У разговору објављеном на YоуТубе пензионисани амерички пуковник Даглас Мекгрегор упозорио је да сукоб у Персијском заливу више није само војно питање, већ криза која би, по његовој процени, могла дубоко да промени енергетске токове, индустрију, финансијски систем и односе међу великим силама.
Он сматра да тржишта још нису у потпуности прихватила физичке последице поремећаја у снабдевању и да ће њихов пуни ефекат тек постати видљив.
Мекгрегор је оценио да постоји све већи јаз између „физичке реалности“ и онога што назива „папирном реалношћу“ финансијских тржишта. Инвеститори на Волстриту, према његовим речима, реагују на поруке председника да би сукоб могао брзо да буде завршен, због чега тржиште акција расте када се рат представи као ограничен и краткотрајан. Такав образац, тврди, не може трајати неограничено.
Његова процена је да ће физичка ограничења на крају сустићи финансијска тржишта. Мекгрегор очекује цену нафте од око 150 долара за барел пре краја лета, док би до краја године, како тврди, цена могла да се приближи нивоу од 200 долара, па чак и да га премаши.
Посебан проблем види у временском кашњењу између прекида снабдевања и тренутка када се последице заиста осете. Танкери који су напуњени и напустили Персијски залив већ су углавном стигли на одредишта, рекао је Мекгрегор, док нових количина које би их замениле нема. Истовремено, велики број танкера налази се у карипском подручју и покушава да преузме нафту на америчким терминалима.
У Вашингтону се, према његовим речима, већ разговара о могућности забране америчког извоза нафте како би се спречило да САД буду погођене несташицама које погађају друге земље. Мекгрегор сматра да једноставно решење не постоји све док рат траје и да би главни политички захтев требало да буде његово заустављање.
Америчко становништво, процењује он, још није достигло праг економског бола који би произвео довољно снажан политички притисак. Као пример навео је гориво: више од пет долара за галон премијум бензина можда неће представљати велики проблем власнику скупог аутомобила, али би десет долара већ представљало озбиљан удар.
За људе који сада плаћају четири долара, скок на седам или осам долара био би нарочито тежак, посебно за домаћинства са фиксним приходима.
Мекгрегор упозорава да последице не би биле ограничене на бензинске пумпе. Губитак радних места могао би да расте, док се компаније повезане са пластиком и другим производима чија производња зависи од нафте већ суочавају са обустављањем активности. Према његовом опису, није реч о затварању на две недеље или месец дана, већ о могућности много озбиљнијих прекида.
Дуготрајан прекид експлоатације нафте у Персијском заливу, тврди Мекгрегор, могао би да остави последице и на саме бушотине. Ако се нафта не извлачи, притисак може да опадне, вода може да продре у систем, а поновно покретање производње може постати неисплативо.
Нове бушотине би могле да буду изграђене, али за то је потребан капитал, док инвеститори, како је истакао, углавном избегавају кризна подручја.
У том контексту Мекгрегор види и иранске захтеве за гаранцијама да се сукоб неће поновити. Према његовом тумачењу, Иран жели да евентуално договорени услови буду трајни, а за одрицање од контроле над мореузом, коју, како тврди, није имао пре почетка овог рата, тражи одређене гаранције. Он сматра да је такав захтев разумљив, без обзира на то што би део јавности евентуално прихватање тих услова називао поразом.
Приоритет би, по његовој оцени, требало да буде поновно успостављање нормалног пословања и животног стандарда. Мекгрегор тврди да животни стандард већ опада и да се стање погоршава из недеље у недељу.
Разговор се затим усмерио на положај Кине, њене велике рафинеријске капацитете и залихе. Мекгрегор сматра да би Пекинг, ако буде приморан, могао да ограничи извоз нафтних деривата, баш као што би то могле да учине и САД. Ипак, оцењује да Кина тренутно нема интерес за такав потез јер покушава да се представи као сигурно уточиште за капитал, новац и инвестиције.
Он је рекао да током свог живота није очекивао могућност да јуан једног дана буде вреднован повољније од долара, евра или других великих валута, али сматра да се свет креће управо у том смеру. По његовој процени, Кина све више добија статус финансијског уточишта.
Мекгрегор је тај процес повезао са широм кризом поверења у западни финансијски поредак. Критиковао је америчку политику према руским средствима и тврдио да је одлука да се Русији одузме приступ имовини вредној, како је рекао, 600 милијарди рубаља послала веома лош сигнал остатку света. Порука је, према његовом тумачењу, била да власник капитала смештеног у америчком финансијском систему можда неће у свим околностима имати контролу над сопственим новцем.
