ODBRANA SLOBODE MIŠLjENjA I NAUČNOG RADA: Slučaj Instututa za književnost i umetnost u Beogradu

Piše: Vladimir Dimitrijević

UTOČIŠTE SLOBODE

Institut za književnost i umetnost (IKUM) iz Beograda je toliko dobra učinio našoj nauci i srpskoj kulturi da o tome nemam nameru da pišem – činjenica je više nego poznata. Ono što se ne sme zaboraviti, i što naglašavam je sledeće – u najteže doba brozomore, u Institut su se sklanjali slobodni umovi, za koje drugde nije bilo mesta.

Kada je sa zagrebačkog Sveučilišta proteran Žarko Vidović (početak sedamdesetih godina prošlog veka), IKUM ga je prihvatio kao svoga i dao mu posao. Saradnik Instituta je bio i Đorđe J. Janić, koji je ostao bez posla u jednoj beogradskoj gimnaziji zbog teksta „Bog u poeziji Momčila Nastasijevića“, objavljenog u časopisu „Teološki pogledi“.

U Institutu je radio i Dragoljub Ignjatović, koji je osuđen na tri i po godine zatvora (odležao je godinu), jer je na skupu „Kultura i revolucija“, održanom na Divčibarama februara 1974, između ostalo, rekao da je Brozov sistem truo do srži. (1) Taj Ignjatović je, posle robije, imao mesta u Institutu. U Institutu je radio i Novica Petković, koji je proteran sa Univerziteta u Sarajevu. Pošto su ideološki stražari sprečili da ga prime na Univerzitet u Novom Sadu, uhljebije je našao tamo gde je postojala sloboda rada i mišljenja – u Institutu, beogradskom. (2)

Predrag Palavestra, koji je svojevremeno rukovodio radom Instituta, u programskoj knjizi „Književnost – kritika ideologije“, kaže: „U svim tragičnim trenucima velikih iskušenja, srpski pisci i kritičari bili su po pravilu veliki duhovni predvodnici nacije. Jedni su smatrani učiteljima energije, drugi učiteljima stila i vaspitačima ukusa. Mnogi su prednjačili u političkim, društvenim i nacionalnim poduhvatima i bili stvarni ideolozi gotovo svih velikih pokreta na slovenskom jugu. Borbenost, dinamizam, odanost ideji i spremnost na ličnu žrtvu bili su odlike velikog broja srpskih pisaca i intelektualaca, koji su naučili da žive od prkosa, pod prismotrom, sa zabranama, pretnjama i progonima, na društvenoj ivici, ponekad van zakona, naviknuti na tamnice, stratišta, ratove, bolesti, siromaštvo, zaborav i neprekidna odricanja. Kad bi se u našem veku načinio neki popis smrti srpskih pisaca, dobila bi se jedna neverovatna enciklopedija ljudske patnje.“ (3)

Ako je tako, a tako je, velika tradicija ustanove kakva je Institut za književnost i umetnost mora se negovati. Jer je ta tradicija slobodnog stvaralaštva, između ostalog, jedan od zapisa u ličnoj karti srpske kulture.

O ČEMU JE REČ?

U avgustu 2025. došlo je do imenovanja novog Upravnog odbora pre isteka mandata prethodnog sastava, kao i do smene direktora IKUM dr Bojana Jovića i imenovanja novog vršioca dužnosti direktora. Na konstitutivnoj sednici UO, bez ikakve najave i pod tačkom „Razno“, u dnevni red je doslovno „prokrijumčareno“ razrešenje direktora i prateće imenovanje vršioca dužnosti. Nije bilo traženo mišljenje Naučnog veća, iako je to po Zakonu o nauci i istraživanjima i Statutu Instituta obavezno. Sindikat, kao i Naučno veće Instituta, koji su doskora činili svi istraživači u naučnom zvanju, taj postupak su označili kao nezakonit, jer je sproveden bez uvida javnosti i zaobilaženjem Naučnog veća.

