешавају у континуитету, трајно угрожавају како саме запослене тако и законом загарантовану слободу и аутономију научноистраживачког рада. Доношење новог предлога Статута, који драстично мења структуру Научног већа Института, као и низ радикалних, нетранспарентних измена у функционисању Института, директно нарушавају ова начела. Противно је и Закону о научноистраживачкој делатности и добрим академским обичајима да се истраживачима онемогућава да одлучују о научним стратегијама установе у којој раде.“ Требало је, саопштили су представници ове катедре, устати у одбрану стандарда и достојанства научноистраживачког рада.

Истраживече из ИКУМ подржало је и Наставно-научно веће Универзитета у Нишу, тражећи да се не удару не нађу на смисао рада и законитост поступка.

Из Новог Сада стигло је колегијално саопштење: „Институт за књижевност и уметност јесте научна институција од непроцењивог значаја за проучавање књижевности и уметности у Србији, а истраживачка и издавачка делатност које се на њему одвијају не смеју бити угрожене. Као сараднице и сарадници, колегинице и колеге са Одсека за српску књижевност и Одсека за компаративну књижевност Филозофског факултета у Новом Саду, солидарно стојимо уз вас у одбрани законитости процедура, професионалних стандарда и академских принципа.“

У марту се огласило и Удружење истраживача института хуманистичких наука. Између осталог, речено је: „Позивамо надлежне органе управе и запослене да се врате дијалогу и потрази за споразумним, легалним и легитимним решењима. Управни одбор дужан је да поступа у складу са Законом о науци и истраживањима и подзаконским актима, у законским оквирима своје делатности, и не сме да се руководи интересима појединаца или група, посебно оних изван науке, нити ненаучним мотивима. Све институте, па тако и оне државне, чине пре свега у њима запослени научници, а не привремени, споља именовани органи управљања. Само запослени могу спроводити научну и друштвену мисију института, утврђену оснивачким актом, која није подложна слободним тумачењима, нити ad hoc променама.“

УМЕСТО ЗАКЉУЧКА

Уосталом, ко одлучује о научној политици Института и на основу ког легитимитета? Ако се прихвати становиште већег дела запослених, онда нови Статут представља инструмент слабљења Научног већа, дисциплиновања непослушног стручног тела. Случај Института за књижевност и уметност у Београду не може се свести само на спор око једног статутарног и кадровског решења. Нови Статут постаје средишња тачка ширег институционалног сукоба: сукоба између модела управљања који се ослања на Управни одбор и модела који инсистира на улози Научног већа, колективном одлучивању и научној аутономији. Захтев за повлачење новог Статута је надасве одбрана професионалног интегритета установе, права истраживача да учествују у стварању научне политике, али и законитости у управљању Институтом.

Зато догађаји у Институту за књижевност и уметност нису само унутрашња ствар једне научне институције – они су део шире борбе за очување академских слобода и солидарности са онима који се супротстављају неправди. Одбрана Научног већа, повлачење октроисаног Статута и успостављање руководства које ужива легитимност међу већином запослених јесу питања опстанка слободне науке и културе у друштву које све више подлеже политичкој контроли и инструментализацији. То и јесте смисао слободе рада у Институту за књижевност и уметност.

УПУТНИЦЕ

Драгољуб Игњатовић је био оштар и одлучан у исказивању свог става:“Примитивна пољопривреда, неконкурентна индустрија, ниска и све нижа продуктивност рада, инфлација, опадање животног стандарда, пауперизација широких слојева становништва, вртоглаво богаћење мањине, конјуктурни извоз радне снаге, нерентабилни увоз капитала, нерешено национално питање које порађа шовинистички шверц сваке врсте, сиромашно и дезорганизовано здравство, деветнаестовековни школски систем, незапосленост, масовна неписменост, хиперпродукција криминала и делинквенције, корупција, проституција, лаж као форма општења, фалсификат као форма информисања. Тако стоје ствари. То није ни ни капитализам, ни социјализам. То је, просто речено, једно патворено таворење на самом дну европске полуварварске цивилизације, са тенденцијом најварварскије алтернативе. Ми имамо, данас, власт тоталитарну, никоме одговорну, власт која личи на некакву жену која саму себе оплођује наказама, стално отресајући их се и одричући, у грчевима, али узаман. Оне, те њене наказе, остају уз њу, мотају јој се око ногу и руку, опседају мозак, и трују је, изнакажују и њу, и све што је под њеном доминацијим.” Који чита, да разуме.