Због тога сматра да је ослабљен аргумент Вашингтона да је америчком финансијском систему могуће веровати више него кинеском. Криза у Персијском заливу, према Мекгрегору, само је учинила видљивијим низ проблема који су постојали и раније.
У ширем историјском осврту, Мекгрегор је оспорио идеју да демократија представља једини или неизбежни завршни облик политичког развоја. Навео је да је велики део света током историје био под ауторитарним системима и оценио да су монархије често показивале висок ниво стабилности. Ратови од 16. до 19. века, према његовом тумачењу, ипак су завршавани споразумима и правилима која су стварала одређени цивилизацијски консензус.
Тај консензус је, сматра он, почео да нестаје током Првог светског рата, за који тврди да није морао да буде вођен, а коначно је уништен током Другог светског рата.
Као идеолошке полове тог периода навео је комунизам, национал-социјализам и оно што назива „радикалним либерализмом“ Велике Британије и САД. Бомбардовање цивилног становништва Хамбурга и Дрездена, уз тврдњу да је у таквим кампањама страдало 400.000 цивила, навео је као пример за своју оцену западне политике тог времена.
Послератни међународни поредак Мекгрегор такође не сматра недодирљивим. Оценио је да је током времена био организован тако да економски погодује САД, али да су друге државе почеле да преиспитују систем у којем свој капитал држе у западним банкама, док политичке одлуке могу да утичу на њихов приступ том новцу.
Мекгрегор сматра да корене садашњих промена треба тражити најмање од фебруара 2022. године и рата у Украјини. Он тврди да су САД 2014. године кроз преврат помогле успостављање украјинске власти коју сматра нелегитимном и амерички контролисаном, након чега су Вашингтон и европски савезници почели да јачају украјинске снаге за сукоб са Русијом.
По његовом тумачењу, циљ такве политике био је слабљење и евентуално уништавање Русије, али је резултат био супротан. Мекгрегор оцењује да је Русија данас снажнија него дуго времена, наводећи додатне приходе од око 250 милиона долара дневно изнад уобичајене зараде од нафте и гаса, као и друштво које описује као снажније и повезаније.
Истовремено је оценио да је Немачка, некадашњи индустријски гигант Европе, деиндустријализована. Он одбацује логику по којој би слабљење немачке индустријске везе са Русијом било корисно за САД зато што би спречило будућу сарадњу Берлина и Москве, сматрајући такав приступ производом геополитичког размишљања карактеристичног за 19. век.
Мекгрегор тврди да је војна сила у савременим условима постала терет, а не средство за остваривање економских користи. Америчко коришћење војне моћи ради притиска на друге земље, према његовој процени, произвело је супротан ефекат у Украјини и сада га производи у Персијском заливу, док у Азији нема изгледа за успех.
Говорећи о азијским безбедносним конференцијама, Мекгрегор је оценио да су амерички представници ти који најчешће говоре о могућности рата, док друге државе покушавају да избегну такву перспективу.
Једна од кључних последица садашње кризе, према његовој процени, биће убрзано окретање држава ка „ресурсном суверенитету“. Мекгрегор је рекао да је о томе разговарао са групом индијских пословних људи, којима је енергетску везу њихове земље са Персијским заливом описао као продужни кабл који преко Ормуског мореуза води до Мумбаја и остатка Индије, а који је сада пресечен.
Индија се, како је оценио, дуго држала неутралности и противила увлачењу у туђе ратове, али сада осећа њихове непосредне последице. Мекгрегор тврди да земља не може да купи довољно гаса за потребе домаћинстава, због чега се криза из Персијског залива практично преселила у кухиње индијских породица.
Поред енергије, проблем представља и пољопривреда. Према његовим речима, Индија покушава да обезбеди ђубриво из Русије, Кине, САД и других извора, али расположиве количине нису довољне.
Мекгрегор је индијским саговорницима предложио окупљање најважнијих светских сила, уз укључивање мањих држава, како би заједнички наступиле према америчком председнику Доналду Трампу са захтевом да рат буде заустављен. Признао је да такав приступ није у складу са традиционалном индијском политиком несврстаности и неутралности, али је нагласио да Индија располаже великом морнарицом и значајним војним снагама и да, као велика сила, више не може да игнорише последице кризе.
