Изазовна мисао господина Бачановића: на шта изазива, питање је сад?

ПОВОД ЗА ОВАЈ ТЕКСТ

Одавно нисам полемисао на теолошке теме, али ево прилике.

Уважени господин Бачановић ме је удостојио своје критичарске пажње са само једним циљем ( иза кога се слути Налогодавац са Осмехом, инстаграмским ): да устврди како сам ја зилот који је сличан проповедницима исламског фундаметализма ( на који се, у овом тексту, нећу освртати, наравно, препуштајући то господину Бачановићу и његовом инстаграмски осмехнутом истомишљенику и саборцу за једно „авељевско“ православље, са све улицама чистим од жвакаћих гума ).

ПРОРОЧАНСТВО БЛАЖЕНЕ СТОЈНЕ

Ипак, господин Бачановић своје читаоце није удостојио ни линка ка мом тексту на који се позива – нешто читао, начуо, шапнуо му Осмехнути Инстаграм, па удри. Ево шта каже дотични:“Димитријевић најприје формално излази из предмета: „Да не говорим ја, него Блажена Стојна Девичка.“ Стојна је монахиња Ефимија, подвижница манастира Девича из 19. вијека. Поступак служи прибављању метафизичког пуномоћја: тумач призове свету особу, а затим уз њено упозорење због псовања Бога и неодласка у цркву допише властиту дијагнозу: „Као казна за тадашње грехе народне, дошао је Први светски рат, у коме је преко милион Срба изгубило живот.“ Дакле, неки људи нису постили па је неколико стотина хиљада људи пресуђено на смрт.“(1)

Ево неколико питања:

Из ког предмета сам формално изашао?

За онога ко се бави православном тематиком, уобичајено је да се осврће на мишљење светих људи. То није прибављање метафизичког пуномоћја за самовољно лупетање, него покушај да се остане у Светом Предању. Колико успешан, зна Бог и читалац.

Ево шта у мом тексту заиста пише:„Да не говорим ја, него Блажена Стојна Девичка. Блажена Стојна (монахиња Ефимија) била је подвижница у манастиру Девичу на Косову, тамо где су мошти угодника Божјег Светог Јоаникија. Била је велика молитвеница, а због тога што је народ позивала на покајање и очишћење од грехова звали су је "Покајаније" и много је волели. Ње су се, као суда Божијег, плашили и околни зулумћари - Арнаути. Иза ове дивне слушкиње Божје остала су нека пророчанства, која је у својој књижици "Блажена Стојна" (8. том сабраних дела) прибележио Владика Николај Велимировић. Прво пророчанство упутила је Мати Ефимија министру просвете Краљевине Србије Љуби Ковачевићу који је једном дошао у Девич. Тада му је Стојна казала: "Ви у Србији псујете Бога, не држите постове, не идете у цркву! Пропашћете! Ти као министар треба да забраниш вређање Бога и гажење закона Божјег".

Као казна за тадашње грехе народне, дошао је Први светски рат, у коме је преко милион Срба изгубило живот.

Једном је свештеник по имену Анђелко питао Блажену Стојну хоће ли се Срби икад ослободити и ујединити. Она му одговори:

"Због ових наших суза Србија ће се ослободити и раширити се..."

У време Блажене Стојне (1815 - 1895) Косово је још било под Турцима, и Срби су од Арнаута много зулума трпели. Ова заветна земља србска ослобођена је 1912.

"Али ће само три године царевати..."

То је била слобода од 1912. до 1915. године.

"Па ће настати пропаст, те ни једно село Србија неће имати, ни једно село, синко..."

Овде су проречени ужаси аустроугарске окупације 1915-1918, као и страдање Срба у Првом светском рату.

"После неког времена, вратиће се поново, и биће царство србско веће од Душановог..."

Територија коју је Србија добила као једна од држава - победица у Првом рату заиста је већа од територије Душановог царства.

"Али, синко мој, ако не буде покајанија, и ако се Срби не врате Богу, и не престану псовати и хулити на светиње, пропашће, и то ће тако пропасти, да се више занавек не дигну."