Novo rukovodstvo Upravnog odbora nelegalno je došlo do interne prepiske zaposlenih u toku pripreme dopisa Ministarstvu povodom neregularnosti u postupku smene direktora. Ta prepiska iskorišćena je za zastrašivanje zaposlenih i pritisak na njih, čime su prekršeni brojni zakoni. Kao pretnja, tih dana, upotrebljen je i neobjašnjeni i nezakoniti prekid komunikacije Odbora za akreditaciju naučnoistraživačkih organizacija NITRA sa Institutom, nakon uredno i u roku dostavljene tražene dopune dokumentaciji za akreditaciju. To je poslužilo kao dokaz o gubljenju akreditacije ustanove, i mogućeg gašenja Instituta. Naravno, nakon smene direktora ubrzo je došlo do obnavljanja akreditacije, i to bez ikakve naznake u odluci da je ona u bilo kom trenutku bila ugrožena ili prekinuta. Potom je administracija Instituta angažovana tokom kolektivnog odmora, što je bilo direktno kršenje Zakona o radu.

RAZLOZI I PROTIVRAZLOZI

Kao zvaničan razlog za smenu navedeni su propusti u procesu akreditacije, iako je procedura tekla u stalnoj komunikaciji sa Ministarstvom, ali i anonimna kolektivna prijava dvadesetak mladih istražovača protiv direktora „zbog mogućeg mobinga“?! Tu prijavu niko nije dobio na uvid osim predsednika Upravnog odbora. Nova v. d. Direktorka je, nenajavljenom promenom metodologije zapošljavanja, dobila potom od Ministarstva dotad uskraćivanu saglasnost da se mladi istraživači, odnosno oni pod ugovorom, kojima je do tada finansiranje produžavano na godinu dana, zaposle na neodređeno vreme, ili do isteka roka za izbor u prvo naučno zvanje. Iako je ovaj postupak pozitivna stvar, svi su to shvatili kao čin da se nakon nagle smene rukovodstva situacija u Institutu pacifikuje, pogotovo kod mlađih istraživača. Ukinuta je svaka kolegijalna debata i demokratičnost odlučivanja. Naučno veće, kao telo koje odlučuje o naučnoj politici i koje treba da je sprovodi, maksimalno se zaobilazi. Radna atmosfera je ozbiljno narušena. Sve odluke se donose oktroisano i preko Upravnog odbora, a većinu članova je imenovala Vlada. Velika većina istraživača, okupljena u Sindikatu, kao i članovi Naučnog veća, bez odziva su ukazivali na brojne propuste, čak i u nizu naprečac donesenih akata UO, koji su obilovali nedoslednim, nekoherentnim rešenjima.

ZNAČAJ NAUČNOG VEĆA

Naučno veće je, kako to propisuje Zakon o nauci, telo nadležno za razmatranje i davanje mišljenja o pitanjima od ključnog značaja za naučnoistraživački rad i razvoj institucije. Stručnim i kolektivnim uvidom ono obezbeđuje da odluke budu zasnovane na stručnim kriterijumima, legitimne i javno vidljive. Ono je ključni organ koji štiti profesionalni integritet i autonomiju ustanove. Suočen sa nezadovoljstvom ubedljive većine članova Naučnog veća, UO naprečac i bez rasprave na Veću, donosi novi Statut u kojem smanjuje broj članova na manje od trećine dotadašnjeg sastava (sa 49 na 13 članova), čineći tako da ni sva naučna odeljenja IKUM-a ne budu u tom telu zastupljena. Izmena Statuta usledila je nakon izbora za upravu nepoželjne predsednice Naučnog veća, izabrane velikom većinom, u trenutku kada rukovoditeljka ustanove još uvek ima status vršioca dužnosti. Umesto kolektivnog, stručnog tela koje predstavlja većinu zaposlenih istraživača, dobija se razvlašćeno Naučno veće pretvoreno u uski organ, čiji sastav obećava ako ne poslušnost tada otežani rad u odlučivanju i sprovođenju odluka, budući lišen učešća preko dve trećine istraživača u naučnom zvanju. Čak i takvo Veće nije izglasalo, prilikom skorašnjeg konkursa za izbor direktora, podršku dosadašnjoj, nametnutoj v. d. stvarnosti, a podršku drugoj kandidatkinji, dr Smiljani Đorđević Belić, javno je iskazala izrazita većina istraživača, obraćajući se i Upravnom odboru i resornom ministru.

IMA LI RAZLOGA ZA BRIGE?

Bilo je sličnih postupaka i u drugim institutima.

