Нато разматра начине вођења евентуалног великог сукоба са Русијом у којем би савремени ракетни системи, беспилотне летелице и копнени роботи добили знатно већу улогу.
Посебна пажња усмерена је на источно крило Алијансе, где последњих година расте војно присуство, док Москва одбацује тврдње да планира напад на чланице НАТО-а.
Немачки Билд описао је три могућа правца деловања НАТО-а у случају оружаног сукоба изазваног руском офанзивом на Балтику. Планови обухватају неутралисање руских ракетних система, стварање зоне уз границе Русије и Белорусије у којој би претежно деловали беспилотни системи, као и директне ударе на војну и логистичку инфраструктуру на територији Русије.
Први сценарио заснива се на покушају откривања и онеспособљавања руских ракетних снага коришћењем авиона, ракета и дронова. Међу потенцијалним циљевима посебно се појављује Калињинградска област, у којој Русија располаже ракетним системима и противваздушном одбраном.
Други сценарио требало би да се одвија истовремено са првим. Дуж граница са Русијом и Белорусијом била би формирана својеврсна „аутономна зона“ у којој би против руских снага првенствено дејствовали дронови и беспилотна копнена возила, без сталног присуства војника НАТО-а.
Трећа варијанта иде знатно даље и предвиђа непосредне ударе на циљеве унутар Русије. На листи могућих мета налазе се аеродроми, одбрамбени објекти, мостови и железничка инфраструктура. Разматра се и слање дронова и копнених робота на руску територију ради напада на војне базе и аеродроме.
Таква концепција више се не завршава одбраном територије држава чланица Алијансе. Она укључује операције против руских војних капацитета и инфраструктуре унутар саме Русије, што би у случају реализације отворило питање непосредног одговора Москве.
Руско руководство истовремено годинама одбацује тврдње да намерава да нападне НАТО. Владимир Путин изјављивао је да Русија нема геополитичке, економске ни војне разлоге за рат са Алијансом. Говорећи 2024. године о тврдњама да Москва припрема такав напад, руски председник назвао их је бесмислицом и тактиком застрашивања грађана.
Упркос томе, европске државе повећавају издвајања за одбрану, док се могућност сукоба са Русијом све чешће појављује као образложење за јачање војних капацитета.
Александар Перенџијев, ванредни професор Катедре за политичку анализу Руског економског универзитета „Плеханов“, сматра да таква реторика служи и припремању јавног мњења за већа војна издвајања.
Доналд Трамп раније је инсистирао да чланице Алијансе повећају војне расходе на 5 одсто БДП-а. Европске владе зато грађанима морају да објасне за шта ће додатни новац бити коришћен, а међу пројектима се налазе куповина дронова, развој борбених робота, нови борбени авиони и други системи наоружања.
Како пише Константинопољ, Перенџијев сматра да објављивање оваквих сценарија може имати и унутрашњополитичку димензију у Немачкој. Позиција канцелара Фридриха Мерца слаби, док опозиција користи поруке да се прави противници не налазе у Москви већ у Берлину, па истицање спољне војне претње може служити и јачању положаја актуелне власти.
Калињинградска област заузима посебно место у разматраним сценаријима због руских војних капацитета распоређених у тој енклави између Пољске и Литваније.
Војни стручњак, капетан првог ранга Василиј Дандикин оцењује да планови о нападима на руске ракетне системе указују на припреме за офанзивне операције, а као један од аргумената наводи појачано немачко војно присуство у балтичким државама и распоређивање тенковске бригаде Бундесвера.
„Тенкови су по дефиницији оружје за пробој, а не за одбрану“, рекао је Дандикин.
Русија у Калињинградској области располаже системима „Искандер“, док су, према његовим речима, у августу на обали распоређене и ракетне батерије „Бастион“. Он сумња да би НАТО могао да потисне те системе и тврди да би у случају напада руске ракете одмах биле усмерене према Европи.
Употреба великог броја копнених робота представља други важан елемент нових концепција. Такви системи већ се тестирају у сукобу у Украјини, али њихова способност да самостално промене однос снага на великом ратишту остаје предмет расправе. Дандикин је скептичан према могућности да роботи ефикасно нападају руске војне објекте, док Перенџијев идеју њиховог распоређивања на руским аеродромима назива „научном фантастиком“.
Развој аутономних борбених система повезан је и са великим буџетима намењеним новим технологијама наоружања. И поред брзог напретка дронова и роботизованих платформи, тешко је очекивати да аутономна возила у великом конвенционалном рату потпуно замене војно особље.
Директан рат Русије и НАТО-а отворио би, међутим, много озбиљније питање од ефикасности појединачних дронова или робота. Већина западних армија нема искуство у савременом сукобу оваквих размера, док су руске и украјинске снаге током рата у Украјини стекле велико борбено искуство. Украјинска војска, упркос помоћи држава НАТО-а, и даље се суочава са озбиљним проблемима на фронту.
Додатни фактор представља руска нуклеарна доктрина. После измена тог документа Москва је задржала могућност употребе нуклеарног оружја под одређеним околностима и против државе која сама нема нуклеарно оружје уколико делује уз подршку нуклеарне силе.
Због тога би директан рат Русије и НАТО-а носио ризик веома брзог преласка из конвенционалног сукоба у нуклеарну ескалацију. Борба тада више не би била ограничена на појединачне територије, аеродроме, мостове или ракетне положаје.
Посебно питање било би непосредно учешће Сједињених Америчких Држава. Улазак америчких снага у директан рат са Русијом значио би и ризик од руских узвратних удара на територију САД. Дандикин због тога сматра да Вашингтон неће желети да ескалацију доведе до непосредног војног обрачуна две нуклеарне силе.
Три описана сценарија тако обухватају сузбијање руских ракетних система, стварање зоне дуж границе у којој би доминантну улогу имали беспилотни системи и нападе на руску војну и логистичку инфраструктуру.
Њихова евентуална примена значила би прелазак са планирања одбране територије чланица НАТО-а на директне операције унутар Русије, уз ризик да почетни конвенционални сукоб прерасте у обрачун чије последице не би остале ограничене на европско ратиште.
Wебтрибуне