Реч је о пропасти у Другом светском рату и после тога, под Титом и комунистима и њиховим данашњим безбожним потомцима. Ова пропаст је последица народних грехова пре Другог светског рата, за време истог, али и потоњих, све до сада. Остајући упорни богоодступници, Срби себи запечаћују судбину и иду у вечну пропаст.“

Тако пише у мом тексту „Утехе Божје у времена смутна“, насталом пре више од тридесет година, када смо страдали, и када смо се питали – зашто?

То пишем. Али, то је у складу са пророчким речима Блажене Стојне, недавно канонизоване од стране СА Сабора СПЦ. Те речи је записао Свети владика Николај у својој књижици „Блажена Стојна“. Ништа нисам измислио. Коментар је мој, али онне излази из контекста речи Блажене Стојне, које Николај сматра пророчким, и о чему пише своју пророчку песму „Небеска Литургија“.

У том духу је и пророштво Марије Боговерне, које Љотић преноси како је чуо од Ђујића, и које нема везе са политиком „Збора“.

Господин Бачановић, не позивајући се ни на шта, осим на самога себе, оптужује потписника ових редова да је узео да говори у име Бога, и да народна страдања Срба мери својом мером. Јесте, има у Библији таквих места где се говори о томе да Бог кажњава грешну заједницу, али ко је Димитријевић да пише о томе?

РЕЧ ВЛАДИКЕ НИКОЛАЈА

Димитријевић је, наравно, нико и ништа.

Али оно што је писао заснива се на ставовима Светог владике Николаја, који у књизи „Речи српском народу кроз тамнички прозор“ и на многим другим местима веома јасно, као пророк Божји, говори зашто су Срби страдали. Према учењу Светог владике Николаја, главни узрок страдања Срба кроз историју је одступање од Бога, Светог Саве и хришћанског морала. Владика Николај је у својим бројним делима наглашавао да националне несреће нису случајност, већ директна последица духовне кризе народа и одступања од завета са Богом. Одбацивање завета Светог Саве и аутентичног српског православног пута зарад туђих модела води казни Божјој – а казна Божја је кад се Господ повуче и пушта људе да жању што су са ђаволом сејали. Прихватање западног материјализма, безбожништва и европске школе које уништавају српску душу навело је безбожну Европу, у лицу нацистичке Немачке, на нас. Губитак саборности и јединства због личних и страначких интереса довели су до грађанског рата. Недостатак искрене храбрости и хлађење вере међу савременим људима довео је до победе комуниста и успостављања титоистичке диктатуре. Ширење порока, среброљубља, саможивости и заборава на ближње такође су узрок пропасти.

Владика Николај је објашњавао страдање као Божју опомену и лек. Према његовом мишљењу, Бог допушта страдање и ропство над изабраним, христоносним народима не из мржње, већ као горку медицину. Страдање служи да се народ пробуди из духовног сна, покаје за грехе својих предака и савременика, да се врати својим хришћанским коренима.

Да би Срби престали да страдају, владика Николај је нудио духовни лек: искрено признавање личних и колективних грехова пред Богом, изградњу васпитног система у духу вековних народних и хришћанских схватања, стављање Цркве и вере изнад сваке дневне политике и идеологије.