Sindikat nauke Srbije već je u oktobru prošle godine upozorio da učestala razrešenja i imenovanja vršilaca dužnosti direktora ne doprinose dugoročnoj stabilnosti naučnoistraživačkih ustanova niti njihovoj sposobnosti da ispune svoju misiju u interesu društva i naučne zajednice.

Još jedan razlog za zabrinutost odnosio se na politiku zapošljavanja novih istraživača, koja je ubrzo prestala da se rukovodi naučnim merilima i pridodala prijateljske, rođačke i partijske kriterijume. Zaposleni se pribojavaju da bi ovakva praksa mogla da se nastavi, čime bi se trajno izmenili profil i naučni autoritet ustanove. Institut za književnost i umetnost je mesto na kome se odlučuje i procenjuje šta će, u konačnici, biti naše kulturne vrednosti. Kada se takva institucija stavlja pod političku kontrolu i kada se njena naučna politika određuje bez učešća većine stručnjaka, to neposredno utiče na kulturni identitet društva.

Kada je, 26. marta ove godine, Sindikat IKUM organizovao javni protest, kao jedan od ključnih razloga navedena je drastična promena strukture Naučnog veća predviđena novim Statutom. Sindikalna organizacija IKUM-a ocenila je da ovakve izmene predstavljaju diskriminaciju ostalih istraživača u naučnim zvanjima i direktno kažnjavanje aktuelnog sastava Naučnog veća, čiji rad, stavovi i mišljenja nisu po volji nove uprave.

PREDLOG ZA IZLAZ

Nije u pitanju samo broj članova Naučnog veća, niti samo personalni spor oko direktora i Upravnog odbora. U pitanju je sukob oko toga da li će Institut funkcionisati kao naučna zajednica u kojoj stručna tela imaju stvarnu ulogu u oblikovanju naučne politike, ili kao ustanova u kojoj se glavne odluke donose preko upravljačkih struktura, uz naknadno obrazloženje efikasnosti i organizacione racionalizacije. Zahtevi Sindikata IKUM, kakvi su povlačenje novog Statuta, preispitivanje rada Upravnog odbora, poštovanje mišljenja Naučnog veća i podrška kandidatu koji uživa poverenje većine istraživača, imali su zajedničku osnovu: obnovu poverenja, zakonitosti i naučne autonomije unutar Instituta.

STRUČNA PODRŠKA

Borbu protiv puča u Institutu podržala je i stručna javnost. Tako je Katedra za srpsku književnost sa južnoslovenskim književnostima Filološkog fakulteta Univerziteta u Beogradu u kojoj, između ostalog, piše: „Veće Katedre za srpsku književnost sa južnoslovenskim književnostima na sednici održanoj 23. 2. 2026. godine donelo je odluku da podrži istraživače koji su se obratili naučnoj, univerzitetskoj i stručnoj javnosti, te apeluje na Upravni odbor Instituta za književnost i umetnost da svoje delovanje vrati u akademske okvire. … Naučni razvoj je nespojiv sa administrativnim preprekama i ne vidimo potrebu za menjanjem postojećih institucionalnih okvira u kojima je Institut funkcionisao decenijama, naročito u trenutku kada institucijom upravlja vršilac dužnosti.“

Traženo je zakonsko postupanje, ali i povratak dobrim akademskim običajima. Javnost je primila i februarsko saopštenje Katedre za opštu književnost i teoriju književnosti Filološkog fakulteta Univerziteta u Beogradu: „Smatramo da je kršenje prava zaposlenih i zakonskih procedura nedopustivo i da takvi prestupi, posebno kada se dešavaju u kontinuitetu, trajno ugrožavaju kako same zaposlene tako i zakonom zagarantovanu slobodu i autonomiju naučnoistraživačkog rada. Donošenje novog predloga Statuta, koji drastično menja strukturu Naučnog veća Instituta, kao i niz radikalnih, netransparentnih izmena u funkcionisanju Instituta, direktno narušavaju ova načela. Protivno je i Zakonu o naučnoistraživačkoj delatnosti i dobrim akademskim običajima da se istraživačima onemogućava da odlučuju o naučnim strategijama ustanove u kojoj rade.“ Trebalo je, saopštili su predstavnici ove katedre, ustati u odbranu standarda i dostojanstva naučnoistraživačkog rada.

Istraživeče iz IKUM podržalo je i Nastavno-naučno veće Univerziteta u Nišu, tražeći da se ne udaru ne nađu na smisao rada i zakonitost postupka.