Економски гледано, Мекгрегор је рекао да садашња ситуација понекад подсећа на светски рат, иако је изричито нагласио да је не сматра светским ратом. Очекује, међутим, да ће променити начин на који државе посматрају сопствену економску безбедност, а сировине ће, по његовој процени, дуго остати у средишту тог процеса.
Притисак би могао да подстакне и западне земље да поново развијају сопствене индустријске и сировинске капацитете. Мекгрегор очекује да ће незадовољство прво постати видљиво на улицама. Сматра да је тај процес већ почео у Европи, док у САД очекује његово знатно интензивирање.
Он је затим довео у питање и постојећу политичку организацију САД, оцењујући да је уставни систем направљен за земљу из 1787. године и да више не одговара данашњим потребама.
Подсетио је да је пре америчког укључивања у Први светски рат савезна влада имала знатно мању улогу, док су друштво и привреда били организовани углавном одоздо, уз ограничено централно усмеравање.
Према његовом историјском приказу, досељеници који су у САД стизали пре 1914, а посебно пре 1900. године, углавном су желели земљу у којој је најбоља она власт која најмање управља. Позивајући се на описе ранијих посетилаца Америке, међу којима је поменуо Токвила и Макса Вебера, Мекгрегор је указао на друштво у којем су путеви, мостови, зграде и предузећа настајали без снажног федералног усмеравања.
Велика депресија променила је тај однос, јер су грађани први пут у великој мери почели да очекују да савезна власт решава економску кризу. Мекгрегор је оценио да је Френклин Делано Рузвелт покушао да убрза економски опоравак, али да није успео, тврдећи да су САД 1938. биле у лошијем стању него 1932. године. Такође је рекао да је један од разлога за увођење регрутације 1939. било настојање да се смањи незапосленост.
Сличан период економских тешкоћа могао би, по његовој процени, поново да отвори питања која су донедавно била политички незамислива. Као једну могућност поменуо је реорганизацију континенталних САД из система 50 савезних држава у приближно пет великих економских региона, формираних према комерцијалним предностима, расположивим ресурсима, инвестицијама и производним специјализацијама.
Мекгрегор сматра да би такав систем омогућио рационалније одлучивање о томе где усмеравати капитал и шта поједини делови земље најбоље производе. Као пример различитих размера државних система навео је здравство у Финској, уз оцену да је много лакше организовати такав систем за око пет милиона становника него за приближно 350 милиона људи у САД.
Најозбиљнији проблем, међутим, види у стратешким сировинама. У разговору је поменуто да је Кина последњих година уводила извозна ограничења за антимон, волфрам и ретке елементе, а Мекгрегор је оценио да би несташице критичних материјала могле веома брзо да постану озбиљне.
Проблем, према његовом објашњењу, није само поседовање минералних налазишта. Сировине морају бити прерађене и доведене у облик погодан за индустријску и војну употребу. Листа ретких земаља и критичних минерала потребних савременој технологији веома је дуга, упозорио је.
Без довољних количина тих материјала, тврди Мекгрегор, САД не би могле нормално да користе авионе Ф-35, поморске системе ни сателите. Америчка администрација разматра фонд за критичне минерале, што он сматра корисним почетком, али недовољним јер главно уско грло види у капацитетима за прераду.
Канада, према његовим речима, располаже огромним количинама потребних сировина, али Северној Америци недостају одговарајућа постројења за њихову прераду. Суштинско питање зато није где пронаћи минерале, већ како их рафинисати и укључити у индустријски ланац.
Кина је, према Мекгрегоровој оцени, управо ту стекла пресудну предност јер је уложила новац у огромне капацитете за прераду, укључујући постројења у области Унутрашње Монголије. Тиме је Пекинг добио могућност да административном одлуком успори или заустави прераду одређених количина и подсети САД колико зависе од кинеске инфраструктуре.
Мекгрегор сматра да би Вашингтон ту поруку требало озбиљно да схвати и смањи зависност, али наглашава да то не захтева непријатељски однос нити војну конфронтацију са Кином. По његовој оцени, кинеско понашање делом представља одговор на америчке претње и реторику усмерену против Пекинга.
Завршавајући разговор, Мекгрегор је поновио да би рат требало окончати што пре како би државе могле да усмере ресурсе на енергетску безбедност, критичне минерале, прераду сировина и обнову индустријских капацитета. По његовој процени, свет улази у период у којем ће контрола над енергијом, минералима и производним ланцима имати много већу улогу него претходних деценија.
Wебтрибуне