О томе Крсто Станишић каже:“Владика Николај пише да је Југославија у поређењу са хиљадугодишњим државама на Истоку и Западу била заиста млада држава. Али је по гријеху, каже, била стара и престарела, и смрт је напала и удавила. Туђинци су нас поклопили својим мраком; убијани су људи, паљене куће, стваране партије, завађана браћа, одбацивана вјера, продавана отаџбина. Народ је гунђао, али, временом, и сам је ходио по примјеру златољубаца. Према мишљењу владике Николаја, Други свјетски рат је настао због моралних преступа држава које себе називају хришћанским. Духовно стање у Европи, па и у Југославији, прије рата било је, према његовом мишљењу, слично оном из времена када су због људских безакоња уништени градови Содом и Гомор. Владика Николај истиче да су многи нехришћански народи због рђавих примјера хришћана замрзјели и самога Христа. Ти, наводно просвећени, европски народи узносили су се над другима, наглашавајући свој прогрес и културу. Трагом таквих поклоника прогреса и културе пошли су и многи синови српски, каже Николај. Пошли су за културом која није чувар душе и тијела нашег, већ неко ново незнабоштво и идолопоклонство. Против такве културе чита се иста молитва као и против гордости, мржње и дивљаштва, насиља и грабежи, и сваког богохулства и нечовjештва. Николај предлаже да би требало одредити један молитвени дан у години – када ћемо се молити Богу за спас од нове идолатрије, среброљубља и сластољубља.“(2)

На том трагу су и моји текстови, без икаквог „метафизичког пуномоћја“. Него Бачановић не сме да удари на Блажену Стојну и Владику Николаја, па на мени „шиљи перо“ и чука по тастатури.

ЈЕДАН БИБЛИЈСКИ НИЗ

Ево и једног низа примера библијског хуманизма и ренесансе, у коме Бачановић спаја мене и неког Љакића:“Ни саме свете традиције не подржавају тако просту рачуницу. Књига о Јову разара претпоставку да страдање доказује кривицу; Језекиљ одбацује да син сноси безакоње оца; Куран понавља да ниједан грјешник неће носити бреме другога, а Аврам пита хоће ли праведник бити погубљен заједно са зликовцем, а Господ одговара да ће Содому и Гомору поштедјети ако се у њима нађе и један једини праведник. Наши тумачи прелазе преко тих упозорења и одмах састављају образложење колективне пресуде.“(1)

Ево неких контра – теза, кад се већ полемише:

1.Књига о Јову пориче тезу да је грех увек узрок страдања, али запушава уста човеку који би хтео да сазна Божји промисао. Јов заћути у усхићењу пред делима Божјим, и исповеда веру у васкрсење.

2. Син не носи безакоње оца, али трпи последице очевог греха. Бетовен је од родитеља наследио сифилис, и глув од сифилиса написао Девету симфонију. Није он крив за сифилис који је имао, али последице су остале.

3. Бог неће дати да страдају праведник и грешник, али ће дати да оду, у огњу и сумпору, цела Содома и Гомора, јер није било праведника. А Лотова жена ће се скаменити само због радозналости – што је, из перспективе „хуманизма и ренесансе“, ситан грех.

АНТИНОМИЈЕ ЗАВЕТА

Ја нисам Бачановићев тумач ( каже Бачановић, за Љакића и мене, „наши тумачи“), а што се Љакића тиче – не знам. Ја сам православни хришћанин који мисли и пише о ономе у шта верује, не претендујући да је његова реч црвено слово, али се позивајући, по мери свог разумевања, на свете тумаче народне историје Срба. Кад год се у храму чита молитва Петохлебнице, призива се Бог да нас „избави од блиске и праведне своје претње“ – да и то није писао Димитријевић?

Сто пута сам поновио, а ево и сто првог пута: ми, као и сваки заветни народ, страдамо због свога одступништва и грехова које смо починили, али наши непријатељи нас убијају због онога што је Христово у нама. То је антиномијска логика завета, о којој Бачановић, тај нови српски Хорацио, ни не сања. Као ни Осмех Са Инстаграма. ( Који ће, сви знамо, победити, јер је тако екуменичан и толерантан ).