Iz Novog Sada stiglo je kolegijalno saopštenje: „Institut za književnost i umetnost jeste naučna institucija od neprocenjivog značaja za proučavanje književnosti i umetnosti u Srbiji, a istraživačka i izdavačka delatnost koje se na njemu odvijaju ne smeju biti ugrožene. Kao saradnice i saradnici, koleginice i kolege sa Odseka za srpsku književnost i Odseka za komparativnu književnost Filozofskog fakulteta u Novom Sadu, solidarno stojimo uz vas u odbrani zakonitosti procedura, profesionalnih standarda i akademskih principa.“

U martu se oglasilo i Udruženje istraživača instituta humanističkih nauka. Između ostalog, rečeno je: „Pozivamo nadležne organe uprave i zaposlene da se vrate dijalogu i potrazi za sporazumnim, legalnim i legitimnim rešenjima. Upravni odbor dužan je da postupa u skladu sa Zakonom o nauci i istraživanjima i podzakonskim aktima, u zakonskim okvirima svoje delatnosti, i ne sme da se rukovodi interesima pojedinaca ili grupa, posebno onih izvan nauke, niti nenaučnim motivima. Sve institute, pa tako i one državne, čine pre svega u njima zaposleni naučnici, a ne privremeni, spolja imenovani organi upravljanja. Samo zaposleni mogu sprovoditi naučnu i društvenu misiju instituta, utvrđenu osnivačkim aktom, koja nije podložna slobodnim tumačenjima, niti ad hoc promenama.“

UMESTO ZAKLjUČKA

Uostalom, ko odlučuje o naučnoj politici Instituta i na osnovu kog legitimiteta? Ako se prihvati stanovište većeg dela zaposlenih, onda novi Statut predstavlja instrument slabljenja Naučnog veća, disciplinovanja neposlušnog stručnog tela. Slučaj Instituta za književnost i umetnost u Beogradu ne može se svesti samo na spor oko jednog statutarnog i kadrovskog rešenja. Novi Statut postaje središnja tačka šireg institucionalnog sukoba: sukoba između modela upravljanja koji se oslanja na Upravni odbor i modela koji insistira na ulozi Naučnog veća, kolektivnom odlučivanju i naučnoj autonomiji. Zahtev za povlačenje novog Statuta je nadasve odbrana profesionalnog integriteta ustanove, prava istraživača da učestvuju u stvaranju naučne politike, ali i zakonitosti u upravljanju Institutom.

Zato događaji u Institutu za književnost i umetnost nisu samo unutrašnja stvar jedne naučne institucije – oni su deo šire borbe za očuvanje akademskih sloboda i solidarnosti sa onima koji se suprotstavljaju nepravdi. Odbrana Naučnog veća, povlačenje oktroisanog Statuta i uspostavljanje rukovodstva koje uživa legitimnost među većinom zaposlenih jesu pitanja opstanka slobodne nauke i kulture u društvu koje sve više podleže političkoj kontroli i instrumentalizaciji. To i jeste smisao slobode rada u Institutu za književnost i umetnost.

UPUTNICE

Dragoljub Ignjatović je bio oštar i odlučan u iskazivanju svog stava:“Primitivna poljoprivreda, nekonkurentna industrija, niska i sve niža produktivnost rada, inflacija, opadanje životnog standarda, pauperizacija širokih slojeva stanovništva, vrtoglavo bogaćenje manjine, konjukturni izvoz radne snage, nerentabilni uvoz kapitala, nerešeno nacionalno pitanje koje porađa šovinistički šverc svake vrste, siromašno i dezorganizovano zdravstvo, devetnaestovekovni školski sistem, nezaposlenost, masovna nepismenost, hiperprodukcija kriminala i delinkvencije, korupcija, prostitucija, laž kao forma opštenja, falsifikat kao forma informisanja. Tako stoje stvari. To nije ni ni kapitalizam, ni socijalizam. To je, prosto rečeno, jedno patvoreno tavorenje na samom dnu evropske poluvarvarske civilizacije, sa tendencijom najvarvarskije alternative. Mi imamo, danas, vlast totalitarnu, nikome odgovornu, vlast koja liči na nekakvu ženu koja samu sebe oplođuje nakazama, stalno otresajući ih se i odričući, u grčevima, ali uzaman. One, te njene nakaze, ostaju uz nju, motaju joj se oko nogu i ruku, opsedaju mozak, i truju je, iznakažuju i nju, i sve što je pod njenom dominacijim.” Koji čita, da razume.