О томе је Новица Петковић рекао у разговору са Милошем Јевтићем:“Ја сам из Сарајева отишао искључиво из политичких разлога. Прво је почела полемика са мном у сарајевском „Одјеку“, који је водио Чедо Кисић. Тада ме је напао Иван Ловреновић због једног интервјуа у „Политици“, где сам рекао – поводом објављивања Лотманове књиге „Језик уметничког текста“ – да књижевност има свој посебан језик, као што сликарство има свој посебан језик или, другачије речено, свој посебан кôд. Све остало, и то сам тада рекао, што књижевност узима као тематско, или је у питању психолошка, социјална и идеолошка стварност (условно узимам одређење стварности), дакле све је то оно на шта ће књижевност применити свој посебан кôд или свој посебан језик. Приликом тог превођења на језик књижевности, то ће добити друга или веома различита значења. То је било довољно да ме оптуже да имам у виду једну антологију која је у то време управо изишла у Бањој Луци, у којој се нашао текст Ђуре Дамњановића о једном тадашњем босанско-херцеговачком политичару. И навалу напада више нико није могао зауставити. Када сам почео да објашњавам шта је то код и слично, из редакције „Одјека“ ми је стигло питање – наравно, иза свега тога је стајао Чедо Кисић – шта ја то желим да кодирам; знају они шта су то кодови, шифре, шифровања и ко мене инструише да тако радим. Испао сам неки међународни шпијун чак?! То је било невероватно. Данас у то човек тешко може да верује, али тада се, доиста, тако писало. После тих напада, наравно, учињено је нешто што нисам могао да прихватим. Пошто сам био продекан, хтели су да ме именују за декана. Ја сам то, природно, одбијао. Једне вечери су ме позвали на разговор. Мислио сам да ће разговор бити посвећен стању на нашем факултету и мом одбијању да будем декан. Међутим, то је био разговор који је организовао Централни комитет да би захтевао од мене нешто што је страшно и због чега сам се побунио… После тога ми је једино преостало да одем из Сарајева, из Босне, што је Централни комитет и дозволио. Тадашњи секретар Никола Стојановић написао је једно писмо да ми се дозвољава да одем у Београд. Када сам дошао у Београд, тадашње Извршно веће Србије, односно његов председник Комитета за науку Жарко Папић, изишли су ми у сусрет, односно дали су Институту за књижевност новце за моје радно место.“ 3. Када је идеолошка цензура настојала да спречи објављивање зборника огледа културолошких критичара између два рата – међу којима су били и владика Николај Велимиовић и архимандрит Јустин Поповић – Палавестра је бранио приређивачки избор Милана Радуловића, истичући да је „задатак науке и научног објављивања грађе утврђивање истине а не удовољавање пролазним потребама неких владајућих кругова или идеологија. Јован Цвијић, Бранислав Петронијевић, Ксенија Атанасијевић, Владимир Вујић и други […] објективно припадају духовном наслеђу српске културе и треба да буду обрађени као стубови српске националне културе у којој се уобличавала и критичка мисао о књижевности. То исто важи и за религијске мислиоце и богослове Николаја Велимировића, Јустина Поповића и друге православне теолошке писце. Они се не могу избрисати из културног наслеђа и не смеју се заобилазити у научним разматрањима и сређивању историјске грађе. Историја српске критике и књижевности не може се ни писати ни изучавати без познавања њиховог дела.“

Владимир ДимитријевићВЛАДИМИР ДИМИТРИЈЕВИЋ: Лествица врлина по оцу Љуби Петровићу

Извор: Искра