ПАРАНОЈА – КРИТИЧКА МЕТОДА, РЕКАО БИ САЛВАДОР ДАЛИ

Ево још Бачановића:“Проповијед о колективној казни производи послушност уз минималне трошкове. Довољно је запријетити да ће због избјегавања поста, погрешне одјеће или коментара на друштвеним мрежама који не уважава ауторитет одређеног емотивног злостављача и манипулатора читавом народу бити послан нови рат. Чланови заједнице потом надзиру једни друге, породица постаје испостава моралне полиције, а репресивни апарат ради у главама поданика потпуно бесплатно и без надзора.“

Говорећи о Божјем повлачењу од народа утонулог у грех, никада нисам позивао на послушност безбожној и неморалној власти. То зна свако који, деценијама уназад, чита моје текстове о режимама Милошевића, Тадића, Вучића и њима сличнима. Мој став о томе да ће се Бог повући ако наставимо да живимо безбожнички и да ће нас препустити делима својих руку ( „Ко с ђаволом тикве сади...“) јесте само позив на покајање и исповест, узајамно праштање и љубав, да нас, како каже Владика Николај, „не покрије језива тама туђинска са лепим именом и шареном одећом“. И тај позив, по мери својих сила, упућујем увек и себи, јер, кад год се причешћујем, исповедам да је Христос дошао да спасе грешнике од којих сам први ја.

Иде Бачановић и даље, са све изазовнијим тезама. А на шта оне изазивају, знају сви којима је тешко у аутобусу, на многобројним нашим путевима који су, како рече Његош, „ка` грозница“.

БАЧАНОВИЋЕВА ОПТУЖБА

На крају, Бачановић тврди и ово:“Припадник паравојних формација Милана Лукића тако постаје хонорарни сарадник небеског школског одбора, усташа санитетски техничар провиђења, логор поправни завод за преодгој, силовање специфична васпитна процедура, а масовна гробница уредно овјерен школски дневник о одржаним часовима етике и морала.“

Ово је превршило сваку меру, осим инстаграмске, наравно. Оне осмехнуте, зване „иза кеза вири језа“.

Какве везе имам ја са ратним злочинцима и да ли сам икада био на њиховој страни у српском народу, или сам, од Милошевића до данас, тврдио да су они плодови комунистичког злочинаштва и УДБЕ, а не деца Светога Саве?

НИКАД НИСАМ ПРАВДАО НИКАКАВ ЗЛОЧИН УЧИЊЕН У ИМЕ СРБА, и увек сам се држао оног патријарховог ( мислим, наравно, на патријарха Павла ):“Ако треба да опстанем као потоњи Србин по цену злочина, шта ће ми такав опстанак?“ Ја се само противим глобалистичко – екуменистичкој злоуопотреби приче о злочинима, зарад остварења крајње приземних, инстаграмских циљева, да тако кажемо. Јер екуменисти и глобалисти користе хуманистичку причу да би створили Ленонов свет из песма „Замисли“. Нема Бога, нема раја и пакла, и сви живимо само за овај дан...И дајемо шансу миру. Наравно...

Да иза Бачановића не стоји Осмех са Инстраграма свима би било лакше. Оваком знамо шта је иза Осмеха, који нам поручује да „ко је видео брата свога видео је Бога свога“, а у себи мисли:“Видећеш ти свога бога“. Чим ја, Осмехнут и Толерантан, презумем власт од Вучићевог Мргуда.

А сад да пређемо на праве адресе којима се треба обратити ( ваљда ће г. Бачановић смоћи снаге ), обрачунавајући се са њиховом „нехуманом“ теологијом, насталом пре инстаграмске мудрости за оцвале даме.

ГРИГОРИЈЕ БОЖОВИЋ: СТОЈНА ДЕВИЧКА

(...)

У овај манастир добегла је једнога дана за младости своје, свакако око шездесетих година прошлога столећа, девојка Стојна, родом из једнога села у Дежеви испод самих Ђурђевих Ступова. Као некад њен кнез Растко Немањић. Јер се прави разлози губе кроз тамне и недоречене приче. Најрадије се говори како је она с братом чувала стада по Дежеви, па погледајући често на древне развалине, одлучили они да утекну од куће на службу Богу и цркви. Она изабрала Девич и примили је. Премда је до смрти била љута испосница и подвижница, монаштво јој нису давали, нити га је она тражила. Било јој доста да се посвети гробу светитељеву, да бди ту и дању и ноћу кад је у манастиру, да пали кандила и мете освећене плоче по поду. Знала је молитве и црквене песме, али по свој прилици писмена није била. Живо се још из детињства сећам њене прилике. Клечи у припрати по цео дан, најмање док служба траје. Никога не гледа, ни с ким не говори, но само ћути или шапуће молитве. Огромна у порасту као свака Дежевка.