O tome je Novica Petković rekao u razgovoru sa Milošem Jevtićem:“Ja sam iz Sarajeva otišao isključivo iz političkih razloga. Prvo je počela polemika sa mnom u sarajevskom „Odjeku“, koji je vodio Čedo Kisić. Tada me je napao Ivan Lovrenović zbog jednog intervjua u „Politici“, gde sam rekao – povodom objavljivanja Lotmanove knjige „Jezik umetničkog teksta“ – da književnost ima svoj poseban jezik, kao što slikarstvo ima svoj poseban jezik ili, drugačije rečeno, svoj poseban kôd. Sve ostalo, i to sam tada rekao, što književnost uzima kao tematsko, ili je u pitanju psihološka, socijalna i ideološka stvarnost (uslovno uzimam određenje stvarnosti), dakle sve je to ono na šta će književnost primeniti svoj poseban kôd ili svoj poseban jezik. Prilikom tog prevođenja na jezik književnosti, to će dobiti druga ili veoma različita značenja. To je bilo dovoljno da me optuže da imam u vidu jednu antologiju koja je u to vreme upravo izišla u Banjoj Luci, u kojoj se našao tekst Đure Damnjanovića o jednom tadašnjem bosansko-hercegovačkom političaru. I navalu napada više niko nije mogao zaustaviti. Kada sam počeo da objašnjavam šta je to kod i slično, iz redakcije „Odjeka“ mi je stiglo pitanje – naravno, iza svega toga je stajao Čedo Kisić – šta ja to želim da kodiram; znaju oni šta su to kodovi, šifre, šifrovanja i ko mene instruiše da tako radim. Ispao sam neki međunarodni špijun čak?! To je bilo neverovatno. Danas u to čovek teško može da veruje, ali tada se, doista, tako pisalo. Posle tih napada, naravno, učinjeno je nešto što nisam mogao da prihvatim. Pošto sam bio prodekan, hteli su da me imenuju za dekana. Ja sam to, prirodno, odbijao. Jedne večeri su me pozvali na razgovor. Mislio sam da će razgovor biti posvećen stanju na našem fakultetu i mom odbijanju da budem dekan. Međutim, to je bio razgovor koji je organizovao Centralni komitet da bi zahtevao od mene nešto što je strašno i zbog čega sam se pobunio… Posle toga mi je jedino preostalo da odem iz Sarajeva, iz Bosne, što je Centralni komitet i dozvolio. Tadašnji sekretar Nikola Stojanović napisao je jedno pismo da mi se dozvoljava da odem u Beograd. Kada sam došao u Beograd, tadašnje Izvršno veće Srbije, odnosno njegov predsednik Komiteta za nauku Žarko Papić, izišli su mi u susret, odnosno dali su Institutu za književnost novce za moje radno mesto.“ 3. Kada je ideološka cenzura nastojala da spreči objavljivanje zbornika ogleda kulturoloških kritičara između dva rata – među kojima su bili i vladika Nikolaj Velimiović i arhimandrit Justin Popović – Palavestra je branio priređivački izbor Milana Radulovića, ističući da je „zadatak nauke i naučnog objavljivanja građe utvrđivanje istine a ne udovoljavanje prolaznim potrebama nekih vladajućih krugova ili ideologija. Jovan Cvijić, Branislav Petronijević, Ksenija Atanasijević, Vladimir Vujić i drugi […] objektivno pripadaju duhovnom nasleđu srpske kulture i treba da budu obrađeni kao stubovi srpske nacionalne kulture u kojoj se uobličavala i kritička misao o književnosti. To isto važi i za religijske mislioce i bogoslove Nikolaja Velimirovića, Justina Popovića i druge pravoslavne teološke pisce. Oni se ne mogu izbrisati iz kulturnog nasleđa i ne smeju se zaobilaziti u naučnim razmatranjima i sređivanju istorijske građe. Istorija srpske kritike i književnosti ne može se ni pisati ni izučavati bez poznavanja njihovog dela.“

Vladimir DimitrijevićVLADIMIR DIMITRIJEVIĆ: Lestvica vrlina po ocu Ljubi Petroviću

Izvor: Iskra