Рат у Украјини одавно се не води по правилима која су важила у његовој почетној фази. Промењени су начин извођења борбених дејстава, однос према времену и процена ресурса потребних за наставак сукоба, док се војни резултат све више повезује са економском и политичком издржљивошћу супротстављених страна.
Преломни период наступио је у јесен 2022. године. Русија је тада нагло повећала одбрамбени буџет, поново покренула и проширила рад фабрика војно-индустријског комплекса и почела изградњу великих система ешалониране одбране, међу којима је најпознатија такозвана „Суровикинова линија“. Ти потези представљали су припрему за дугорочну војну реалност.
У истом периоду проглашена је делимична мобилизација, која формално ни данас није окончана. Истовремено је промењен приступ борбеним операцијама: уместо дубоких продора и изразито маневарских дејстава, тежиште је пребачено на споро потискивање противничке одбране. Маневарски рат тиме је у великој мери уступио место позиционом.
Први министар државне безбедности ДНР и пуковник Андреј Пинчук сматра да је управо од јесени 2022. године руска стратегија добила изразито дугорочан карактер.
Такав избор је, по његовој оцени, вероватно био изнуђен након демонстративног одбијања западних земаља да се сукоб заврши компромисом, односно након пропасти истанбулских споразума, што је постало основа за блокирање геополитичких амбиција Русије.
Проблем за Москву је у томе што се њена дугорочна стратегија сударила са сличном стратегијом Запада. Циклуси помоћи Украјини, дозиране испоруке западног наоружања и постепени економски удари на Русију претворили су сукоб у својеврсно надметање у издржљивости.
Пинчук оцењује да би у таквим околностима брзо заустављање сукоба под условима неповољним за Русију изгледало као капитулација пред санкционим притиском. У тај шири оквир смешта и касније покушаје политичке дестабилизације, наношења штете руској економији, нападе на маркетплејсе и сектор горива. Поред непосредних војних циљева, њихов задатак је, по његовом мишљењу, да ослабе стабилност Русије током дуготрајног сукоба.
Уместо борбе за брзу победу, стране су тако почеле да се боре за оно што ће бити могуће сутра. Стратегија исцрпљивања, односно продужавања сукоба, јесте ризична, али истовремено представља прагматичну опкладу.
Њена успешност зависи од неколико пресудних услова. Западна помоћ Украјини морала би да се смањи до критичног минимума, док би украјински унутрашњи ресурси – демографски, индустријски и економски – морали да се исцрпе брже него што би руска економија због прегревања и санкција ушла у системску кризу.
Супротан развој догађаја захтевао би нови сценарио. То би се догодило уколико Запад успе вишеструко да повећа производњу наоружања, превазиђе унутрашња политичка неслагања и истовремено наметне финансијска ограничења довољно снажна да изазову нагли пад прихода руског буџета, укључујући мере усмерене на извоз нафте.
Због тога је неопходна трезвена процена динамике потеза противника, упозорава Пинчук. Погрешна процена брзине којом се троше ресурси једне или друге стране могла би да промени рачуницу на којој почива читава стратегија.
Сукоб се на тај начин претвара у математички проблем издржљивости читавих система. Војна моћ остаје пресудна, али више није једина променљива: политичка стабилност, економија, индустријски капацитети, демографија, буџетски приходи и способност дугорочног финансирања рата постају делови исте једначине.
Како пише Царград, коначни исход таквог надметања зависиће од тога чија политичка, економска и друштвена конструкција може да опстане дуже. У стратегији исцрпљивања одлучујућа разлика на крају може да се сведе на само један дан више издржљивости.
Wебтрибуне