У лицу подбула, а од поста и бдења као земља. Израза опорог као код свих који мисле о души. Кроз сурови израз, нежно су зрачила само два велика плава ока. Иначе цела спољашност груба, као крљушти, као церова кора. У сукненом сељачком зубуну до земље, у грубо наврнчаним опанцима, она је давала слику опоре сељанке из заглушја, која непрес- тано мисли како ће сиротињу своју прехранити неслатком овсеницом. Постила је не за себе но за сву сиротињу рају да окаје грехе наших старих, силних и грешних, који уочи Косова „заборавише на Бога и његове свеце, и на копља бојна узимаху нафору у цркви“. Сурово се Богу молила, управо свађала с њим за свој народ, а мазила и умилостивљавала свеца Јанићија – то је био најочајнији и најсуровији образац Српкиње и православке у нашем крају.

Стојна је била стуб манастирски. Кад би се друго уплашило или разбежало, она је ту остајала. Њу нико нити је могао уплашити нити одагнати. Управо ње су се бојали. Цикнула би она и паши и кајмакаму, и качаку и барјактару. Арнаути су се бојали њене клетве више од свега на свету. А наш је народ храбрила да сачува име и веру; само је она смела јавно да куди мухамеданство и да Арнауте позивље да оставе „лажнога“ свеца и пређу у хришћанство. Зна се тачно да никад у животу није прошла мимо Арнаутина и Турчина а да му не рекне:

Бог и Свети Јанићије да те врати у нашу лепу веру!... Бог и Свети Јанићије!...

Док би сваки други за то одмах платио главом, њу су са страхопоштовањем пропуштали да прође и... да не прокуне... Бајка је још за живота учинила светитељком. Кад би се враћала из писаније за манастир, тај њен пут био је торжанство рајетинскога народа. Она на великом кулашу под самаром, покрај ње ђак, а за њом читави товари дарова, стада говеда и коза, оваца и јарића. Бију меденице, уједначили чактари, као да читава нахија издиже са стоком на летовник. Манастирске слуге јуре за јарићима по шумарју, а Арнаути помажу да које не застане у њиховом околу и не донесе после селу проклетство. Други, виђенији склањају јој се с пута и поздрављају је, а она као каква краљица тајанствено по својој вољи преобраћена у ову сурову и страшну сељанку, гледа у ивицу обзорја, маше руком унакрст и још самоуверено изговара мрској јој вери:

Бог и Свети Јанићије!...

Само једном – Дреничани сами уверавају – пробали Арнаути да испитају њену моћ и њену снагу код Бога и Јанићија. Отели јој на путу од писаније једнога вола. Скинула она с главе повезачу, па почела да проклиње и... да се љуто свађа и с Богом и са љутим Јанићијем. Све до манастира и целу ноћ на његову гробу. Али сутрадан у порти повезани помахнитали Арнаути, прилог у воловима и лирама и вапаји родбине за опроштење... тако Дреница прича. Њен је гроб недалеко од олтара: сетили се људи да учине правду. Ми се поклонисмо светитељеву гробу, а на њен запалисмо воштанице. Фртунић беше задовољан, јер он њуставља у ред првих народних бораца. Кад се почесмо примати уз Резалске шуме, куда је некада готово само она смела проћи, ја приђох тврдом православцу Живку и прошапутах:

Бог и Свети Јанићије и... света Стојна!...

ВЛАДИКА НИКОЛАЈ

Свети Сава – наш тужилац пред Богом

Најбољи синови једнога народа служе за узоре своме народу. Али они нису само узори; они су и браниоци свога народа. Али нису само браниоци, они су и тужиоци свога народа.Ко је био Свети Сава? Најлепши узор живота српском народу, ватрени бранилац српског народа пред другим народима, али и тужилац српског народа пред Богом.Ко би то помислио? Ко би то рекао? Уствари, то је сасвим природно, да онај који нас је духовно препородио, с правом се може тужити на нас. Када су Јевреји већ били додијали Христу својом злобом, рече им благи Спаситељ: „Немојте мислити да ћу вас ја тужити Оцу; има (други) који вас тужи, Мојсије, у кога се ви уздате“ (Јов. 5, 45). Тако је сведочио злобним људима Онај Који је видео небесни свет, као и земаљски, и који је знао шта бива на небу као и на земљи. Он је видео, и знао, и чуо из онога света како Мојсеј тужи Богу свој народ због противљења Христу, због злобе према Месији.Највећи Јеврејин постао је, дакле, тужилац Јевреја. Није тешко замислити ни највећег Србина као тужиоца Срба. Свеци Божји могу да трпе дуже од свих осталих људи, али не могу колико Бог. Свевишњи Бог може несравњено дуже да трпи него ли сви свеци Његови. Зато ми и певамо уз Велику недељу: “ Слава долготерпјенију Твојему, Господи!“ Питате ли зашто би нас Свети Сава морао тужити Богу; заиста, за две или три ствари могао нас је тужити.

Прво, могао нас је тужити што смо били мека врата па смо се лако поклонили идолима европским. Мојсеј се жалио Богу на Јевреје као на тврдоврат народ. Свети Сава се може жалити на нас као на народ мековрат.Друго, могао нас је тужити што су врховници српски уздигли и папу и Мухамеда изнад њега.Питате ли, зашто нас је још могао Св. Сава тужити Богу? Заиста, за пет или за десет ствари могао нас је тужити. Прво, због школе без вере; друго, због политике без поштења, треће због војске без јединства духа; четврто, због брака без верности, и тако даље.Да ли још питате зашто нас је наш Св. Сава могао тужити Господу Богу?

Заиста, због десет и двадесет ствари могао нас је тужити:због безбрачних развратних матораца;због брачних, а лакомислених младића;због бездушних интережџија;због грамжљивих самаца без деце;због нечиста ума;због прљава језика;због богохулства;због увреде родитеља;због исмевања учитеља;и због такмичења у надмудривању место у братском помагању;и због нечега што смо ставили и нечега што нисмо ставили пред палату Народне скупштине: споменике коњима а не људима, којима треба подражавати;и што нисмо ставили крст на онај фараонски споменик Незнаном јунаку на Авали.

И још за многе и многе грехове и лудости наше могао нас је тужити Свети Сава Христу Богу својему. Но, ако нас је и тужио, он се молио за помиловање наше, и Господ нас је ударио и помиловао. По својој недостижној мудрости, која, такорећи, безбројним очима гледа сву прошлост од почетка и сву будућност до краја, Господ даје онај лек који одговара болести и онај венац који одговара поштењу сваког човека и сваког народа. Па ни Свети Сава неће никад молити Бога да Бог убије његов народ, него да га у поштењу помилује, а у болести да му даде горчину, горак пелен против грознице; ај, браћо, пелен против грознице среброљубља и грознице властољубља и грознице самољубља и грознице сластољубља, против свих грозница свих погрешних љубави, којима је овај народ заменио био љубав према Богу и љубав према ближњем. Амин.

(Из:“ Речи српском народу кроз тамнички прозор“)

Закони мира и закони рата

Постоји један неумитан закон греха.Рат човека против човека последица је рата човека против Бога.Рат родитеља против Бога продужују деца ратујући један против другога.Милост Творчева ублажава закон греха и тиме омогућава продужење рода људског на земљи.Они који ратују за пљачку, као Ходологомор и Амалик, могу, по Божјем допуштењу, у почетку да успевају.Пљачкаши и насилници у рату успевају не због своје моћи него због грешности онога народа, на који ударају.Праведници Божји, слично Аврааму и Мојсеју, поражавају непријатеља када под Богом као под једином заставом војују за одбрану нападнутих и немоћнијих.С прељубом телесном иде упоредо и прељуба духовна, тј. отпадање од Бога истинитога, богоодрицање и припадање ка боговима лажним.Прељуба и једне и друге врсте доноси несрећу у рату.Господ над војскама мрзи на пљачкаше у рату.Пљачка у рату од стране појединаца спречава успех целе војске.Ниједан народ не може грешити против закона Божијег и живети у миру.Грех је агент рата; и ма колико се један народ показивао мирољубив, рат на њега мора доћи.За казну једног богоодступног и богоборног народа Бог употребљава понекад народ из велике даљине. Тако су за казну Ханаанских незнабожаца доведени Израилци из Мисира, као што су доцније за казну Европљана доведни издалека Атила и Џингис-Кан, за казну Шпањолаца Сарацени, а за казну Балканаца Турци.Цео један народ може од Бога отпасти и закон Божји погазити.Греси једног народа узрокују робовање тога народа.Жива и смислена веза, или живи и смислени везивач, узрока и последица и судбама народа, јесте сам Створитељ и Промислитељ људи.Узроци су у рукама људи, а последице у рукама Бога.Најважнији чиниоци у ослобоћењу једног народа су: 1. покајање народа; 2. милост и моћ Божја.Греси старешина народних проузрокују рат и губе рат.Због греха и безакоња богоборних старешина народних страда и сам народ и пропада држава, самосталност и слобода народна.Због добра добрих старешина Господ дарује мир и благостање једном народу.Кад се добре старешине погорде својом силом, или мудрошћу, или богатством (што им је од Бога даровано) и отпадну од Бога, тада Бог кажњава строго и старешине и народ.Бити добар старешина народни значи прионути уз Бога, Јединога и Живога, и држати се у свему Његових заповести.Безбожан и неваљао савезник у рату навлачи несрећу како на себе, тако и на своје добре савезнике.С народима у рату бива исто што и са појединцима у миру, то јест ортаклук са злим доноси свима ортацима зло.Праведни Бог је увек и вазда најпоузданији савезник оних, који се Њега држе и Њему моле.Никаква материјална множина, на коју безбожници и лакоми рачунају, не помаже ништа.Ко се у рату узда у своје оружје, по богозабораву и гордости срца свога, тај срамно губи и пада.Ко се у рату не узда у своје оружје, по смерности срца свога, него с покајањем призива Бога у помоћ, тај славно побеђује.Бог помаже смернога и вернога против охолога и невернога.Бог употребљује често малена средства и незнатне ствари да сруши охолога и невернога.С неправедном је страном страх, а са праведном храброст.Рат не одлучује број него Бог.Обистиниле су се оне пророчке речи: „Један човјек између вас гониће тисућу, јер Господ Бог војује за вас“.И у модерно време, као и у времена древна, Господ над војскама – као Трећи и Невидљиви Ратник – одлучује сваки рат.И у модерним ратовима, као и у древним, грешност народа или вођа народних према закону Божјем неминовно доноси пораз.И у модерним ратовима, као и у древним, праведност народна или вођа народних проузрокује победу.Речју, модерни ратови, као и древни, само се могу разумети и објаснити у библијској светлости.Господ Христос је открио циљ живота и пут.Христос је Својим Јеванђељем предложио и прописао рат човека против самог себе, у циљу одстрањења других ратова.Они који не воде рат против самих себе, против својих греха, порока и страсти, неминовно га воде против Бога и својих ближњих.Рат мора доћи на хришћане који газе закон Христов, ма они то и не хтели, слично заблуделој деци, која не желе шибу али проузрокују шибу.Узрок је рату у отпадању људи од Бога и Божјег закона.Кад би се људи разоружали од греха, ко би онда страховао, ко ли ковао оружје, ко ли се спремао за рат? Нико.Благо оном народу, који се благовремено разоружа од греха својих као оружја против Бога. Никакво се зло неће догодити том народу – ма био ненаоружан бојним оружјем, он ће живети у сигурности, јер ће га свемогући штитити десницом својом неодољивом.

(Из:„Рата и Библије“)